Saborska zbivanja u Guči od prošlosti do sadašnjosti (19)

Čuvar narodnog duha i tradicije

Gučom se, kao i uvek, vijaju i vrte šumadijska kola, crnogorska, makedonska i bugarska ora, čočeci, sirtaki, razne polke, šote i linđa. Kola kola nadigravaju - kola kola natpevavaju

Svakog avgusta, zvucima truba, prangijama i velikim vatrometom, oglasi se najveći narodni sabor na svetu - Dragačevski sabor trubača.

Guča postaje prestonica narodne trube, a Dragačevo, kraj u kome se Guča nalazi. Trubačka republika - jedinstvena u svetu. Tako počinje ova veličanstvena trubačka manifestacija koja je vremenom postala i najveći praznik naroda ovoga kraja.

Kao i do sada, u Guču prvo stiže dvadeset orkestara starijih trubača i deset orkestara mlađih. Oni su se u opštoj borbi na predtakmičenjima u Boljevcu, Kotraži, Surdulici i na Zlatiboru, od stotinu trubačkih družna, svojim kvalitetom izborili da dođu u Guču na finalno takmičenje. Njima se pridružuje i desetak orkestara iz čitavog sveta: od Njujorka, preko Evrope - do Rostova na Donu. Među njima će biti i orkestri sa Balkana kojih je svake godine sve više. Oni se neće takmičiti. Nastupiće revijalno - kao gosti. (Postoji ideja da se i za te orkestre organizuje posebno takmičenje. Najpre za one sa Balkana).

Svi takmičarski orkestri koji su izborili pravo da dođu u Guču poneće časne nazive - Dragačevski trubači. A saborski pobednici sa ponosom će nositi laskave titule najboljih trubača Sabora, osvojenih u viteškom nadmetanju, do sljedeće godine, do narednog takmičenja u Guči. Oni će postati medijske i filmske zvezde kod nas i u svetu. Biće pozivani, više od drugih trubača, na brojne festivale, smotre i koncerte, sportska takmičenja, slave, svadbe i druge svečanosti. Višestruki saborski pobednici dobiće Majstorsko pismo i zvanje Majstora trube.

Trubačima će se svojim duhovnim i ručnim maštarijama i majstoricama pridružiti tkalje, pletilje i vezilje, abadžije, krojači, kapari: opančari, obućari, sarači, sedlari: drvodelje, kačari, čuturaši, korpari; grnari, medari i travari; proizvođači zdrave prirodne hrane i pića (belog mrsa, proje i rakije). Aščije će pod šatrama pripremati čuveni saborski kupus, pasulj, “vruće sa ražnja i roštilja” i druga stara jela, čiji miomirisi i ukusi ni site neće ostaviti ravnodušnima. Služiće hladnu i vruću domaću šljivovicu rakiju uz domaću proju, sir i kajmak - kao predjelo.

Postaviće se velike izložbe naših samoukih slikara i vajara: izložbe knjiga i časopisa koje govore o Dragačevu i Saboru; izložbe nosača zvuka, na kojima se nalaze najbolja trubačka muzika i video zapisi; velike izložbe koje svedoče o istoriji i životu naroda ovog kraja.

Na Sabor će doći izvorne i folklorne grupa iz naše zemlje i čitavog sveta u svojim narodnim nošnjama, sa svojim igrama, pesmama i muzikom. Njihove programe začiniće improvizacija stare dragačevske svadbe kraja DžIDž veka.

Na svakom Saboru uvek budu viđeni i brojni novinari koji na raznim jezicima pišu i govore o svemu što se u Guči događa. Uz njih rade i mnogi snimatelji i reditelji koji ne štede kilometre trake kako bi što bolje i vernije svedočili o Saboru i za sobom ostavili dela trajne dokumentarne i umetničke vrednosti.

A onda Guču preplave reke gostiju sa svih strana sveta. Dolaze da u neponovljivoj saborskoj atmosferi, uz trubače, zapevaju i zaigraju i iz sebe izbace sve nevolje i nedaće koje ih u životu pritiskaju. Otvaraju svoja srca i svoje duše da u njih prime iskonsku pozitivnu energiju kojom Sabor neštedimice daruje sve saboraše... Svira se i igra od uranka do zaranka - ali i od zaranka do uranka. Gučom se, kao i uvek, vijaju i vrte šumadijska kola, crnogorska, makedonska i bugarska ora, čočeci, sirtaki, razne polke, šote i linđa. Kola kola nadigravaju - kola kola natpevavaju. Ko nikada nije zapevao - zapevaće. Ko nikada nije zaigrao - zaigraće. Ljudi se grle kao najrođeniji. Ako neko želi, može reći; ko je, šta je, iz koje države dolazi i kome narodu pripada. Ako ne želi - ne mora.

O tome ga niko neće ni pitati. Bez obzira na državljanstvo, narodnost, religiju i političku pripadnost - u Guči su svi gosti samo - Saboraši.

U Guči se, na Saboru, svake godine održi i najveći nezvanični skup naše dijaspore. Ona dolazi ovde tražeći svoje korene i iskonsku toplinu i snagu naroda iz koga potiče. Njima se greje i napaja tamo negde u velom svetu do sledećeg Sabora.

A ko jednom čuje trubu u Guči, uvek će joj se sa radošću vraćati. Truba nigde ne zvuči kao u Guči. U tome je veličina Guče, njene magnetne snage, koja privlači, opušta i udružuje tolike ljude i narode, a naročito komšije sa Balkana. Sabor je postao stožer okupljanja, druženja, radosti i veselja. U vreme Sabora Guča postaje najveća “psihijatrijska klinika”, a zvuci trube najbolji “lek” za sve neuroze. Zelena dolina Guče se zablista i zašareni se živim bojama tradicionalnih nošnji raznih naroda, izmeštanih međusobno, kao najlepša cvetna bašta.

A programi smenjuju jedni druge, čekajući onaj najvažniji - finalno takmičenje trubača. Neki budu revijalni, a neki takmičarski. Svira se, peva i igra, prekrasnim paradama svih učesnika, ulicama i trgovima Guče, na pozornicama i drugim mestima i dan i noć.

Živo kolo

 Mnogi saboraši osvanu na veličanstvenom Ponoćnom koncertu a saborištu podno Gušterovice, kraj zelene reke Bjelice. Na njemu se nadtrubljuju i nadmeću najbolji trubački orkestri. Nadigravaju se u najvećem saborskom kolu, zajedno, članovi svih izvornih i folklornih grupa. A u njihovo živo kolo hvataju se i gosti Sabora. Čuju se razni uzvici i kliktanja kao: “Igraj nogo ćopava, makar sutra otpala”.

 Ko nikada nije zapevao - zapevaće. Ko nikada nije zaigrao - zaigraće. Ljudi se grle kao najrođeniji

(Nastaviće se) 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.