Saborska zbivanja u Guči od prošlosti do sadašnjosti (1)

Čistota, izvornost i tradicija

O Saboru se može govoriti i pisati na više načina; kao o čuvaru narodne tradicije, kao o značajnoj manifestaciji sveukupnog narodnog stvaralaštva; kao o najvećem Saboru narodnog trubaštva na svetu; kao manifestaciji koja zbližuje i relaksira sve ljude koji dođu na njega, bez obzira na boju kože, nacionalnost ili religiju; kao o velikom izvoru neprekidne pozitivne energije kojom daruje svakog saboraša...

Statistički podaci

Sabor se, isto tako, može posmatrati na osnovu brojnih, raznoraznih statističkih podataka. Evo nekih od njih koji se odnose na proteklih 45 godina:

Za to vreme Guču je posetilo, u vreme Sabora, više od 12.000.000 gostiju iz čitavog sveta; na proteklim saborima se takmičilo preko 900 starijih trubačkih orkestara, 50 mlađih i 10 pionirskih, sa približno 10.500 trubača (u ovaj broj nisu uračunati trubači i trubački orkestri koji se nisu takmičili, već samo zabavljali goste pod šatrama); u saborskim programima učestvovalo je preko 50.000 izvođača (članova izvornih, pevačkih i igračkih grupa, KUD-ova, horova i muzičkih sastava iz zemlje i inostranstva); svoje duhovno stvaralaštvo na proteklim saborima prikazalo je preko 8.500 učesnika; pesnika sa sela, samoukih likovnih stvaralaca, kazivača zdravica i narodnih umotvorina, svirača na starim instrumentima, svatova stare dragačevske svadbe iz DžIDž veka, takmičara u saborskim momačkim nadmetanjima; maštovite rukorade na saborima prikazivalo je i preko 4.500 zanatlija starih zanata: tkalja, abadžija, opančara, grnčara, drvodelja, kovača, kolara, pletilja, vezilja, licidera i drugih narodnih kolačara; o Saboru i Dragačevu štampano je preko 100 knjiga, izdato 36 brojeva lista "Dragačevski trubač", snimljeno više igranih i dokumentarnih filmova i veliki broj nosača zvuka i slike;

- o saborima je pisano u mnogom listovima i časopisima kod nas i u svetu;

- saborski programi mogli su se videti na mnogim televizijama od Amerike do Japana.

Među mnogobrojnim gostima Sabora viđani su i najpoznatiji muzičari, etnomuzikolozi, etnolozi, kulturni poslenici, književnici, slikari i vajar, glumci i glumice, režiseri i novinari iz naše zemlje i sveta. Sabor su sve više posećivali državnici, ambasadori mnogih država i političari. Svoje kamere na sabor su slale i brojne televizijske kuće - od onih manjih, lokalnih, pa sve do najvećih u svetu.

Ono što je sve njih u Guču na Sabor privlačilo to su njegova izvornost i tradicija, čistota, neposrednost i toplina, kao i pozitivna energija kojom zrači sve ove godine. To su osnovne vrednosti Sabora, zato se moraju pažljivo čuvati i negovati. Bez njih bi Sabor bio običan vašar i pivnica kakvih ima svuda po svetu. Brzo bi doživeo svoj krah i svoj kraj. Sabor u prvom redu mora biti naš, srpski, mora imati naše boje i zvuke - našu dušu. Saboru mnogo smetaju kojekakve novotarije i kičeraji koji se uvlače u njega, kao i težnja za lakom zaradom. Sabor mora ostati naš, pa tek onda postati balkanski ili svetski.

Dragačevo i Guča

Neki misle da je Dragačevo dobilo ime po reci Dragačici koja izvire ispod planine Jelice i u Guči se, pošto se sastane sa Vranjicom, uliva u Bjelicu.

 

Drugi veruju da je Dragačevo dobilo ime po nekom Dragašu, čelniku cara Dušana, koji je vladao ovim krajevima. Kažu, prvo su ga zvali Dragaševo - pa Dragačevo.

Postoje o tome i dve legende.

 U prvoj kažu da je neka Draga, od loze Nemanjića, u gučkom zaseoku Kornetu sazidala manastir i do kraja života živela u njemu. Još kažu da je bila veoma plemenita i narod u svemu pomagala. Rečicu koja je proticala kraj njenog manastira nazvaše Dragačica, a ceo kraj - DRAGAČEVO.

