Саборска збивања у Гучи од прошлости до садашњости (16)

Враћање старом кумству

Треба знати да је у овом тренутку време да млада дарује родбину. Некада је тога било много, данас се дарује стари кум, стари сват, свекар, свекрва и још понеко, уз обавезно љубљење у руку при предаји дарова. Тада је, по изворној пракси (обичају) млада надевала имена укућанима, односно објављивала како ће кога звати. Сва та имена имала су призвук исказивања нежности и осећања блискости. Та имена су: заови - сеја, деверу - деша, свекру - тата, свекрви - мама итд. (У најновије време овај лепи патријархални обичај је сасвим избледео. Нема га ни у селу, ни у граду, ни у Драгачеву, ни западној Србији).

Некадашњи обичаји да се домаћину на свадбу доносе “прилози” печено прасе, јагње, торте, жестока пића и др) сведени су најужу родбину, а углавном сви доносе “дарове” у новцу. Врло често се овде комшије доказују да би се у селу током године међусобно хвалили или задиркивали. Младенцима иду ови дарови, који су кад-кад право богатство.

Свадбарски обед (ручак) траје више сати, па до у зору. На свадбу долазе званице.

Долазак кокоњаша

На свадбу увек дођу и понеки незвани. Њих народ зове заједничким именом: Кокоњаши (они који глођу кости).

Ови незвани гости на свадби су оне негде мање групе а понегде их буде подоста. У селу, негде пред вече, момци, у новије време и девојке, жељни доброг залогаја, игре и чашице, дођу на свадбу и увек су ван дворишта. Поседају у групицама п трави. Када буду примећени, или домаћин сазна за њих, шаље им печења и пића да вечерају, а они када почне жешће весеље и песма сами уђу у авлију. Понегде поседају за столове у доњем крају. Ту се послуже и веселе. У неким селима Драгачева домаћин одреди подесну личност да припази када кокоњаши долазе и одмах их уводи у авлију и ставља за сто где бивају редовно услужени као и званице свадбе. У кокоњаше понегде иду и старији, нарочито они који воле мало више да “забаце” коју чашицу.

У новије време у Драгачеву, па око Горњег Милановца, Чачка и Пожеге у кокоњаше дођу познатији и виђенији људи. Све њих домаћин лепо прими и према њима се опходи као и према осталим гостима, али се зна да су то кокоњаши.

Интересантна је следећа прича коју ми је казива изврсни и познати у Србији музичар а данас власник ТВ “Галаксија” 032”. Мишула Петровић из Чачка, кокоњаши, каже Мишула, имају негде своје “летећа удружења”. Пред неку моћну и “масну” свадбу удруже се, купе добре поклоне и увече иду на свадбу. Њихови поклони се преко разгласа приказују са обавезним нагласком да су дарове донели кокоњаши.

После вечере и весеља које траје, али и у току обеда игра се. Игра се уз добру музику и лепу песму. Коловођа наручи коло. Када почну играти, он преко неког поверљивог свог позове симпатију да се ухвати до њега у коло. Он управо плаћа и води коло због те своје симпатије. Када му она у коло дође и до њега се ухвати, њему срце стане на место. Коловођа, сав срећан, извади папирну новчаницу, мало је опљуне и залепи је свирачу на чело. Потом се, сав задовољан “ЗAКЕКЕЧИ”, намакне шајкачу на десну страну чела, палац десне руке забоде за прслук и наизменично затурајући се назад и сагињући напред почне да преплиће ногама. Свирачима покаже да иду испред њега, што ови покорно чине.

Најпоштованији сват

Развлачећи хармонику и угибајући се испред коловође, док се игра “повозито” (ово је обавезно коло сваком коловођи), он (свирач) пева:

“Чујеш, чујеш, чујеш мала,

шта си обећала,

обе, обе, обећала

срце из недара.

Обећала, обећала

па му ниси дала”.

Када су два свирача, један ће довикнути: “Јој Радоје, пуче срце надвоје”. Aко је пак сам, он то сам уз такт хармонике викне. Треба знати да се данас на свадбама ретко или никако може видети један свирач. Углавном су то добри оркестри са певачицом. Док се млади веселе, старији седе за столовима, пијуцкају, мезете и разговарају. Весеље трајаше, како где па и до зоре, када се разилазе својим кућама.

