Саборска збивања у Гучи од прошлости до садашњости (2)

Кад труба уђе у срце и душу

Црква у Гучи налази се у самом средишту вароши. Посвећена је светим архангелима Михаилу и Гаврилу. Црква их као своју славу прославља 26 (13) јула, на дан Сабора Светог архангела Гаврила. Сазидана је и пропевала 1831. године.

Пре ње, гучка црква се налазила у засеоку Корнет, према Горачићима. Постоје подаци да је зидана на темељима неког другог храма, од 1794. до 1797. године. Турци су је разрушили током Првог устанка. A Гучани су јој, у ослобођеној Србији, променили локацију и сазидали је усред поља. Око ње су почели формирати варошицу Гучу.

Ктитор и прота у старој цркви био је Милутин Илић - Гучанин, старешина Пожешке нахије и Карађорђев војвода, који се прославио у бојевима око Ужица и боју на Лопашу. Поред њега, у старој цркви служили су свештеници Павле Николић и Јован Савић.

Нова гучка црква зидана је три године. Највеће заслуге за њено подизање имали су Симеон Протић (унук проте Гучанина), секретар попечитељства (владе Србије) и Јанко Протић. Земљу за цркву дао је Петроније Бугарин, предак данашњих Бугарчића. Међу осталим дародавцима налази се и име књаза Милоша Обреновића, који је за градњу цркве приложио 1.000 гроша.

Из старе цркве у нову пренет је иконостас са иконама које је радио око 1790. године иконописац и Карађорђев војвода Петар Николајевић Молер. Међу најстаријим иконама налазе се и оне које је малао драгачевски сликар са краја XVIII и почетка XIX века Јанко Михаиловић Молер из Раздоља. У нову цркву су пренете и све сасуде из старе цркве, међу којима се налази један сребрни путир. Међу пренетим књигама посебно су значајни минеји, које је цркви приложио прота Милутин Илић Гучанин.

Око цркве је сачувано више надгробних плоча које обележавају гробове свештеника и црквених дародаваца. Међу њима је најзначајнији споменик и гроб проте Милутина Илића Гучанина, чије је кости његов унук Симеон Протић из манастира Сретење пренео у Гучу и сахранио уз зид олтара цркве.

На предњој страни цркве уграђене су и плоче са преко 569 имена погинулих парохијана ове цркве у Првом светском рату.

У црквеној порти је 1950. године сазидан нови дом, а 1983. године црква је прекривена, у њу је уведена струја и стављен нови под. Тада су очишћене и заштићене све старе иконе и иконостас. Године 2005. почело је осликавање зидова цркве.

Иначе, значај гучке цркве и њене порте је немерљив за Сабор трубача.  је почео први Сабор и наставио да се одржава. Црква и порта и данас се налазе у средишту свих културних догађања Сабора.

Саборска лепотица

Данас у Гучи нема старијег, већег и значајнијег дрвета од гранате липе у црквеној порти. Њена крошња је најлепша и најбогатија, а хлад под њом најшири и најсеновитији. Њен врх високо наткриљује остало дрвеће. Када ова липа процвета, пола Гуче омами мирисом. Ни најстарији Гучани не памте када је засађена. Причају да је то било још пре Првог светског рата. Сви о њој говоре са симпатијама. Неки се носталгично сећају да су под њом одиграли своја прва кола на црквеним саборима о Тројицама, Aранђеловдану, Великој Госпојини или о Покрову Пресвете Богородице. На клупама под овом липом хлад су тражили многи Гучани и туристи, као и верници по изласку из црквеног храма. Под њом и око ње, деца су се радосно играла: тутумиша, труле кобиле, клиса и машке, јелечкиње-барјачкиње, "царе, царе, колико је сати", "нека бије, нека бије", жмурке, пиљака, кликера...

Преживела је ова лепотица и све недаће које су задесиле Гучу и Гучане у Другом светском рату: бомбардовање варошице и сечу дрвећа по наредби окупатора крај путева и по парковима. Избегла је и судбину огромног бреста и нешто мањег бора у великом дворишту Среског начелства које су, без разлога, посекле нове власти. Зна се колико је Гуча за њима туговала. У то време престали су и црквени сабори у гучкој порти. Велика липа остала је усамљена. Онда се баш ту, крај ње, у порти, родио један нови сабор - Сабор трубача. Липа се, опет, нашла у средишту догађаја. Постала је центар Сабора. Служила је као оријентир онима који су се у мноштву сабораша губили, али и као место саборских састајања и растајања. Дружења под њом постала су традиционална и дуго памћена. Под њом шатре су постављали само најбољи угоститељи. У њеној хладовини за ниским трпезама, седећи на троношкама, пила се најбоља хладна и грејана ракија, јели најбољи бели мрс и проја и из ћаса кусали најслађи саборски купус и копачки пасуљ. Гозба се увек завршавала "врућим са ражња" и роштиља, хладним вином и пивом гарнираним најбољом саборском музиком. Уз то су, по три дана, од уранка до заранка - од заранка до уранка, нови сабораши стара кола преплитали.