Posle Dragine smrti, kada su Turci porobili Srbiju, manastir su porušili do temelja. Srbi su onda, na istim temeljima, sazidali crkvu. Turci su i crkvu srušili. I tako je rađeno više puta; Srbi su crkvu gradili, a Turci su je rušili. Po konačnom oslobođenju Srbije narod je crkvu, 1831. godine, preneo u centar Guče, gde se i danas nalazi.

 Dok su crkvu gradili i rušili, u nazive reke i kraja niko nije dirao. Tako do danas ostadoše nazivi: Dragačevo i Dragačica.

U drugoj legendi stoji: Krenu neki Crnogorci iz Čeva da nađu mesto u kome bi lakše i bolje živeli. Išli oni tako, išli, dok ne dođoše u kraj bogat plodnom zemljom, prostranim pašnjacima, senovitim šumama i bistrim rekama i potocima. Tu se zaustaviše i nastaniše. Zavoleše ga kao i svoj stari kraj. Od milošte ga stanu zvati: "Naše novo Čevo", ili "Naše milo Čevo", a najčešće - "Naše drago Čevo," Vremenom, Drago Čevo stanu izgovarati kao jednu reč: Dragočevo, pa - Dragačevo.

Kako ga onda nazvaše, tako ga danas zovu.

Zaseju ljudi žitom jedno polje kraj Bjelice. Kada je ono uzrelilo, na njega se navade golubovi. Ljudi ih stanu plašiti i terati da im ne bi sve žito pozobali. Golubovi odlete, pa se brzo, opet, vrate, gučući: "U Guču, u Guču!"

 

Po njima polje kraj Bjelice, i brda oko njega, nazvaše - Guča. Kako ih tada nazvaše - tako ih i danas zovu.

Kameni dozivi

Nigde kao u Dragačevu: ni toliko grobalja, ni toliko spomenika. Bilo sa koje strane da dolazite u Dragačevo, prvo će vas po bregovima seoska groblja, a po putevima i raskršćima krajputaši dočekati. Među spomenicima najviše je ratničkih. Valjda je tako i moralo biti: ginuli su brojni Dragačevci u mnogim bunama, ustancima i ratovima - "za krst časni i slobodu zlatnu". Padali su hrabro po ratištima i tamo kosti ostavljali, da bi po grobljima ili kraj puteva ponovo ustajali kao kameni biljezi. Pored ratova, mnogi spomenici svedoče i o raznim boleščinama i hajdučkim družinama koje su harale ovim krajevima. Brojni su i biljezi koji govore o nesrećama i "rednoj smrti"". A običaj je oduvek bio da se mrtvima, posebno ratnicima, podižu spomenici, pa makar se iz kuće i zadnje prodalo. Brojni dragačevski klesari ponekada su jedva stizali da isklešu naručeno spomenje. Klesali su ih povazdan - od uranka do zaranka. Često su rodbinu i komšije u pomoć pozivali. Danas je više Dragačevaca u "šarenim", nego u pravim selima.

Među starim biljezima nalaze se i oni podignuti u spomen trubača. Zapažaju se po simbolima trube i doboša. Zapisi kazuju da su svi bili ratoborci za veru i slobodu. Najstariji su iz vremena Javorskog, Balkanskih i Prvog svetskog rata. Leže među onima koje su trubom i dobošem u pobedonosne okršaje vodili da slobodu junaštvom zadobiju. Većina trubača bili su obični borci. Samo je Sreten Jerinić i do narednika dogurao. Preživeli trubači vraćali su se u svoja sela kao isluženi ratnici. Sa sobom su donosili islužene trube i doboše. Vremenom, na njima zasviraše narodne pesme i sitna kola. Tako truba uđe u narod - u njegovo srce i dušu.

 

Oglasi se na rođenjima i krštenjima, krovovima novih kuća, ispraćajima u vojsku, svadbama i drugim godetima, seoskim saborima - pa i pogrebima.

