Saborska zbivanja u Guči od prošlosti do sadašnjosti (10)

Tri zdravice dobrodošlice

Drva nije nosila, jer su trupci leteli za njom. Vodu nije nosila, jer je plakala svaki dan. Za ručak i večeru se nije brinula, jer ih je dobijala na tuđoj njivi.

Momak ili njegovi roditelji uvek su nagrađivali "navodadžiju" novcem (često se unapred pogode), a devojka ga daruje košuljom ili čarapama. Navodadžija je svoju nameru čuvao u strogoj tajnosti, jer ne zna kakav će uspeh da postigne.

Iako su posao i uloga navodadžije danas skoro i sasvim izbledeli i skoro da ih nema, evo jednog primera kako je on nekada obavljao svoj posao. Navodadžija bi obavezno dolazio devojačkim roditeljima bez najave. Posle prikladnog ručka otpočinjao bi ovakav razgovor: "Evo mene do vas, a vi ne pitate zašto sam došao..." Otac devojčin bi na to odgovorio: "Neka smo zdravi i živi, ti ćeš kazati zašto si došao, a mi ćemo svakako dobro prihvatiti." Na to provodadžija nastavi: "Vi imate da udate, a ja ženim sinovca (ili već koga), pa želite li, da se prijateljimo?"

 

Navodadžija zatim stane da hvali momka, njegovu imovinu i tako redom i nastavi: "Vaša diva se nama dopada, pa ako je niste obećali drugom, ako želite da nam je date." Devojački otac bi obično ovako odgovorio: "Nemamo ništa protiv. Hvala vam što ste se setili naše kuće. Ako se deca begenišu, mi im nećemo smetati." Ali ako se devojačkim roditeljima nije nešto svidelo, ili su nešto čuli o momku što im se ne dopada, oni bi rekli kako je nisu dovoljno za udaju spremili, sa molbom da pričekaju još neko vreme. Nisu hteli grubim odgovorom povrediti ni momka ni njegovu porodicu, mada su i dalje primali druge prosce.

Provodadžija bi od devojkine porodice dobijao podatke o "đevojačkoj spremi", nakitu, dukatima, novcu ili nečemu drugom u vezi sa onom koga su roditelji predvideli za udavaču.

 

Davanje  kapare

Navodadžija bi sve to prenosio momkovoj porodici. Još bi rekao da je devojka "jedra", da su joj u kući svi zdravi, da u kući ima dosta dece, što je bila poruka da će i ona imati dece.

Kada se navodadžisalo za momka, navodila se pokretna i nepokretna imovina, broj članova porodice, blizina grada, bunara, reke, pa i slave. Ovo poslednje zbog toga što su želeli različite slave, da ako dođe do prijateljstva jedni kod drugih mogu ići na slave.

Ako navodadžija uspe na poslu, onda on sa devojačkim roditeljima ugovara da oni mogu doći "da gledaju dom" pre proševine. Onda devojački roditelji dođu da gledaju dom, pa ako su zadovoljni sa onim što su videli kod momka, tek onda ugovaraju dan prosidbe.

Negde u nekom kraju, kad se momak i devojka ne poznaju, onda momak sa roditeljima ide devojačkoj kući na "gledanje". Ako se momak i devojka dopadnu jedno drugom na viđenju, onda prijatelji utvrđuju dan kada će devojački roditelji da posete momkovu kuću, da bi videli njegovu imovinu.

 

Tom prilikom, kao što smo rekli, devojačka majka gleda da li joj budući zet ima vodu blizu kuće, a otac gleda kuću, stoku, okućnicu, njive i dr. Tada se obično izjasne obe strane i, po povoljnoj odluci, momkov otac daje devojci neko "obeležje", tj. "kaparu" i tada se kaže da je devojka "pod kaparom", tj. da je obećana. Ako li se nešto "probrcne", onda se vraća dupla kapara ako je devojačka krivica, ili propada kapara po momačkoj krivici.

Obećanu devojku potrebno je javno isprositi od roditelja. Zato se odredi dan, obično nedelja ili kakav praznik, kada će momak otići sa svojim roditeljima i najbližim rođacima da "isprosi" devojku.

 

Vjeridba djevojke

Ovo su različiti nazivi (izrazi) za jedan isti čin - veridbu.

Veridba je vrlo stara pojava. U stvari, to je sačuvan sadržaj društvenog obreda i oznanivanje javnosti (upoznavanje javnosti) da će se uskoro određeni mladenci uzeti.

Veridba je pre svega dogovor dve porodice o tome: kada će se organizovati svadba, gde će mladenci živeti, koliko će svatova biti pozvano, pa posle dogovora o svim detaljima devojka se prstenuje. Ranije se sporo živelo pa je od veridbe do svadbe proticalo više meseci, jer se sve mora dobro pripremiti i organizovati.

Ovakav tok događaja imao je dobrih strana i kad-kad i loših i nepredvidivih, pa se danas veridba obavlja neposredno pred svadbu. Ranije je od veridbe proticalo i kad-kad više meseci, pa se dešavalo da neko od mladih u tom periodu raskine veridbu, obično kad neko skudi nekog od mladenaca. Zbog toga rizika danas se veridba obavlja neposredno pred svadbu.

 

Da bi se devojka zaštitila od raskida veridbe i da bi se eventualnim kudiocima "zatvorila" usta, veridba se oglašavala u crkvi. Na taj način čin veridbe je dobijao ulogu vrste obaveze koju je strogo štitio sud.

Evo kako se nekada odigravala veridba u Dragačevu, a i u celoj Zapadnoj Srbiji. (Zbog svojih čari i lepote, danas se sve više i češće vraćaju u primenu ti stari dobri običaji.)