Кума и старог свата пратили су младенци. Тада млада дарује кума и његове укућане даровима, а овај узвраћа у новцу.

Кум и стари сват су код српског народа најзначајнији, односно најпоштованије личности, па и у чину венчања младенаца. Девер, војводе, барјактар, “јенђе”, домаћин свадбе и чауш, личности су без којих свадба није замислива.

Кум је младожењин крштени кум и он је увек најпоштованији сват. Једно време у нашем народу, уопште, занемаривано је старо кумство. Неко то повезују са комунистичким поретком, које је имало заиста други став и однос према традиционалном, верском кумству, па на основу тога то и има основа.

У том периоду кумили се другови, пријатељи и сл. Данас је поново врло актуелно враћање старом кумству, јер народ каже: Бог па кум, па се изгубљене везе обнављају, траже се изгубљени кумови, јер стара кумства су поштована и одржавана. Нису се кумили комшије, није се од кума позајмљивало, није се са кумом међило и сл., само да се не дај Боже, не би замерили и навукли на потомство кумовску клетву. На то су Срби увек били осетљиви.

Кумство се не мења, а ако баш и дође до таквих случајева не треба га мењати без одобрења старог кума. Кум се љуби у руку. Давнашња је пракса у Срба да када кум дође код кума, па било то дете, сви га љубе у образ, раме, прси па у руку. Дотле је ишло поштовање међу кумовима.

Данас се, хвала Богу, народ враћа традицији. Стара кумства се обнављају.

Личности без којих се не може

Стари сват је редовно младожењин ујак. И данас му та улога припада. Aко младожења нема ујака онда стари сват може бити неки блиски рођак (мушкарац) из ујчевине, а има и других решења. Поред кума он је најважнији сват.

Девер - ручни девер, по правилу је младожењин брат, или ако га нема, блиски рођак, по мушкој линији. Девер може бити и младожењина сестра. Девер је обавезно неожењена или неудата особа. Дужност му је деликатна и обавеза велика да чува младу за све време свадбе.

Ручни девер се препознаје по белом пешкиру повезаном преко десног рамена према левом куку, преко груди и леђа.

Барјактар - наочит момак - близак род младожењи или добар младожењин друг. Он носи барјак на свадби. Барјак се обично узимао у цркви. Данас овог знамења има и да се купи (није као некада) и на више места узме за тај дан свадбе.

“Јенђе” су по правилу, девојке, негде и млађе жене, које опремају младу и певају сватовске песме, а у сватовима су жене које певају сватовске песме. Некада је улога “јенђи” била доста запажена на свадбама. Једно време њихова улога је занемаривана, а сада, хвала Богу, поново се обнавља. Њихове лепе песме су веома примећене.

Домаћин свадбе је значајан сват. Од њега у многоме зависи ток свадбеног ритуала уопште, ток свадбене гозбе и весеља. Та дужност припада сроднику, стрицу или комшији у кога се има велико поверење. Он води рачуна о целокупном свадбеном церемонијалу. У новије време када се на свадби нађе више стотина званица, потребе ради, буде више њих у својству домаћина који међусобно распореде дужности а један је међу њима главни. Aко је свадба два дана, онда се други дан, за време ручка, (у селу) зетови и војводе пењу на кућу и откривају је бацајући цреп на земљу.

Неће “озго” сићи док не добију дарове. Онда им “одоздо” домаћин шаље прасећу главу, флашу ракије и добрих поклона, да их умилостиве да кућу не открију. Поклони су: кошуље, ћилими и др, а ако и после добрих поклона неће да одустану од откривања куће, онда их “сагоне” тако што на ватру или црепуљу пуну жара ставе доста љуте месечарке па их тај опако љути дим одозго сатера. Ово је веома занимљив детаљ сваке свадбе и пун је разних шала и доскочица. У градовима тога обичаја нема.

Упадљива одјећа

 Војвода је младожењин зет. На свадби их је најмање двојица, а може их бити и више. Понегде их зову чауши. Aко их је више, један међу њима је главни и он јашући на коњу крстари сватовима и прави се важан што чини ред у сватовима. Традиционално су упадљиво обучени. Носе сукње и интересантне капе од картона у облику фишека лепо окићене разнобојним тракама од папира. Понашањем праве буке и увесељавају сватове.  

(Дијелови из књиге “Трубачка будилица од Гуче до вечности”)

 (Наставиће се) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.