Саборска збивања у Гучи од прошлости до садашњости (19)

Чувар народног духа и традиције

Гучом се, као и увек, вијају и врте шумадијска кола, црногорска, македонска и бугарска ора, чочеци, сиртаки, разне полке, шоте и линђа. Кола кола надигравају - кола кола натпевавају

Сваког августа, звуцима труба, прангијама и великим ватрометом, огласи се највећи народни сабор на свету - Драгачевски сабор трубача.

Гуча постаје престоница народне трубе, а Драгачево, крај у коме се Гуча налази. Трубачка република - јединствена у свету. Тако почиње ова величанствена трубачка манифестација која је временом постала и највећи празник народа овога краја.

Као и до сада, у Гучу прво стиже двадесет оркестара старијих трубача и десет оркестара млађих. Они су се у општој борби на предтакмичењима у Бољевцу, Котражи, Сурдулици и на Златибору, од стотину трубачких дружна, својим квалитетом изборили да дођу у Гучу на финално такмичење. Њима се придружује и десетак оркестара из читавог света: од Њујорка, преко Европе - до Ростова на Дону. Међу њима ће бити и оркестри са Балкана којих је сваке године све више. Они се неће такмичити. Наступиће ревијално - као гости. (Постоји идеја да се и за те оркестре организује посебно такмичење. Најпре за оне са Балкана).

Сви такмичарски оркестри који су изборили право да дођу у Гучу понеће часне називе - Драгачевски трубачи. A саборски победници са поносом ће носити ласкаве титуле најбољих трубача Сабора, освојених у витешком надметању, до сљедеће године, до наредног такмичења у Гучи. Они ће постати медијске и филмске звезде код нас и у свету. Биће позивани, више од других трубача, на бројне фестивале, смотре и концерте, спортска такмичења, славе, свадбе и друге свечаности. Вишеструки саборски победници добиће Мајсторско писмо и звање Мајстора трубе.

Трубачима ће се својим духовним и ручним маштаријама и мајсторицама придружити ткаље, плетиље и везиље, абаџије, кројачи, капари: опанчари, обућари, сарачи, седлари: дрводеље, качари, чутураши, корпари; грнари, медари и травари; произвођачи здраве природне хране и пића (белог мрса, проје и ракије). Aшчије ће под шатрама припремати чувени саборски купус, пасуљ, “вруће са ражња и роштиља” и друга стара јела, чији миомириси и укуси ни сите неће оставити равнодушнима. Служиће хладну и врућу домаћу шљивовицу ракију уз домаћу проју, сир и кајмак - као предјело.

Поставиће се велике изложбе наших самоуких сликара и вајара: изложбе књига и часописа које говоре о Драгачеву и Сабору; изложбе носача звука, на којима се налазе најбоља трубачка музика и видео записи; велике изложбе које сведоче о историји и животу народа овог краја.

На Сабор ће доћи изворне и фолклорне група из наше земље и читавог света у својим народним ношњама, са својим играма, песмама и музиком. Њихове програме зачиниће импровизација старе драгачевске свадбе краја ЏИЏ века.

На сваком Сабору увек буду виђени и бројни новинари који на разним језицима пишу и говоре о свему што се у Гучи догађа. Уз њих раде и многи сниматељи и редитељи који не штеде километре траке како би што боље и верније сведочили о Сабору и за собом оставили дела трајне документарне и уметничке вредности.

A онда Гучу преплаве реке гостију са свих страна света. Долазе да у непоновљивој саборској атмосфери, уз трубаче, запевају и заиграју и из себе избаце све невоље и недаће које их у животу притискају. Отварају своја срца и своје душе да у њих приме исконску позитивну енергију којом Сабор нештедимице дарује све сабораше... Свира се и игра од уранка до заранка - али и од заранка до уранка. Гучом се, као и увек, вијају и врте шумадијска кола, црногорска, македонска и бугарска ора, чочеци, сиртаки, разне полке, шоте и линђа. Кола кола надигравају - кола кола натпевавају. Ко никада није запевао - запеваће. Ко никада није заиграо - заиграће. Људи се грле као најрођенији. Aко неко жели, може рећи; ко је, шта је, из које државе долази и коме народу припада. Aко не жели - не мора.

О томе га нико неће ни питати. Без обзира на држављанство, народност, религију и политичку припадност - у Гучи су сви гости само - Сабораши.

У Гучи се, на Сабору, сваке године одржи и највећи незванични скуп наше дијаспоре. Она долази овде тражећи своје корене и исконску топлину и снагу народа из кога потиче. Њима се греје и напаја тамо негде у велом свету до следећег Сабора.

A ко једном чује трубу у Гучи, увек ће јој се са радошћу враћати. Труба нигде не звучи као у Гучи. У томе је величина Гуче, њене магнетне снаге, која привлачи, опушта и удружује толике људе и народе, а нарочито комшије са Балкана. Сабор је постао стожер окупљања, дружења, радости и весеља. У време Сабора Гуча постаје највећа “психијатријска клиника”, а звуци трубе најбољи “лек” за све неурозе. Зелена долина Гуче се заблиста и зашарени се живим бојама традиционалних ношњи разних народа, измештаних међусобно, као најлепша цветна башта.

A програми смењују једни друге, чекајући онај најважнији - финално такмичење трубача. Неки буду ревијални, а неки такмичарски. Свира се, пева и игра, прекрасним парадама свих учесника, улицама и трговима Гуче, на позорницама и другим местима и дан и ноћ.

Живо коло

 Многи сабораши освану на величанственом Поноћном концерту а саборишту подно Гуштеровице, крај зелене реке Бјелице. На њему се надтрубљују и надмећу најбољи трубачки оркестри. Надигравају се у највећем саборском колу, заједно, чланови свих изворних и фолклорних група. A у њихово живо коло хватају се и гости Сабора. Чују се разни узвици и кликтања као: “Играј ного ћопава, макар сутра отпала”.

 Ко никада није запевао - запеваће. Ко никада није заиграо - заиграће. Људи се грле као најрођенији

(Наставиће се) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.