 

Zapisi na njihovim spomenicima danas su gotovo nečitki. Ljudski nemar, olujine, mrazevi, trnje i travuljine učinili su svoje. Srećom, na vreme su ih iščitali i zapisali: Branko V. Radičević, Radojko Nikolić, Radovan M. Marinković i Nika Nikola Stojić, te ih od zaborava sačuvaše. (Danas to po svojim selima rade novi zapisvači).

  

Najstariji spomenici

Među najstarije spomenike ove vrste spadaju oni koji svedoče o Urošu Rakićeviću, trubaču iz Guberevaca, Čedomiru Nedoviću iz Rtara, Božidaru Vuloviću iz Guberevaca, Sretenu Jeriniću iz Goračića, Petru Davidoviću iz Lisica i dobošaru Milisavu Milinkoviću iz Lučana;

"Ovaj biljeg pokazuje Uroša Rakićevića iz Guberevaca TRUBAČ I KLASE narodne vojske 1 bataljona 1 čete, koji častno poživi 30 god. a na Šiljegovcu 21 septembra 1876. god. za Otečestvo boreći se od Turaka pogibe"... (Biljeg u Guberevcima)

 

"Ratnik ČEDOMIR, sin Matija Nedovića, koji poživi 21 godinu mladosti svoje KAO ŠTABSKI TRUBAČ II poljske baterije Šumadijske divizije, u nesretnom ratu sa Bugarima od strašne bolesti umre kod Paraćina, gde je i sahranjen 16. jula 1913. godine"... (Biljeg u Rtarima)

 

"Ovaj spomen... pokazuje Božidara S. Vulovića iz Guberevaca, bivši TRUBAČ 4 čete I bat. 2 poziva. Boreći se na položaju Kitlovu teško je ranjen u 35-oj godini i upućen u Užičku bolnicu. Tu je umro. Sahranjen je u groblje užičko 27. septembra 1914. god. Slava mu"... Biljeg u Goračićima kod crkve.

"Ovaj spomen pokazuje ime SRETENA Jerinića iz Goračića, časno poživi 46 g. poginuo je 1915. g. na položaju u Kijevu kao obveznik 3 čete I bataljona, kao narednik, ŠTABSKI TRUBAČ"... (Biljeg u Goračićima)

 

"Ovaj spomen pokazuje žitelja ovog sela Lisica PETRA F. Davidovića ZNAČAR 4 čete 1. bat. 10. puka 3. poziva. Učestvovao u srpsko-turski rat 1912. g. i srpsko-austrijski evropski rat. Ugledan Srbin Petar, bivši u građanstvu kmet, poživi 48 god. časno i pošteno kao viteški junak, osvetnik Kosova, hrabro boreći se protiv Austro-Nemaca braneći Otadžbinu, proli krv svoju i pogibe na položaju u Kijevu, u okrugu Kragujevačkom, 14. oktobra 1915. g. i tamo saranjen"... (Petar u ruci drži trubu.) Biljeg u Muzeju u Guči

"Priđite bliže moja mila deco i braćo te pročitajte ovaj moj spomenik, koga ova ladna zemlja skriva, dična vojnika MILOSAVA Milinkovića TOBOŠARA 1 čete peš. puka i viđite ovde moju sliku. Moja deco i braćo ja sam bio u evropskom Srpskom-Turskom, Bugarskom i Austronemačkom ratu 7 god. od 1912. do 1918. god. kao odličan ratoborac: I bio sam dobar radnik i majstor javnih građevina. Viđite ovde moj alat. Kao pošten građanin imao sam u bračnom životu 3 žene, I mi je bila supruga Todora, II Borika, III Rumenka, i sa sve tri sam lep porod izrodio i deca su mi ostala u životu nakon svog oca Milosava. Milosav je rođen od oca Sima i majke Stane, koji poživi celog svog veka 48. g. Umre u svojoj kući 1918. g. u Lučanima.

 Da rečemo Bog da prosti našeg dobrog oca i brata

Ovaj spomen podigoše mu njegovi sinovi"... (U spomenik je uklesan vojnik sa dobošem.) Biljeg u Muzeju u Guči.

  

Od Amerike do Japana

O saborima je pisano u mnogim listovima časopisima kod nas i u svetu. Saborski programi mogli su se videti na mnogim televizijama od Amerike do Japana.

(Dijelovi iz knjige "Trubačka budilica od Guče do večnosti")

  (Nastaviće se)

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.