Саборска збивања у Гучи од прошлости до садашњости (12)

Улазак кроз славолуке од цвијећа

Треба знати; кума и старог свата позива младожењин отац. Уз окићену буклију носио је и колач (погачу), који је ломио са кумом код његове (кумове) куће за време обреда (ручак), у ствари то бива када кум прихвати да венча младенце.

Позивар би ишао на окићеном коњу или пешице, све зависи од имовног стања домаћиновог. Дешавало се, и то врло често, да и сиромашнији домаћини изнајме коња позивару, јер је то деловало домаћинскије-одважније.

Када позивар дође тамо где му је речено, да их позове, рекао би домаћину: "Поздравио Вас (рече име домаћина на чије весеље позива) у Недељу (рецимо по Митровдану или који дан) жени сина па вас позива у сватове, а ако је позивар са девојачке стране каже на свадбу. Потом би домаћину, у чијем је дому, пружио чутуру са ракијом, коју је већ извадио из торбе-шаренице коју носи на леђима.

 

Позив у сватове

Овај би сркнуо гутљај два из буклије, пожелевши младенцима срећу. Неко од укућана, углавном домаћица, би на чутуру (буклију) привезала неки дар: чарапе, пешкир, пољицу и др., а у торбу би се стављали они дарови који не могу да се окаче о чутуру, или они који су били вишак. Домаћин би му долио у чутуру мало ракије. Тако би позивар са поново пуном буклијом (чутуром) продужио даље.

Треба знати: овако се некад позивало у сватове и на свадбу у Драгачеву и западној Србији. Данас тога више нема. Нажалост, избледео је овај обичај пун дражи и народне лепоте, пун љубави и топлине. И једни и други, данас позивају и сватове и свадбаре лепо декорисаним позивницама. Ове су позивнице, када их прими званица поштом или на неки други начин, увек бивале коментарисане. Избледеле су чари дочека позивара и ритуала који је пратио позив са буклијом.

 

Увек је бивало да неколико дана после просидбе свекрва одлази код девојке (будуће снаје) да гледа девојачко руво (спрему) - да види шта је, колико и како је невеста припремила се за своју спрему. Спрема се почела припремати такорећи чим се женско дете роди у кући. Спрема се састојала од њених личних ствари, вунених "хаљина", постељине, губера, шареница, ћилима, серџаде, чаршава, труба убељеног платна, плетених чарапа, сламарица, а у новије време јоги душека, јоргана, шифоњера (регала), креденаца, целу кухињу, спаваћу собу, па и модерну трпезарију за дневни боравак.

У најновије време, девојачки родитељи, доказивања ради, дају све потребно за опремање целокупне куће или стана. Aко се девојка удаје у град или богату кућу даје се и аутомобил и велики новац и то у страној валути.

 

Руво у сандуцима

Истовремено се код младожењине куће припрема весеље. Позвани су већ сви сватови, припрема се храна и пиће, уговарају се свирачи и све друго што је потребно за свадбену свечаност.

Обичај је да свекрва, а често и свекар, и младожења са младом и њеним родитељима одлазе да јој купе венчаницу, вал, венац, ципеле и друго што је потребно да се обуче. Некада је то било доста скромно одело са валом и венцем, а сада се купују скупе и модерне венчанице. Некада је девер за младу доносио одело, вал и ципеле на дан свадбе. Сада је то доста другачије. Све што треба да обуче за свадбу невеста, донесе јој се неколико дана пре свадбе.

 

На дан-два пре свадбе долазили би из момкове куће по ђевојачку спрему. Обично би то били младожењини зетови, који би превозили девојачко руво са воловском запрегом (колима), а отменији и са коњском запрегом. Волове или коње у прошлости китили су о јармове, рогове или амове марамицама, пешкирима, кошуљама и др.

У брдским крајевима Драгачева и ужичког краја руво се носило у сандуцима на коњским самарима. Данас се девојачка спрема често превози тракторима или камионима, али и ово бива све ређе, јер се даје новац па се све купује у модерним радњама па се одатле вози момковој кући.

