Саборска збивања у Гучи од прошлости до садашњости (13)

Пјесма за добродошлицу и испраћај

Да би сватови ушли у двориште, мора прво да се обори јабука. Вешти стрелци то брзо одраде, али дешава се да то и потраје.

Некада после обарања јабуке домаћин девојачке свадбе почне да "затеже", да још мучи сватове и не пушта их у двориште. Негде постави "загонетку" и неће отворити капију све док сватови не дају "одгонетку", па трајало колико трајало.

Један случај у селу код Aриља врло је занимљив. Када су сватови оборили јабуку, домаћин свадбара постави загонетку па каже: "Еј, сватови наша сеја, вита јела, савити се не да."

Дуго су се сватови мучили да одгонетну ову загонетку. Дуго су били пред капијом девојачког дома. Ући нису могли. То је потрајало па је било и љутње. Част сватова спасио је један полупијан сват овом одгонетком: "A наш брале вити бор, савиће виту јелу и набити машку целу."

 

Улазак у двориште

Капија је тек тада отварана, јер су сватовске муке прекраћене.

У двориште прво уђе војвода са окићеном буклијом и једним момком, па војвода назове Бога домаћину и упита да ли одобрава да сватови уђу у двориште. Домаћин прихвата поздрав, узме буклију, прекрсти се и пије мало из буклије (ракије или вина). На тај начин је домаћин дао знак да сватови могу ући у двориште. Улазак сватова у двориште пропраћен је пуцњима из пушака.

Треба знати да већи део ових обичаја и радњи није више у примени. Овако је некад било. Данас је једноставност одузела шарм, шеретлук и душу овог чина.

Нарочито се променио начин одласка сватова по младу: "Данас се по младу иде аутомобилима. Не гледа се на краћи пут већ на манифестацију моћи и луксуза.

У дворишту се поставља "софра". За столом, после мало играња, заузимају се места. У средини је младожења. Од њега десно седа кум, лево стари сват, а до кума отац. Момкова мајка није у сватовима. Њена улога је да код куће дочека снају. Остали сватови заузимају места како хоће. За столом сви скидају капе (ако није хладно). Момак не скида капу никако, да га, по веровању, не би урекле зле очи. (Ово је давнашња пракса која је још у примени иако не баш обавезујућа.) Данас нико и не носи капе, или које друго покривало главе, па ни младожења.

За све ово време девојка је у посебној соби и не излази да се види, она само крадимице погледа кроз прозор не би ли угледала момка.

Девер улази у девојачку собу, ставља јој на главу венац, а она њему даје бели пешкир који окачи преко десног рамена на леви кук. Венац и бели пешкир су симболи чистоте и чедности и од тог тренутка девер је младина главна заштита.

У девојачкој соби "јенђе", њене другарице, чешљају, одевају, уређују обућу и накит. (Овај обичај се више не практикује.) Фризуру и шминку данас обављају фризерке и шминкерке. Када се девојка обуче у белу хаљину и када јој се стави "вал" (ако се практикује овај давнашњи обичај), онда званично постаје (назива се) "младом". Некада је девер обувао млади ципеле које је доносио уз одело и то прво десну ногу у коју је стављао новчић. Данас се то не практикује јер се сво одело и ципеле раније донесу младиној кући.

 

Кићење сватова

Невесту, "младу", су изводили код сватова кад сватови попију по коју ракију, данас по које жестоко пиће, или пиво, особито ако је време топло. Младу изводи углавном брат или... 

Сви присутни аплаудирају и радују се. Музика гласно свирне па стане. Њих двоје излазе мало, као, уплашени. Девер прилази невести, али њен брат тражи "откуп" за сестру. Њих двојица се "погађају" о откупу. За то време, а мало и пре чим се млада појавила, пуца се из пушака или пиштоља и то се "јагме" (утркују) ко ће пре да пуцњавом огласи појављивање младе.

Кад брат добије тражену откупнину предаје сестру деверу. Девер одводи младу младожењи, обично преко белог платна или ћилима. Ово је данас доста присутан обичај. Тада млада мало постоји чело софре, пољуби у руку прво свекра, затим кума и старог свата, па се здрави са младожењом и седа до њега, поред младе седи девер. (У току ручка практикује се да се младенци здраве са свим гостима, када се и сликају више пута.)

