Saborska zbivanja u Guči od prošlosti do sadašnjosti (12)

Ulazak kroz slavoluke od cvijeća

Treba znati; kuma i starog svata poziva mladoženjin otac. Uz okićenu bukliju nosio je i kolač (pogaču), koji je lomio sa kumom kod njegove (kumove) kuće za vreme obreda (ručak), u stvari to biva kada kum prihvati da venča mladence.

Pozivar bi išao na okićenom konju ili pešice, sve zavisi od imovnog stanja domaćinovog. Dešavalo se, i to vrlo često, da i siromašniji domaćini iznajme konja pozivaru, jer je to delovalo domaćinskije-odvažnije.

Kada pozivar dođe tamo gde mu je rečeno, da ih pozove, rekao bi domaćinu: "Pozdravio Vas (reče ime domaćina na čije veselje poziva) u Nedelju (recimo po Mitrovdanu ili koji dan) ženi sina pa vas poziva u svatove, a ako je pozivar sa devojačke strane kaže na svadbu. Potom bi domaćinu, u čijem je domu, pružio čuturu sa rakijom, koju je već izvadio iz torbe-šarenice koju nosi na leđima.

 

Poziv u svatove

Ovaj bi srknuo gutljaj dva iz buklije, poželevši mladencima sreću. Neko od ukućana, uglavnom domaćica, bi na čuturu (bukliju) privezala neki dar: čarape, peškir, poljicu i dr., a u torbu bi se stavljali oni darovi koji ne mogu da se okače o čuturu, ili oni koji su bili višak. Domaćin bi mu dolio u čuturu malo rakije. Tako bi pozivar sa ponovo punom buklijom (čuturom) produžio dalje.

Treba znati: ovako se nekad pozivalo u svatove i na svadbu u Dragačevu i zapadnoj Srbiji. Danas toga više nema. Nažalost, izbledeo je ovaj običaj pun draži i narodne lepote, pun ljubavi i topline. I jedni i drugi, danas pozivaju i svatove i svadbare lepo dekorisanim pozivnicama. Ove su pozivnice, kada ih primi zvanica poštom ili na neki drugi način, uvek bivale komentarisane. Izbledele su čari dočeka pozivara i rituala koji je pratio poziv sa buklijom.

 

Uvek je bivalo da nekoliko dana posle prosidbe svekrva odlazi kod devojke (buduće snaje) da gleda devojačko ruvo (spremu) - da vidi šta je, koliko i kako je nevesta pripremila se za svoju spremu. Sprema se počela pripremati takoreći čim se žensko dete rodi u kući. Sprema se sastojala od njenih ličnih stvari, vunenih "haljina", posteljine, gubera, šarenica, ćilima, serdžade, čaršava, truba ubeljenog platna, pletenih čarapa, slamarica, a u novije vreme jogi dušeka, jorgana, šifonjera (regala), kredenaca, celu kuhinju, spavaću sobu, pa i modernu trpezariju za dnevni boravak.

U najnovije vreme, devojački roditelji, dokazivanja radi, daju sve potrebno za opremanje celokupne kuće ili stana. Ako se devojka udaje u grad ili bogatu kuću daje se i automobil i veliki novac i to u stranoj valuti.

 

Ruvo u sanducima

Istovremeno se kod mladoženjine kuće priprema veselje. Pozvani su već svi svatovi, priprema se hrana i piće, ugovaraju se svirači i sve drugo što je potrebno za svadbenu svečanost.

Običaj je da svekrva, a često i svekar, i mladoženja sa mladom i njenim roditeljima odlaze da joj kupe venčanicu, val, venac, cipele i drugo što je potrebno da se obuče. Nekada je to bilo dosta skromno odelo sa valom i vencem, a sada se kupuju skupe i moderne venčanice. Nekada je dever za mladu donosio odelo, val i cipele na dan svadbe. Sada je to dosta drugačije. Sve što treba da obuče za svadbu nevesta, donese joj se nekoliko dana pre svadbe.

 

Na dan-dva pre svadbe dolazili bi iz momkove kuće po đevojačku spremu. Obično bi to bili mladoženjini zetovi, koji bi prevozili devojačko ruvo sa volovskom zapregom (kolima), a otmeniji i sa konjskom zapregom. Volove ili konje u prošlosti kitili su o jarmove, rogove ili amove maramicama, peškirima, košuljama i dr.

U brdskim krajevima Dragačeva i užičkog kraja ruvo se nosilo u sanducima na konjskim samarima. Danas se devojačka sprema često prevozi traktorima ili kamionima, ali i ovo biva sve ređe, jer se daje novac pa se sve kupuje u modernim radnjama pa se odatle vozi momkovoj kući.

