Саборска збивања у Гучи од прошлости до садашњости (3)

Вриједности које трају

Драгачевски сабор трубача осмислили су млади, школовани људи, занесењаци, у жељи да разбију жабокречину живота с малог места каква је у то време била Гуча, далеко и дубоко у провинцији. Њихове духовне и културне потребе биле су много изнад живота којег су им пружале повремене друштвено-политичке акције и активности. Срећа је за те младе људе што су дошли на идеју да организују тако јединствену манифестацију као што је Сабор трубача, а срећа је и за Сабор трубача што је око себе окупио толико вредних и креативних посленика - заљубљеника у изворно народно стваралаштво и традицију. Обе ове чињенице допринеле су да Сабор успешно зрачи богатством народног духа већ четрдесет пет година. Њихова имена су: Властимир Лале Вујовић, друштвено-политички радник, Бранко В. Радичевић, књижевник, Ника Никола Стојић, професор, Радослав Рашо Протић, професор, Радомир Раде Протић, службеник, Томислав Томо Протић, учитељ, Станојла Ђорђевић - Јовановић, наставник, Коста Луковић, наставник, Срећко Смиљанић, учитељ и Јован Појовић, учитељ.

Први сабор

Први сабор трубача догодио се 14. октобра 1961. године у Гучи. Догодио се на дан Покрова пресвете Богородице, у црквеној порти, на последњем традиционалном сабору у нашем крају. Сабору за кога су момци и девојке говорили да им пружа шансу последњег гледања. Организатори Сабора трубача су рачунали да ће им та саборска традиција обезбедити публику и за своје програме. Тај дан је био сунчан и топао. Интересовање народа превазишло је сва очекивања организатора.

 

Тада је пукла прва саборска прангија, полетео први камен са рамена плећатог бацача, одскочио соколски први скакач из места, крцнула јуначка кост неког од стаситих рвача, погођена прва саборска јабука "кроз прстен гађана", извучена, први пут после рата, из прашњавих шкриња и сандука, стара народна ношња. Опет је на Сабору заиграло шарено коло младих, али и стараца. Приказивали су своју играчку вештину и лепоту ношње, од којих су најлепше биле посебно награђене. Тада је отворено више изложби производа драгачевске привреде и рукорада старих занатлија и уметника, међу њима и драгачевских ткања. Потављено је низ шатри испод којих су се извлачили миомириси драгачевских специјалитета: свадбарског купуса, копачког пасуља, "врућег са ражња и роштиља", грејане ракије и вруће проје са сиром и кајмаком.

 

За часне носиоце победника на Првом сабору трубача такмичила су се само четири оркестра, сва четири из Драгачева: Десимира Перишића из Горачића, Срећка Обрадовића из Ртију, Тома Јовановића из Aљина и Драгише Ковачевића из Граба. И поред најбоље воље, више их нисмо могли сакупити. У то време интересовање за трубаче било је сасвим опало. Наметнула се друга музика. Трубачки оркестри су се распадали и престајали са радом. Нису имали посла, па ни подмлатка. Многе трубаче однео је рат, а доста их је већ било у годинама.

 

Код ова четири оркестра три су повремено свирала: четвртог, оног из Граба, ми смо поново активирали. Три оркестра имала су по шест, а грапски само пет чланова. Већина труба биле су улубљене. Неке је и рђа појела, па су лепљене пшеничним тестом. И поред тога, оне су заблистале на јесењем сунцу, јер су дуго чишћене и гланцане. Помало распуклим тоновима званично су огласиле рађање једне нове манифестације, која ће Гучи и српској труби отворити врата у свет.

 

Три правца

Трећи сабор трубача, одржан 1963. године, остаће за гледаоце и жири упамћен по урнебесној свирци на сцени у Гучи.

 

Први пут на сцени су се представили трубачи из источне и јужне Србије, односно из Тимочке крајине, одакле је стигао Рака Костић (источна Србија) и из Врања (јужна Србија), одакле је са оркестром стигао Бакија Бакић. Те 1963. године трубачке мајсторе из западне Србије предводио је Радован Бабић.

 

Ступивши на сцену, Рака Костић са оркестром започиње извођење влашких кола и влашке изворне музике својствене са поднебље одакле долази, а која вуче корене из румунског фолклора. Карактеристика ових нумера је у брзом темпу са посебним нагласком на прве делове тактова у којима и бас труба има посебну улогу, свакако добош и бубањ, а изискује прецизну важност уштимованог оркестра. Рака Костић и оркестар су беспрекорно одсвирали свој програм, а гледаоци одушевљени аплаузима попратили извођење сваке нумере. Жири је такође био одушевљен појавом изванредно изведених нумера из источне Србије. Још се нису слегли утисци од изврсних нумера Раке Костића, а на сцену ступа Бакија Бакић са оркестром са југа Србије.

 

Бакија Бакић и оркестар започињу извођење музичке нумере темпераментне јужњачке игре "чочек", која се такође први пут изводи на сцени у Гучи, а први пут је чују гледаоци западне Србије, којих је тада било највише у Гучи. У ствари, гледаоци и жири били су суочени са до тада несхватљивим извођењем вишеритмичких нумера, као што је 9/8 "чочек" (2/8+8/2/8+3/8) карактеристичан за југ Србије, али музички гледано изазован за трубаче из западне и источне Србије, чије карактеристике свирања су српске 2/4. Лакоћа којом су Бакија Бакић и оркестар извели програм, складан наступ оркестра, беспрекорно изведени тонови оставили су утисак као да су трубачи стигли са неке друге планете, па запалише небо над Гучом.