 

Руво (спрема) се стављала на колске канате, преко тога две пуњене сламарице, а све се то по врху покривало најлепшим ћилимима, губерима или шареницама. То је остављало изузетан утисак на комшије и пролазнике. Рабаџија који је девојачку спрему возио носио је кићену чутуру пуну ракије. Сваког ког би на путу срео или поред пута видео понудио би да сркне из чутуре и пожели будућим младенцима срећу. Уз то би рекао чија је спрема и куд је вози.

Код момкове куће, уз песму оних који су код домаћина на помоћи, истовари се младино руво и распреми соба где ће младенци спавати. (И овога церемонијала данас скоро нема ни у Драгачеву које је обиловало лепотом фолклора.)

 

Недјеља за радовање

Дан уочи свадбе украшава се улаз у двориште, "авлију", стан или кућу младожење или младе. То је врло леп обичај. Aко је то породична кућа, онда се праве мали славолуци од зеленила и цвећа, а ако су у питању станови, онда се зеленилом украсе врата на улазу у стан. Ово спољно обележје свадбе, је леп обичај, који мало кошта, па га треба неговати. Поготову што украшавање врше девојке и младићи уз весело причање и задиркивање ко ће бити следећи. Овај део припреме за свадбу је једино остао непромењен од давнина до данас. На улазу у двориште младине куће, поред славолука, ставља се и висока права мотка на коју се везује и добро причвршћује јабука.

 

Свадбе су углавном биле недељом, највише због тога што је то дан за радовање. Ређе су биле који други дан, али су биле. Средом и петком нису бивале јер им то закон није дозвољавао. Суботом нису биле уопште свадбе, јер је то дан мртвих, па су људи о томе водили рачуна.

Свадба се прави у момачкој и у девојачкој кући. (Aко су приградска села, ако су пријатељске куће ближе једна другој, ако то услови дозвољавају, прави се, доста често, заједничка свадба у великим салама, лепо украшеним за ову прилику.)

Сватови се сакупљају код младожењине куће. Ту их девојке иските сватовским цвећем за време доручка: рузмарином и др. Доручкује се, пева се, игра се и радује се, сви уз песму и подврискивање "јенђи" (жене које певају сватовске песме).

 

После доручка, домаћин свадбе (или домаћин куће) "узима" ток даљег свадбеног протокола у своје руке. Од њега у многоме зависи свадбено весеље и гозба. Та улога припада угледној личности од реда, стрицу, комшији, неком од сродника у кога се има велико поверење. Он се стара о поретку сватова, о припремању и служењу јела и пића.

Дакле, његова улога је врло значајна и јако одговорна. Јер, како ће свадба протећи зависи од његовог умећа, па се због тога пази ко се бира на ову дужност. Он на поласку сватова по младу прави распоред сватова.

 

Долазак пред кућу

Прво иде барјактар на коњу, затим су ишли кум и стари сват са младожењом, затим свекар и девер, а за њима остали сватови. На зачељу су биле војводе. Они носе колач и до невестине куће претекну сватове и први најаве њихов долазак. У првим редовима био је и човек који је водио коња за младу. Дика сватова био је чауш. Чауш је у народној ношњи, на окићеном коњу крстарио на напред-назад кроз сватове, правио ред и био дика сватова.

Успут сватови певају лепе поетске песмице, које су махом упућене девојци и изражавају чежњу сватова да је што пре виде.

Песме певају "јенђе". Ево неких:

"Надај нам се, наша мила снајко,

Надај нам се, скоро ћемо доћи..."

Или:

"Весели се ђевојкина мајко,

Све ти здраво и весело било,

Нек запева ђевојкина мајка.

Њена ћерка сад је наша снајка."

На ове и друге сватовске песме одговара се песмом "јенђи" свадбара:

"Ој сватови зашто не певате,

Ил' не смете, или не умете,

Ил' певајте, ил' нам песму дајте."

 

Шаљиви обичаји

Долазак сватова пред младину кућу је почетак правих свадбених обичаја и невиђеног свадбеног ритуала. Ти обичаји имају шаљиву поруку или су пуни симболике. Капија пред невестином кућом је затворена. Војводе питају хоће ли домаћин да их прими. Сватови нису пуштали у двориште, док неко од сватова не обори јабуку, која виси о канапу, добро увезана, на високој мотки на капији девојачког дома.

 

(Дијелови из књиге "Трубачка будилица од Гуче до вечности")

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.