Saborska zbivanja u Guči od prošlosti do sadašnjosti (4)

Trubački dvoboj majstora

Za vreme Petog sabora trubača 1965. godine u Guču je pristigao veći broj trubačkih orkestara iz istočne Srbije, južne Srbije, zapadne Srbije i centralne Srbije, što je prouzrokovalo da organizator ustanovi i odredi održavanje predtakmičenja, a sa kojih u Guči na sceni treba da se pojavi u takmičenju 20 trubačkih orkestara ili oko 200 trubača.

Organizator je odredio da se predtakmičenje za prvu trubu južne Srbije u to vreme organizuje u Vranju, Leskovcu, Vladičinom Hanu i Vlasini, a danas u Surdulici. Za istočnu Srbiju organizator je odredio u početku predtakmičenje u Grljanu kod Zaječara, a sada u Boljevcu.

Za orkestre zapadne Srbije predtakmičenje se odvija na Zlatiboru, a četvrto predtakmičenje održava se u Moravičkom okrugu za trubače centralne Srbije i Moravičkog okruga, najpre u Donjem Dupcu, a danas u Kotraži na domak Guče.

 

Otvaranje duše

Već na Drugom saboru trubača, organizatori su shvatili da mnogi gosti i posetioci ne dolaze u Guču samo da gledaju i slušaju takmičenje trubača - već da se uz njih vesele. Radi toga je program Sabora obogaćen nastupima trubača u okviru raznih priredbi - a i sviranjem pod šatrama. To su pozdravili gosti Sabora, a i svi trubači. Oni su tako pod šatrama svirali za pare koje su im gosti davali.

 

Za Treći sabor, Organizacioni odbor uviđa da sve više gostiju u Guču dolazi da se opusti, rastereti svakodnevnih briga i nevolja, da se napoji energijom kojom Sabor daruje svakog posetioca. Radi toga šatre su počele da rade i dan i noć za sve vreme Sabora. Bile su pune gostiju koji su se u njima veselili do zore, teško savlađujući umor i san. Onda se došlo na ideju da takve goste nečim treba rasaniti i okrepiti. I tako je nastala trubačka budilica, kao poseban deo programa Sabora.

 

Subotom i nedeljom, tačno u sedam časova, izjutra, oglašavaju se prangije, a onda, kroz glavne ulice Guče zasviraju četiri trubačka orkestra. Njih prate grupe veselih saborskih ranoranilaca i onih koji nisu ni spavali. Četiri vesele povorke igrajući, pevajući, svirajući dolaze u centar Guče. Tu kao posluženje od organizatora dobiju hladnu i grejanu rakiju. Tako uz pesmu, igru i veselje opet počinju novi saborski dani.

 

Od Četrdeset prvog sabora trubača u program je uneta još jedna značajna saborska priredba: Ponoćni koncert "Mesečina". On se održava subotom na saborištu kraj Bjelice. Počinje u 23 sata i traje do zore. Na tom koncertu nastupaju najbolji trubači iz južne, istočne i zapadne Srbije. Trubači sviraju samo ono što je najpopularnije i što su najbolje uvežbali. Uglavnom su to popularne pesme, kola i čočeci.

 

Na koncertu se vodi pravi trubački dvoboj majstora trube. Na pozornici su uvek po dva orkestra koji gledaju kako će jedan drugog da pobede. Publika ih prati sa oduševljenjem. Te noći se igraju najveća i najšarenija kola na Saboru. Mladi gosti Sabora, raznih nacija, boja kože i religija, zagrljeni, kličući dočekaju zoru. Kola začinjavaju i mnogobrojne folklorne grupe iz zemlje i inostranstva. Te koncerte prati i po stotinu hiljada gostiju, veselih i opuštenih. I kroz taj koncert Srbija i Sabor pokazuju i otvaraju svoju dušu, daruju sve saboraše neizmernom pozitivnom energijom. Mladi to osećaju, pa igraju, kliču i luduju.

 

Saborska prangija i himna

 Prangija je stari liveni, nepokretni, primitivni top za posebne namene. Uvek stoji stabilno i cev mu je polukoso usmerena u nebo. Sa postoljem nije bila veća (duža) od šezdeset santimetara. Bila je veoma teška, tako da je nije mogao podići ni najjači čovek. Pre pucanja u nju se prvo stavljao fitilj i kroz posebnu rupu, pri dnu cevi, izvlačio napolje. Onda se u cev, od vrha do dna stavljao barut, pa lomljena cigla i kamen. Sve se to dobro nabijalo metalnom šipkom. Kada se puca, zapali se fitilj, preko koga vatra stiže prangiju, pali barut i izaziva detonaciju koja se čuje u široj okolini.

Iz prangije se pucalo da bi se najavili razni narodni skupovi, pa i sabori, ili, s vrha brega, da se rasteraju gradobitni oblaci.

Na prva dva sabora se pucalo iz originalnih prangija. A onda su to činili profesionalni mineri, minama (dinamitom), kojima su lomili kamen u kamenolomima. Oni su uvek ispaljivali onoliko mina koliko je proteklo Sabora, računajući i tekući Sabor. To rade pod zaštitom policije, na bregu iznad pozornice na kojoj se takmiče trubači. Tako i oni oglašavaju početak i kraj finalnog takmičenja trubača.

Sa Ovčara i Kablara

čobanica progovara:

"Srpski kneže, primi naske,

u redove srbijanske."