 
Међутим, док су се саборски гости веселили и уживали, липа се није добро осећала. У њу су тих дана укивали бројне ексере и клинове, ватре за ражњеве и роштиље примицали су ближе него што би се то смело. Нашој лепотици то није пријало, чак јој је и живот угрожавало. Зато предлажем, и покорно молим, да се ова гучка и саборска знаменитост заштити и за поколења сачува.

Откуда труба Драгачеву

Када се помене Сабор и о њему расправља, обично се постављају два питања:

Откуда труба у Драгачеву и

Како је почео Драгачевски сабор трубача у Гучи?

Трубе су у Драгачево почеле долазити као ислужени музички инструменти из војних касарни и бојева за слободу крајем XIX и почетком XX века. Доносили су их војни трубачи "значари", више као успомену на дане проведене у војсци и на ратиштима. О томе нам сведоче бројни надгробни споменици и крајпуташи. Најстарији међу њима је онај Урошу Ракићевићу из Губереваца који је као војни трубач учествовао у Српско-турском рату од 1876. до 1878. године. Трубачи су приметили да народ радо слуша трубе па су на њима почели свирати кола и песме. У почетку су свирали са постојећим сеоским музичким саставима, а онда су се удружили и почели правити посебне оркестре. Четири трубе и бубањ. Пет труба и бубањ. Шест труба и бубањ. Састави скромни, али завршавају послове. Успешно замењују друге сеоске музике. Труба није више свирала устајања и повечерја, војне маршеве и јурише за слободу; она се у Драгачеву све више оглашавала и на весељима. Тако су се бојне трубе смириле, припитомиле, ушле у срце и душу народа. Без њих није више било ни кола ни песме. Драгачевци су их тако заволели да без њих нису оглашавали ни рођења, ни крштења, ни мобе, ни комишања, ни поласке ни доласке из војске, ни свадбе, ни подизање кровова на новим кућама, и друге значајне годете - па ни сахране. Сеоски сабори се без трубача нису могли ни замислити. Драгачевци су се рађали, живели и умирали уз трубу.

"Кад умре Драгачевац,

или падне за слободу,

камени биљег му подигну.

Са једне стране уклешу му

пушку слободарку:

са друге,

- трубу златоусту."

Између два светска рата у Драгачеву је, у више села, радило и по петнаест оркестара. Међу њима најбољи је био онај из Миросаљаца. Њега је предводио чувени Дојчило Ђукић, најбољи трубач тога времена. Његова слава је све до Ниша допирала. Код њега се на саборима на ред чекало, а с јесени према његовом распореду свадбе су заказиване. Његово свирање прерастало је увек у догађаје. О њему се у Драгачеву са поштовањем стално причало. Сви већи сабори су почињали када се огласи труба Дојчила Ђукића, а завршавали кад он престане да свира.

 
У то време Гучанима нису свирали само трубачи: Цигани су имали своја два оркестра, један гудачки, а други мешовити. A од 1932. године Спортско друштво "Драгачево" у својој музичкој секцији имало је тамбурашки и џез оркестар, под називом "Џез бенд Aмерикен".

Шта се свирало

На свим слављима и светковинама, као и на саборима, свирала су се, углавном, кола. Играли су их сви: и стари и млади. Добар играч се веома ценио. Коловођа није могао бити макар ко. Вештина је бити и добар кец. Када се нађу добар коловођа и кец, нема ногу које не би заиграле. Младићи и девојке, ношени звуцима трубе, дуго су, у заносу, заплитали и расплитали ногама као да су окрилатили. Ко не може издржати, нека се у коло не хвата. Пуче брука.

 У то време играла су се кола: "тројанац", "чарлама", "суљавац", "левакиња", "кукуњеж", "заврзлама", "девојачко", "момачко", "моравац", jужичко", "чачак", "у шест корака", "у шеснаест корака", "старо арапско", "рабаџијско", "копачко", "тобџијско", "коњичко", "капларско", "официрско", "трескавац", "јеличко", "ретко каонско", "ситно", "звонце", "качерац", "жикино", "крива крушка", а и друга, мање позната. Никада се није свирало само једно коло, већ читав сплет. Почињало се лаганим колом, настављало бржим и жешћим, а смиривало успоренијим. На пригодним забавама и скуповима свирана су и друга врста кола. Властима: "Краљево коло", "Коло Краљице Наталије", "Коло Краљице Драге". Трговцима: "трговачко". Занатлијама: "занатлијско". Радницима: "радничко". Радикалима: "радикалско", Демократама: "демократско". Учитељима: "учитељско".

Сусрети на Светог Пантелију

И данас старији Гучани радо причају о забавама, свадбама и саборима на којима су свирали драгачевски трубачи. Највише причају о сабору у Доњој краварици на Св. Пантелију. Био је то највећи и најлепши сабор у нашем крају. На њега је долазио силан свет из околних вароши: Чачка, Пожеге, Aриља, Ивањице и Гуче. Равним пољем у исто време вило се и по шест, седам и осам кола. У сваком колу посебна трубачка дружина.

(Дијелови из књиге "Трубачка будилица од Гуче до вечности")

(Наставиће се) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.