Саборска збивања у Гучи од прошлости до садашњости (10)

Три здравице добродошлице

Дрва није носила, јер су трупци летели за њом. Воду није носила, јер је плакала сваки дан. За ручак и вечеру се није бринула, јер их је добијала на туђој њиви.

Момак или његови родитељи увек су награђивали "наводаџију" новцем (често се унапред погоде), а девојка га дарује кошуљом или чарапама. Наводаџија је своју намеру чувао у строгој тајности, јер не зна какав ће успех да постигне.

Иако су посао и улога наводаџије данас скоро и сасвим избледели и скоро да их нема, ево једног примера како је он некада обављао свој посао. Наводаџија би обавезно долазио девојачким родитељима без најаве. После прикладног ручка отпочињао би овакав разговор: "Ево мене до вас, а ви не питате зашто сам дошао..." Отац девојчин би на то одговорио: "Нека смо здрави и живи, ти ћеш казати зашто си дошао, а ми ћемо свакако добро прихватити." На то проводаџија настави: "Ви имате да удате, а ја женим синовца (или већ кога), па желите ли, да се пријатељимо?"

 

Наводаџија затим стане да хвали момка, његову имовину и тако редом и настави: "Ваша дива се нама допада, па ако је нисте обећали другом, ако желите да нам је дате." Девојачки отац би обично овако одговорио: "Немамо ништа против. Хвала вам што сте се сетили наше куће. Aко се деца бегенишу, ми им нећемо сметати." Aли ако се девојачким родитељима није нешто свидело, или су нешто чули о момку што им се не допада, они би рекли како је нису довољно за удају спремили, са молбом да причекају још неко време. Нису хтели грубим одговором повредити ни момка ни његову породицу, мада су и даље примали друге просце.

Проводаџија би од девојкине породице добијао податке о "ђевојачкој спреми", накиту, дукатима, новцу или нечему другом у вези са оном кога су родитељи предвидели за удавачу.

 

Давање  капаре

Наводаџија би све то преносио момковој породици. Још би рекао да је девојка "једра", да су јој у кући сви здрави, да у кући има доста деце, што је била порука да ће и она имати деце.

Када се наводаџисало за момка, наводила се покретна и непокретна имовина, број чланова породице, близина града, бунара, реке, па и славе. Ово последње због тога што су желели различите славе, да ако дође до пријатељства једни код других могу ићи на славе.

Aко наводаџија успе на послу, онда он са девојачким родитељима уговара да они могу доћи "да гледају дом" пре прошевине. Онда девојачки родитељи дођу да гледају дом, па ако су задовољни са оним што су видели код момка, тек онда уговарају дан просидбе.

Негде у неком крају, кад се момак и девојка не познају, онда момак са родитељима иде девојачкој кући на "гледање". Aко се момак и девојка допадну једно другом на виђењу, онда пријатељи утврђују дан када ће девојачки родитељи да посете момкову кућу, да би видели његову имовину.

 

Том приликом, као што смо рекли, девојачка мајка гледа да ли јој будући зет има воду близу куће, а отац гледа кућу, стоку, окућницу, њиве и др. Тада се обично изјасне обе стране и, по повољној одлуци, момков отац даје девојци неко "обележје", тј. "капару" и тада се каже да је девојка "под капаром", тј. да је обећана. Aко ли се нешто "пробрцне", онда се враћа дупла капара ако је девојачка кривица, или пропада капара по момачкој кривици.

Обећану девојку потребно је јавно испросити од родитеља. Зато се одреди дан, обично недеља или какав празник, када ће момак отићи са својим родитељима и најближим рођацима да "испроси" девојку.

 

Вјеридба дјевојке

Ово су различити називи (изрази) за један исти чин - веридбу.

Веридба је врло стара појава. У ствари, то је сачуван садржај друштвеног обреда и ознанивање јавности (упознавање јавности) да ће се ускоро одређени младенци узети.

Веридба је пре свега договор две породице о томе: када ће се организовати свадба, где ће младенци живети, колико ће сватова бити позвано, па после договора о свим детаљима девојка се прстенује. Раније се споро живело па је од веридбе до свадбе протицало више месеци, јер се све мора добро припремити и организовати.

Овакав ток догађаја имао је добрих страна и кад-кад и лоших и непредвидивих, па се данас веридба обавља непосредно пред свадбу. Раније је од веридбе протицало и кад-кад више месеци, па се дешавало да неко од младих у том периоду раскине веридбу, обично кад неко скуди неког од младенаца. Због тога ризика данас се веридба обавља непосредно пред свадбу.

 

Да би се девојка заштитила од раскида веридбе и да би се евентуалним кудиоцима "затворила" уста, веридба се оглашавала у цркви. На тај начин чин веридбе је добијао улогу врсте обавезе коју је строго штитио суд.

Ево како се некада одигравала веридба у Драгачеву, а и у целој Западној Србији. (Због својих чари и лепоте, данас се све више и чешће враћају у примену ти стари добри обичаји.)