Na proševinu se ide svečano. Kad dođe vreme da se ide devojačkoj kući (u nekim selima oko Gornjeg Milanovca majka nije išla u proševinu), momak, njegovi roditelji, otac i majka, ujak ili stric, navodadžija i još neko od rodbine. (Danas kao prosci često idu i mladoženjini drugovi).

 

Ljudi i momak jašu konje (danas se ide autima i vrlo često u prestižnim limuzinama kao dokaz moći i savremenog imidža momka i njegove rodbine) koji su lepo okićeni, a ženskinje se vozi u kolima.

 

Buklija za srećan početak

Prosci se dočekuju s osobitom radošću. Posle uobičajenog pozdrava devojački otac nazdravi prijateljima dobrodošlicu: "Zdravo i dobro nam došli u dobri čas." Prijatelji odgovaraju na zdravicu: "Dobro ti došli od Boga i od ljudi." Drugu zdravicu pije momkov otac za srećno i dugovečno prijateljstvo. Za treću zdravicu izvadi momkov otac bukliju (drvenu čuturu) sa rakijom i predaje devojačkom ocu, da nazdravi za "srećan početak". Uz bukliju, prosci su doneli kolač. Nekada davno, bila je to lepa pogača, a u novije vreme okićen i cvećem ukrašen kolač sa aplikacijama od testa.

Devojku po očevom naređenju uvode u sobu gde su prosci, majka i snaha. One (majka i snaha idu napred a za njima devojka. Majka se pozdravlja sa proscima, a devojka ljubi ruku svim proscima, a s momkom se samo pozdravi. Tada po želji oba roditelja momak i devojka se pitaju da li se jedno drugom sviđaju, i to se prvo pita momak pa onda devojka. Ako se jedno drugom dopadnu, onda jedni drugima čestitaju uz obavezno ljubljenje u obraz tri puta. (U ime Svete Trojice).

Ženskinje muške ljube i u ruku. Od tog događaja (porodičnog čina) devojka se zove "vođevina", jer se odvodi.

 

Sad momkova majka izvadi iz bisaga kolač (bisage su torba od kozje dlake), a u sadašnje vreme iz specijalno napravljene za ovaj čin i posebno ukrašene korpe. Tu se uz kolač nađu: ogledalo, šećer, trobojna pređa, bombone, prirodno cveće i dr.

Momkova majka-svekrva sve to stavi na astal (sto), a momkov otac-svekar na kolač stavi koji zlatnik-dukat. Negde su ti dukati bili u nizu pa ih je kasnije mlada nosila o vratu.

Tada kolač (pogaču) podignu svi prosci i ukućani, desnom rukom okrenu tri puta sleva u desno i izlome ga.

Tada momkov otac poziva devojku da primi obeležje. Devojka, po starom običaju, skupi pregaču pa joj momak na nju spusti obeležje. Čim devojka sa pregače uzme obeležje (na pregači je obavezno i prsten, minđuše, đinđuve, ogledalo, pomada, sapun i dr.). Negde i nekada bilo je i slučajeva da momak nije išao na proševinu, pa je prsten devojci davao momkov otac, inače prsten je devojci obavezno stavljao na ruku momak i davao jabuku sa dukatima ili srebrnjacima. Ovaj ceremonijal se izvodio polako i na tenane, jedan od prosaca ispali kroz prozor ili sa basamaka, iz puške ili pištolja i time objavi (komšijama) da je devojka isprošena.

 

Darovanje prosaca

 Devojka ovom prilikom "daruje" prosioce: čarapama, tkaninama, peškirima i dr., a momku daruje lepu izvezenu košulju. (Ove darove na poslužavniku drži mlađa sestra isprošene devojke, ili ako nje nema obavezno devojka iz rodbine. To se smatralo da će se i ona brzo isprositi.) Isprošenoj devojci - od sada "vođevini", više ne dolaze prosci.

Posle ovog čina, uz vruću rakiju i ručak (danas sve više i sve češće uz razna žestoka pića i biserna vina), razgovara se o devojačkoj spremi, koja se obično sastojala od posteljine, vezenih čaršava, serdžada, ćilima, gubera, ponjava (tkanica), pletenih vunenih čarapa, muških i ženskih košulja i dr.

Pored spreme momkovi roditelji traže spremu za jednu osobu i obično dobiju. (Danas se kupuje stilski nameštaj i sva oprema najmodernije tehnike za kuću ili stan, ili se dobije novac pa mladenci sami kupuju šta im treba, a često dobiju i luksuzna kola.) To se zove miraz.

 

Što je devojka bila gledanija i viđenija nije joj trebao miraz, inače u drugim prilikama miraz je bio obilat, iako je devojka imala braću. (Devojke miraždžike su inače devojke koje nisu imale braće pa cela očevina pripada njoj ili njima, ako ih je bilo više u roditelja). Roditelji su davali dobar miraz da dobro udome ćer.

Posle svega ovoga sledi ugovaranje svadbe i dogovara se o svim pojedinostima.

 

 

Vjenčanica na poklon

Momak je dužan da isprošenoj devojci kupi venčane haljine, cipele i "val", a ređe venčanicu. (I danas je to praksa, s tim što se kupuju moderne venčanice). Seljaci su bogati (uglavnom), pa se za venčanice ide čak i u druge države.

Kad prosioci pođu kući bilo je običaj u celoj zapadnoj Srbiji, Dragačevu i moravičkom kraju, da vođevina izvede svom momku kićenog konja i da mu preda punu bukliju rakije, a negde i vina.

  (Dijelovi iz knjige "Trubačka budilica od Guče do večnosti")

  (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.