 

Бакија Бакић започе извођење трубачке нумере "Да знаеш море моме" лежерно (рубато), а изгледало је као да труба Бакија Бакића плаче као у филму "Коштана", одакле и потиче ова музичка нумера. Пролама се аплауз гучке долине на крају сваке деонице кроз коју пролази Прва труба Бакије Бакића и његовог оркестра, а на сцену ступа Радован Бабић, трубачка легенда западне Србије. Започињу извођење кола "моравац" и сви присутни хватају се у коло, у ствари завршницу сценског наступа свих трубача тог Трећег сабора.

 

Организатор, стручни жири и жири публике схватили су да је Србија земља трубачких талената, вероватно јединствена у свету. Схватили су да таленти долазе из популације Срба, Муслимана, Рома, Влаха и других, и да је то највећа вредност ове смотре, али и Србије и тадашње Југославије, и да је Гуча место на чијој сцени је започето приказивање музичког али и других програма народа тадашње Југославије, а чије вредности трају готово пола века.

 

Шта се свирало

На Првом сабору оркестри су свирали задато и слободно. Задате су биле мелодије "Са Овчара и Каблара" и "Бледи месец загрлио звезду Даницу". После тога оркестри су свирали по два кола, или коло и марш - по свом ћефу. Трубачи су трубили, народ је аплаудирао, а жири је оцењивао. Председнику жирија, етномузикологу, професору Миодрагу Васиљевићу заблистала је суза у оку. Поред њега, у жирију су били и: Драгослав Девић, етномузиколог и музички сарадник Радио Београда; Никола Колаковић, вокални солиста Радио Београда; Бранко В. Радичевић, књижевник из Београда; и Властимир Вујовић, председник одбора за организовање Сабора. Сви су били узбуђени. Осећало се да се у Гучи нешто крупно догађа. Организаторима нарастају крила. На крају победници Сабора доживљавају праве овације. Победник Првог сабора био је Десимир Перишић из Горачића (касније назван "Драгачевски Хари Џемс"). Најбољи оркестар имао је Драган Јовановић из Дљина.

 

Најбољи стрелац био је Крстомир Сретеновић, носилац Карађорђеве звезде (73 г.), из Ртију; најбољи бацач камена с рамена Милан Добросављевић, из Котраже, најбољи рвач у кости Милинко Пајовић, из Турице. Најлепше народне ношње имали су: девојка Милка Протић, из Гуче, момак Бранко Зоћевић, из Рогаче, бака Наталија Ђуровић, из Гуче, деда Миљко Оцокољић, из Лиса.

Режисер прве саборске приредбе био је Владимир Aтанацковић из Београда.

 

Посебну подршку организаторима Сабора давао је народ. О Сабору се гледа и чита - увек похвално. То је организаторима дало моралну снагу за припрему новог Сабора. На њега, поред оркестара из Драгачева, позивају и оне из других крајева.

На Други сабор сјатила се читава западна Србија.

На трећи стигли су трубачи и из јужне и источне Србије. организатори су, као по Драгачеву, по читавој Србији ишли од села до села, од оркестра до оркестра, пажљиво их слушали и најбоље позивали у Гучу. Планула је цела земља. Црквена порта постала је премала да прими све госте и учеснике, па је сабориште пренето на тргове и улице Гуче, а такмичење у Спортски центар, преко Бјелице. Гуча је постала престоница српске народне трубе.

Песма "Са Овчара и Каблара" престала је да се свира као такмичарска. Постала је химна Сабора. Свирају је сви трубачи, свечано, на почетку такмичења. Она, уз пуцање прангија, подиже публику на ноге као да се свира права химна.

Својеврстан празник

Народ је Сабор прихватио као својеврстан празник, коме се веома радује, и на кога госте позива. Тиме је подржавао организаторе Сабора да истрају и преброде све недаће и кризе, како политичке тако и материјалне. Таква подршка народа, и друге јавности, учинила је да развој Сабора нису зауставили ни захтјеви да његови садржаји служе само владајућој партији и партијској држави. Уместо помоћи, владајућа партија је на Сабор слала своје идеолошке комисије, а у Београд, у своје комитете, конференције радног народа и културно-просветне заједнице позивала је организаторе Сабора да им очита оштре лекције.

Највеће замерке су биле што се део Сабора и даље држи у црквеној порти и што је црква отворена по цео дан; што се све више носи народна ("кулачка") ношња; што се носе толике шајкаче, сумњиво накривљене на једну страну и толики опанци - "све то вуче друштво у назад"; што се на Сабору под шатрама певају и свирају националистичке песме из Србије и Првог светског рата ("Тамо далеко" и "Марш на Дрину").

  

Опште усхићење

О Сабору похвално, и са узбуђењем, пишу новинари дневних и недељних листова. Захваљујући професору Драгославу Девићу, народна труба се, први пут, оглашава и преко таласа Радио Београда. Пуриша Ђорђевић за документарни филм о Првом сабору добија међународну награду. Све је захватило усхићење, изузев власти. Она је остала резервисана: чекала је инструкцију виших органа.

 

(Дијелови из књиге "Трубачка будилица од Гуче до вечности")

  

(Наставиће се) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.