На прошевину се иде свечано. Кад дође време да се иде девојачкој кући (у неким селима око Горњег Милановца мајка није ишла у прошевину), момак, његови родитељи, отац и мајка, ујак или стриц, наводаџија и још неко од родбине. (Данас као просци често иду и младожењини другови).

 

Људи и момак јашу коње (данас се иде аутима и врло често у престижним лимузинама као доказ моћи и савременог имиџа момка и његове родбине) који су лепо окићени, а женскиње се вози у колима.

 

Буклија за срећан почетак

Просци се дочекују с особитом радошћу. После уобичајеног поздрава девојачки отац наздрави пријатељима добродошлицу: "Здраво и добро нам дошли у добри час." Пријатељи одговарају на здравицу: "Добро ти дошли од Бога и од људи." Другу здравицу пије момков отац за срећно и дуговечно пријатељство. За трећу здравицу извади момков отац буклију (дрвену чутуру) са ракијом и предаје девојачком оцу, да наздрави за "срећан почетак". Уз буклију, просци су донели колач. Некада давно, била је то лепа погача, а у новије време окићен и цвећем украшен колач са апликацијама од теста.

Девојку по очевом наређењу уводе у собу где су просци, мајка и снаха. Оне (мајка и снаха иду напред а за њима девојка. Мајка се поздравља са просцима, а девојка љуби руку свим просцима, а с момком се само поздрави. Тада по жељи оба родитеља момак и девојка се питају да ли се једно другом свиђају, и то се прво пита момак па онда девојка. Aко се једно другом допадну, онда једни другима честитају уз обавезно љубљење у образ три пута. (У име Свете Тројице).

Женскиње мушке љубе и у руку. Од тог догађаја (породичног чина) девојка се зове "вођевина", јер се одводи.

 

Сад момкова мајка извади из бисага колач (бисаге су торба од козје длаке), а у садашње време из специјално направљене за овај чин и посебно украшене корпе. Ту се уз колач нађу: огледало, шећер, тробојна пређа, бомбоне, природно цвеће и др.

Момкова мајка-свекрва све то стави на астал (сто), а момков отац-свекар на колач стави који златник-дукат. Негде су ти дукати били у низу па их је касније млада носила о врату.

Тада колач (погачу) подигну сви просци и укућани, десном руком окрену три пута слева у десно и изломе га.

Тада момков отац позива девојку да прими обележје. Девојка, по старом обичају, скупи прегачу па јој момак на њу спусти обележје. Чим девојка са прегаче узме обележје (на прегачи је обавезно и прстен, минђуше, ђинђуве, огледало, помада, сапун и др.). Негде и некада било је и случајева да момак није ишао на прошевину, па је прстен девојци давао момков отац, иначе прстен је девојци обавезно стављао на руку момак и давао јабуку са дукатима или сребрњацима. Овај церемонијал се изводио полако и на тенане, један од просаца испали кроз прозор или са басамака, из пушке или пиштоља и тиме објави (комшијама) да је девојка испрошена.

 

Даровање просаца

 Девојка овом приликом "дарује" просиоце: чарапама, тканинама, пешкирима и др., а момку дарује лепу извезену кошуљу. (Ове дарове на послужавнику држи млађа сестра испрошене девојке, или ако ње нема обавезно девојка из родбине. То се сматрало да ће се и она брзо испросити.) Испрошеној девојци - од сада "вођевини", више не долазе просци.

После овог чина, уз врућу ракију и ручак (данас све више и све чешће уз разна жестока пића и бисерна вина), разговара се о девојачкој спреми, која се обично састојала од постељине, везених чаршава, серџада, ћилима, губера, поњава (тканица), плетених вунених чарапа, мушких и женских кошуља и др.

Поред спреме момкови родитељи траже спрему за једну особу и обично добију. (Данас се купује стилски намештај и сва опрема најмодерније технике за кућу или стан, или се добије новац па младенци сами купују шта им треба, а често добију и луксузна кола.) То се зове мираз.

 

Што је девојка била гледанија и виђенија није јој требао мираз, иначе у другим приликама мираз је био обилат, иако је девојка имала браћу. (Девојке миражџике су иначе девојке које нису имале браће па цела очевина припада њој или њима, ако их је било више у родитеља). Родитељи су давали добар мираз да добро удоме ћер.

После свега овога следи уговарање свадбе и договара се о свим појединостима.

 

 

Вјенчаница на поклон

Момак је дужан да испрошеној девојци купи венчане хаљине, ципеле и "вал", а ређе венчаницу. (И данас је то пракса, с тим што се купују модерне венчанице). Сељаци су богати (углавном), па се за венчанице иде чак и у друге државе.

Кад просиоци пођу кући било је обичај у целој западној Србији, Драгачеву и моравичком крају, да вођевина изведе свом момку кићеног коња и да му преда пуну буклију ракије, а негде и вина.

  (Дијелови из књиге "Трубачка будилица од Гуче до вечности")

  (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.