Тада две девојке из младине родбине донесу на послужавнику припремљене цветове и ките сватове, почев од младожење и младе. A ако је заједничка свадба, ките и свадбаре. Девојкама које ките узвраћа се у новцу за цветове. Негде када изведу младу, барјактар заједно са младом поведе коло.

Младина рођака носи барјак који је већ окићен накитима, пешкирима, кошуљом и др. и од барјактара тражи откупнину. После откупа, који често буде и "ценкање" пуно шаљивих доскочица, барјактар са барјаком у руци игра између младе и девојака.

Попара за младу

Младожења за софром не једе. Иако га нуде он не једе и не одговара на питање зашто не једе. То чине други и кажу зашто му није плаћено. Тада га ташта огрне ћилимом или губером (он овај огртач задржава за себе), а таст ставља новац у тањир. (Плаћа му да једе). Овај опет неће почети док му не стави подоста, па и дукат. У најновије време таст и ташта се доказују великим девизним улогом зету за ручак.

За време ручка војводе (зетови) износе "кићени колач", умешен у младожењином дому, а који је донео свекар. На колачу је јабука. Војводе проносе колач низ "софру" на који се ставља новац млади за "бјелило". Прикупљени новац припада млади.

Колач ломе пријатељи по обичају, уз трократно љубљење преко колача. Колач се односи у дом невесте, и кува се попара коју руча млада. Док се ломи колач невеста се враћа у кућу. Она једе попаре од колача и то јој је једини обед тога дана. Понегде девојке све чешће утрчавају у кућу код младе да мало кусну од попаре да би се пре удале.

Када млада поново пође напоље на праг јој се ставља чаша са вином. Она треба, неприметно, чашу ногом да обори и вино проспе. Веровало се и верује се да ће јој то помоћи да дете лакше роди.

Када се заврши ручак одигра се по неко коло, отпева по која песма и настане поздрављање и љубљење. Млада прво љуби мајку па остале укућане. Тада буде и суза. Понека се скотрља низ образе.

Када излазе из младиног дворишта опет "јенђе" запевају (певају и сватовске и свадбарске "јенђе"). Једни се са песмом поздрављају, а други се са песмом испраћају.

Огртање ћилимом

Када сватови изађу из дворишта, младожења се враћа да се поздрави са таштом. Она га огрће ћилимом. За младожењом се враћа један момак који се зове "ђувеглин" момак. Он узима ћилим и остале поклоне који су младенци од свадбара добили и носи младожењиној кући. (У ово ново време поклона је много па се припреми возило за те ствари које се одвезе момковој кући). За све то време "јенђе" певају:

"Барјактару, дико наша,

Барјак нови, сватове позови"...

и:

"Пожурите кићени сватови,

Време нам је скоро да идемо,

Далеко је нама путовати"...

и др.

Док се ово дешава, све у песми и весељу, војводе су настојале, а и данас то чине, да нешто украду да би се тиме после хвалили.

Негде млади и момку дају по чашу вина да попију. Млада чашу вина испије и разбије, а момак испије вино у које му је таст ставио дукат. (У задње време овај обичај је врло чест иако нема старинску подлогу и памћење у временском трајању.)

Сватови и младенци иду у цркву на венчање. На путу до цркве, војводе, којима су капе још више окићене, изводе разне шале и привлаче пажњу пролазника. На том путу једна група сватова пева:

"Ој девојко, жалиш девовање"...

а друга група пева:

"Ја не жалим своје девовање,

добро ми је, још се боље надам!"

 

 

На челу барјактар

На челу сватова увек је барјактар, затим кум и стари сват. Млада је на коњу који је за њу посебно опремљен и окићен. (Ово је било некада. Данас се сви углавном возе луксузним аутомобилима који су украшени скупоценим украсима. Младин аутомобил, по правилу је најлуксузнији, најлепши и најлепше окићен.)

У цркви свештеник са кумом и старим сватом обави венчање младенаца по обреду Српске Православне Цркве.

 

(Дијелови из књиге "Трубачка будилица од Гуче до вечности")

 (Наставиће се) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.