Саборска збивања у Гучи од прошлости до садашњости (1)

Чистота, изворност и традиција

О Сабору се може говорити и писати на више начина; као о чувару народне традиције, као о значајној манифестацији свеукупног народног стваралаштва; као о највећем Сабору народног трубаштва на свету; као манифестацији која зближује и релаксира све људе који дођу на њега, без обзира на боју коже, националност или религију; као о великом извору непрекидне позитивне енергије којом дарује сваког сабораша...

Статистички подаци

Сабор се, исто тако, може посматрати на основу бројних, разноразних статистичких података. Ево неких од њих који се односе на протеклих 45 година:

За то време Гучу је посетило, у време Сабора, више од 12.000.000 гостију из читавог света; на протеклим саборима се такмичило преко 900 старијих трубачких оркестара, 50 млађих и 10 пионирских, са приближно 10.500 трубача (у овај број нису урачунати трубачи и трубачки оркестри који се нису такмичили, већ само забављали госте под шатрама); у саборским програмима учествовало је преко 50.000 извођача (чланова изворних, певачких и играчких група, КУД-ова, хорова и музичких састава из земље и иностранства); своје духовно стваралаштво на протеклим саборима приказало је преко 8.500 учесника; песника са села, самоуких ликовних стваралаца, казивача здравица и народних умотворина, свирача на старим инструментима, сватова старе драгачевске свадбе из ЏИЏ века, такмичара у саборским момачким надметањима; маштовите рукораде на саборима приказивало је и преко 4.500 занатлија старих заната: ткаља, абаџија, опанчара, грнчара, дрводеља, ковача, колара, плетиља, везиља, лицидера и других народних колачара; о Сабору и Драгачеву штампано је преко 100 књига, издато 36 бројева листа "Драгачевски трубач", снимљено више играних и документарних филмова и велики број носача звука и слике;

- о саборима је писано у многом листовима и часописима код нас и у свету;

- саборски програми могли су се видети на многим телевизијама од Aмерике до Јапана.

Међу многобројним гостима Сабора виђани су и најпознатији музичари, етномузиколози, етнолози, културни посленици, књижевници, сликари и вајар, глумци и глумице, режисери и новинари из наше земље и света. Сабор су све више посећивали државници, амбасадори многих држава и политичари. Своје камере на сабор су слале и бројне телевизијске куће - од оних мањих, локалних, па све до највећих у свету.

Оно што је све њих у Гучу на Сабор привлачило то су његова изворност и традиција, чистота, непосредност и топлина, као и позитивна енергија којом зрачи све ове године. То су основне вредности Сабора, зато се морају пажљиво чувати и неговати. Без њих би Сабор био обичан вашар и пивница каквих има свуда по свету. Брзо би доживео свој крах и свој крај. Сабор у првом реду мора бити наш, српски, мора имати наше боје и звуке - нашу душу. Сабору много сметају којекакве новотарије и кичераји који се увлаче у њега, као и тежња за лаком зарадом. Сабор мора остати наш, па тек онда постати балкански или светски.

Драгачево и Гуча

Неки мисле да је Драгачево добило име по реци Драгачици која извире испод планине Јелице и у Гучи се, пошто се састане са Врањицом, улива у Бјелицу.

 

Други верују да је Драгачево добило име по неком Драгашу, челнику цара Душана, који је владао овим крајевима. Кажу, прво су га звали Драгашево - па Драгачево.

Постоје о томе и две легенде.

 У првој кажу да је нека Драга, од лозе Немањића, у гучком засеоку Корнету сазидала манастир и до краја живота живела у њему. Још кажу да је била веома племенита и народ у свему помагала. Речицу која је протицала крај њеног манастира назваше Драгачица, а цео крај - ДРAГAЧЕВО.

После Драгине смрти, када су Турци поробили Србију, манастир су порушили до темеља. Срби су онда, на истим темељима, сазидали цркву. Турци су и цркву срушили. И тако је рађено више пута; Срби су цркву градили, а Турци су је рушили. По коначном ослобођењу Србије народ је цркву, 1831. године, пренео у центар Гуче, где се и данас налази.

 Док су цркву градили и рушили, у називе реке и краја нико није дирао. Тако до данас остадоше називи: Драгачево и Драгачица.

У другој легенди стоји: Крену неки Црногорци из Чева да нађу место у коме би лакше и боље живели. Ишли они тако, ишли, док не дођоше у крај богат плодном земљом, пространим пашњацима, сеновитим шумама и бистрим рекама и потоцима. Ту се зауставише и настанише. Заволеше га као и свој стари крај. Од милоште га стану звати: "Наше ново Чево", или "Наше мило Чево", а најчешће - "Наше драго Чево," Временом, Драго Чево стану изговарати као једну реч: Драгочево, па - Драгачево.

Како га онда назваше, тако га данас зову.

Засеју људи житом једно поље крај Бјелице. Када је оно узрелило, на њега се наваде голубови. Људи их стану плашити и терати да им не би све жито позобали. Голубови одлете, па се брзо, опет, врате, гучући: "У Гучу, у Гучу!"

 

По њима поље крај Бјелице, и брда око њега, назваше - Гуча. Како их тада назваше - тако их и данас зову.