 

Ova pesma čula se, prvi put, u vreme Srpsko-turskog rata (1876-1878.). Pevali su je dobrovoljci koji su dolazili u Srbiju da se bore za njeno oslobođenje. I dok joj je melodija ostajala uvek ista, reči su joj se menjale. Stihovi su joj se prilagođavali vremenu i događajima. Tako je uvek bila aktuelna. U vreme Prvog svetskog rata srpski vojnici su pevali: "Sa Ovčara i Kablara suzbih Švabu i Madžara." U Drugom svetskom ratu čobanica je poručivala četnicima: "Nema borbe, nema rata, bez Raković komandanta." Partizani su je prilagodili imenu svoga komandanta: "Druže Tito, primi naske, u redove partizanske."

Danas se, u prvoj verziji, svira i peva kao himna Sabora trubača u Guči.

 

Takmičenje orkestara

 Sabor trubača u Guči ostao bi skromna, lokalna manifestacija, da se na njemu nije uvelo takmičenje trubačkih orkestara. Verovatno bi on oživeo samo trubaštvo u Dragačevu i takav ostao i do danas. Međutim, uvođenjem takmičenja za najboljeg trubača i najbolji orkestar, Sabor je već na početku svoga postojanja izašao iz okvira Dragačeva i uzburkao trubaštvo, prvo u zapadnoj, pa i u čitavoj Srbiji: pokrenuo je renesansu trubaštva kao lavinu.

Kao što je već rečeno, za Prvi sabor organizatori su pronašli samo četiri orkestra, sva četiri iz okoline Guče - Dragačeva. Za Drugi sabor krenuli su po zapadnoj Srbiji i obišli svako selo u kojem je bilo trubača. Slušali su ih, ocenjivali i ukazivali na nedostatke. Govorili su im o značaju Sabora i takmičenju trubača. Među tim orkestrima najbolji su bili onaj iz Milićevog Sela kod Požege, koji je predvodio čuveni Radovan Babić, i orkestar iz Tubića kod Kosjerića, sa kapelnikom Radojkom Arnautovićem. Radi toga oni su pozvani u Guču na Drugi sabor.

 

Kako je popularnost Sabora sve više rasla, tako je raslo i interesovanje trubača za njega. Organizatore Sabora, po dogovoru, pozivaju na trubačke skupove na Zlatiboru, u Vranju i Boljevcu. Na njima su se trubači upoznavali sa saborskim propozicijama. Svaki orkestar bi odsvirao neku pesmu, kolo ili čoček. Tako su predstavljali svoja muzička umeća i dostignuća. U to vreme bilo je trubača, a i čitavih orkestara, koji su radi učešća na Saboru, lično dolazili u Guču. Tu su, kako su najbolje umeli, promovisali svoju svirku.

 

Na Prvom saboru bilo je četiri, na Drugom šest, a na Trećem - šesnaest orkestara. Tada se pojavio i problem sa vremenom trajanja takmičenja. Ako bi svaki orkestar svirao po četiri melodije (a to je po 15 minuta, najmanje), takmičenje bi se veoma odužilo. Trajalo bi čitavih 240 minuta ili četiri sata. To bi bilo mnogo i za publiku i za žiri. Tada su donete i tri veoma važne odluke:

- pesma "Sa Ovčara i Kablara" neće više biti takmičarska. Ona će se svirati kao uvodna pesma na početku takmičenja - sviraće je svi trubači kao himnu Sabora;

 

- orkestri će za takmičenje svirati po tri melodije po svom izboru, ali one moraju biti izvorne i iz njihovog kraja. Sviraće po jednu pesmu, marš i kolo ili čoček;

- uvodi se eliminaciono takmičenje trubačkih orkestara. Ono će se održavati subotom, drugog dana Sabora, i na njemu će učestvovati svi orkestri. Najbolji od njih (10-12) nastupaće u nedelju na finalnom takmičenju.

 

Umetnički savet i žiri

 Kako se od Sabora do Sabora javlja sve veći broj orkestara po čitavoj Srbiji, čiji broj stiže i do stotine, organizatori, umetnički savet i žiri donose odluku da u Guču, kao takmičari, mogu doći samo dvadeset orkestara. Radi toga se za Petnaesti sabor uvode i predtakmičenja: u Vranju za južnu, a na Zlatiboru za zapadnu Srbiju. Kasnije se predtakmičenje iz Vranja seli za Leskovac, Grdelicu, na Vlasinu, pa u Surdulicu, gde se i ustaljuje. Predtakmičenje za istočnu Srbiju održava se u Boljevcu, Kučevu, Grljanu, pa opet u Boljevcu. Pored Zlatibora, predtakmičenje za zapadnu Srbiju, za orkestre iz Dragačeva i Moravičkog okruga, održava se i u Donjem Dubcu ili Kotraži.

 

Tako se od stotinu orkestara u Guči nađe dvadeset najboljih. U tim mestima, od Trideset sedmog sabora, nadmeću se i omladinski orkestri. Deset odabranih dolaze u Guču na posebno - omladinsko takmičenje, na kome se proglašavaju najbolji mladi trubač i najbolji orkestar.

  

Svirači - pioniri

Uvidevši da interesovanje za trubu i dalje raste, da ih sviraju i deca i da se stvaraju čitavi mali orkestri, organizatori su od 2005. godine uveli i takmičenje trubača - pionira.

(Dijelovi iz knjige "Trubačka budilica od Guče do večnosti")

  
(Nastaviće se)  

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.