 

Ruvo (sprema) se stavljala na kolske kanate, preko toga dve punjene slamarice, a sve se to po vrhu pokrivalo najlepšim ćilimima, guberima ili šarenicama. To je ostavljalo izuzetan utisak na komšije i prolaznike. Rabadžija koji je devojačku spremu vozio nosio je kićenu čuturu punu rakije. Svakog kog bi na putu sreo ili pored puta video ponudio bi da srkne iz čuture i poželi budućim mladencima sreću. Uz to bi rekao čija je sprema i kud je vozi.

Kod momkove kuće, uz pesmu onih koji su kod domaćina na pomoći, istovari se mladino ruvo i raspremi soba gde će mladenci spavati. (I ovoga ceremonijala danas skoro nema ni u Dragačevu koje je obilovalo lepotom folklora.)

 

Nedjelja za radovanje

Dan uoči svadbe ukrašava se ulaz u dvorište, "avliju", stan ili kuću mladoženje ili mlade. To je vrlo lep običaj. Ako je to porodična kuća, onda se prave mali slavoluci od zelenila i cveća, a ako su u pitanju stanovi, onda se zelenilom ukrase vrata na ulazu u stan. Ovo spoljno obeležje svadbe, je lep običaj, koji malo košta, pa ga treba negovati. Pogotovu što ukrašavanje vrše devojke i mladići uz veselo pričanje i zadirkivanje ko će biti sledeći. Ovaj deo pripreme za svadbu je jedino ostao nepromenjen od davnina do danas. Na ulazu u dvorište mladine kuće, pored slavoluka, stavlja se i visoka prava motka na koju se vezuje i dobro pričvršćuje jabuka.

 

Svadbe su uglavnom bile nedeljom, najviše zbog toga što je to dan za radovanje. Ređe su bile koji drugi dan, ali su bile. Sredom i petkom nisu bivale jer im to zakon nije dozvoljavao. Subotom nisu bile uopšte svadbe, jer je to dan mrtvih, pa su ljudi o tome vodili računa.

Svadba se pravi u momačkoj i u devojačkoj kući. (Ako su prigradska sela, ako su prijateljske kuće bliže jedna drugoj, ako to uslovi dozvoljavaju, pravi se, dosta često, zajednička svadba u velikim salama, lepo ukrašenim za ovu priliku.)

Svatovi se sakupljaju kod mladoženjine kuće. Tu ih devojke iskite svatovskim cvećem za vreme doručka: ruzmarinom i dr. Doručkuje se, peva se, igra se i raduje se, svi uz pesmu i podvriskivanje "jenđi" (žene koje pevaju svatovske pesme).

 

Posle doručka, domaćin svadbe (ili domaćin kuće) "uzima" tok daljeg svadbenog protokola u svoje ruke. Od njega u mnogome zavisi svadbeno veselje i gozba. Ta uloga pripada uglednoj ličnosti od reda, stricu, komšiji, nekom od srodnika u koga se ima veliko poverenje. On se stara o poretku svatova, o pripremanju i služenju jela i pića.

Dakle, njegova uloga je vrlo značajna i jako odgovorna. Jer, kako će svadba proteći zavisi od njegovog umeća, pa se zbog toga pazi ko se bira na ovu dužnost. On na polasku svatova po mladu pravi raspored svatova.

 

Dolazak pred kuću

Prvo ide barjaktar na konju, zatim su išli kum i stari svat sa mladoženjom, zatim svekar i dever, a za njima ostali svatovi. Na začelju su bile vojvode. Oni nose kolač i do nevestine kuće preteknu svatove i prvi najave njihov dolazak. U prvim redovima bio je i čovek koji je vodio konja za mladu. Dika svatova bio je čauš. Čauš je u narodnoj nošnji, na okićenom konju krstario na napred-nazad kroz svatove, pravio red i bio dika svatova.

Usput svatovi pevaju lepe poetske pesmice, koje su mahom upućene devojci i izražavaju čežnju svatova da je što pre vide.

Pesme pevaju "jenđe". Evo nekih:

"Nadaj nam se, naša mila snajko,

Nadaj nam se, skoro ćemo doći..."

Ili:

"Veseli se đevojkina majko,

Sve ti zdravo i veselo bilo,

Nek zapeva đevojkina majka.

Njena ćerka sad je naša snajka."

Na ove i druge svatovske pesme odgovara se pesmom "jenđi" svadbara:

"Oj svatovi zašto ne pevate,

Il' ne smete, ili ne umete,

Il' pevajte, il' nam pesmu dajte."

 

Šaljivi običaji

Dolazak svatova pred mladinu kuću je početak pravih svadbenih običaja i neviđenog svadbenog rituala. Ti običaji imaju šaljivu poruku ili su puni simbolike. Kapija pred nevestinom kućom je zatvorena. Vojvode pitaju hoće li domaćin da ih primi. Svatovi nisu puštali u dvorište, dok neko od svatova ne obori jabuku, koja visi o kanapu, dobro uvezana, na visokoj motki na kapiji devojačkog doma.

 

(Dijelovi iz knjige "Trubačka budilica od Guče do večnosti")

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.