Камени дозиви

Нигде као у Драгачеву: ни толико гробаља, ни толико споменика. Било са које стране да долазите у Драгачево, прво ће вас по бреговима сеоска гробља, а по путевима и раскршћима крајпуташи дочекати. Међу споменицима највише је ратничких. Ваљда је тако и морало бити: гинули су бројни Драгачевци у многим бунама, устанцима и ратовима - "за крст часни и слободу златну". Падали су храбро по ратиштима и тамо кости остављали, да би по гробљима или крај путева поново устајали као камени биљези. Поред ратова, многи споменици сведоче и о разним болешчинама и хајдучким дружинама које су харале овим крајевима. Бројни су и биљези који говоре о несрећама и "редној смрти"". A обичај је одувек био да се мртвима, посебно ратницима, подижу споменици, па макар се из куће и задње продало. Бројни драгачевски клесари понекада су једва стизали да исклешу наручено спомење. Клесали су их поваздан - од уранка до заранка. Често су родбину и комшије у помоћ позивали. Данас је више Драгачеваца у "шареним", него у правим селима.

Међу старим биљезима налазе се и они подигнути у спомен трубача. Запажају се по симболима трубе и добоша. Записи казују да су сви били ратоборци за веру и слободу. Најстарији су из времена Јаворског, Балканских и Првог светског рата. Леже међу онима које су трубом и добошем у победоносне окршаје водили да слободу јунаштвом задобију. Већина трубача били су обични борци. Само је Сретен Јеринић и до наредника догурао. Преживели трубачи враћали су се у своја села као ислужени ратници. Са собом су доносили ислужене трубе и добоше. Временом, на њима засвираше народне песме и ситна кола. Тако труба уђе у народ - у његово срце и душу.

 

Огласи се на рођењима и крштењима, крововима нових кућа, испраћајима у војску, свадбама и другим годетима, сеоским саборима - па и погребима.

 

Записи на њиховим споменицима данас су готово нечитки. Људски немар, олујине, мразеви, трње и травуљине учинили су своје. Срећом, на време су их ишчитали и записали: Бранко В. Радичевић, Радојко Николић, Радован М. Маринковић и Ника Никола Стојић, те их од заборава сачуваше. (Данас то по својим селима раде нови записвачи).

  

Најстарији споменици

Међу најстарије споменике ове врсте спадају они који сведоче о Урошу Ракићевићу, трубачу из Губереваца, Чедомиру Недовићу из Ртара, Божидару Вуловићу из Губереваца, Сретену Јеринићу из Горачића, Петру Давидовићу из Лисица и добошару Милисаву Милинковићу из Лучана;

"Овај биљег показује Уроша Ракићевића из Губереваца ТРУБAЧ И КЛAСЕ народне војске 1 батаљона 1 чете, који частно поживи 30 год. а на Шиљеговцу 21 септембра 1876. год. за Отечество борећи се од Турака погибе"... (Биљег у Губеревцима)

 

"Ратник ЧЕДОМИР, син Матија Недовића, који поживи 21 годину младости своје КAО ШТAБСКИ ТРУБAЧ ИИ пољске батерије Шумадијске дивизије, у несретном рату са Бугарима од страшне болести умре код Параћина, где је и сахрањен 16. јула 1913. године"... (Биљег у Ртарима)

 

"Овај спомен... показује Божидара С. Вуловића из Губереваца, бивши ТРУБAЧ 4 чете И бат. 2 позива. Борећи се на положају Китлову тешко је рањен у 35-ој години и упућен у Ужичку болницу. Ту је умро. Сахрањен је у гробље ужичко 27. септембра 1914. год. Слава му"... Биљег у Горачићима код цркве.

"Овај спомен показује име СРЕТЕНA Јеринића из Горачића, часно поживи 46 г. погинуо је 1915. г. на положају у Кијеву као обвезник 3 чете И батаљона, као наредник, ШТAБСКИ ТРУБAЧ"... (Биљег у Горачићима)

 

"Овај спомен показује житеља овог села Лисица ПЕТРA Ф. Давидовића ЗНAЧAР 4 чете 1. бат. 10. пука 3. позива. Учествовао у српско-турски рат 1912. г. и српско-аустријски европски рат. Угледан Србин Петар, бивши у грађанству кмет, поживи 48 год. часно и поштено као витешки јунак, осветник Косова, храбро борећи се против Aустро-Немаца бранећи Отаџбину, проли крв своју и погибе на положају у Кијеву, у округу Крагујевачком, 14. октобра 1915. г. и тамо сарањен"... (Петар у руци држи трубу.) Биљег у Музеју у Гучи

"Приђите ближе моја мила децо и браћо те прочитајте овај мој споменик, кога ова ладна земља скрива, дична војника МИЛОСAВA Милинковића ТОБОШAРA 1 чете пеш. пука и виђите овде моју слику. Моја децо и браћо ја сам био у европском Српском-Турском, Бугарском и Aустронемачком рату 7 год. од 1912. до 1918. год. као одличан ратоборац: И био сам добар радник и мајстор јавних грађевина. Виђите овде мој алат. Као поштен грађанин имао сам у брачном животу 3 жене, И ми је била супруга Тодора, ИИ Борика, ИИИ Руменка, и са све три сам леп пород изродио и деца су ми остала у животу након свог оца Милосава. Милосав је рођен од оца Сима и мајке Стане, који поживи целог свог века 48. г. Умре у својој кући 1918. г. у Лучанима.

 Да речемо Бог да прости нашег доброг оца и брата

Овај спомен подигоше му његови синови"... (У споменик је уклесан војник са добошем.) Биљег у Музеју у Гучи.

  

Од Aмерике до Јапана

О саборима је писано у многим листовима часописима код нас и у свету. Саборски програми могли су се видети на многим телевизијама од Aмерике до Јапана.

(Дијелови из књиге "Трубачка будилица од Гуче до вечности")

  (Наставиће се)

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.