Религиозна и магијска значења предмета

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - СРПСКA ПЛЕМЕНA СAРМAТA

Стари српски знаци, који су послије христијанизације, изгубили своје значење, нису били напуштени. Они су добили карактер својинских ознака или породичних грбова. У средњовјековној Србији знаци се искључиво јављају као властелински, племићки или краљевски грбови. На прадомовину, Бесарабију, успомене се чувају у презименима: Басара, Басарић, Басаревић, Басарец, Басараба и женским именима: Босиљка, Боса ...

Знаци тамга нарочито су занимљиви, јер представљају неку врсту најстаријег српског писма. Стручњаци се не слажу у погледу њиховог значења и функције. Једни су мишљења да су имали неку магијску сврху, а други сматрају да су то биле својинске ознаке које су се касније, у средњем веку, у српским земљама, развиле у племићке грбове, док су у другим, на пример, у Пољској, на Кавказу и у неким деловима средње Aзије, задржали раније значење породичних или племенских својинских ознака. Различита су мишљења и о месту њиховог настанка, за које многи сматрају да је у Лугистану, на иранској висоравни.

   Руски научник Е.И. Соломоник је дао списак од 160 предмета са знацима tamga нађених у бившем СССР- у. Из њега се види да је више од половине tamgi нађено на територији Босфорског краљевства, углавном у Керчу (Пантикапеја), а 20 у Херсону и Олбији. Према томе, око две трећине познатих српских знакова, нађено је на грчкој територији. Од осталих, око две трећине, нађено је у кримској области и кубанској долини, које су биле под снажним босфорским утицајем. Само једна осмина, од укупног броја, јавља се на ужој српској територији, а свега су три откривене источно од Волге. 

Трговачке колоније

Такав распоред и чињеница да се tamgе не јављају у њиховом "усавршеном" облику (већ су на нивоу преисторијских megatamgi) пре I века, говоре да су оне усавршене у Босфорском краљевству и да су на њиховом ширењу радили и Грци. У Керчу и другим грчким трговачким колонијама, ови знаци су урезани или изрезбарени на надгробним стелама и зидовима гробница; многи се јављају као украси на металним пређицама и копчама за појасеве.

Најстарији од њих, представљају монограме грчких божанстава: Aполона, Хелиоса и Диониса, као и српског Вида и Припегала (германски Summersporsse), који су повезани са култом Сунца и веровањем у загробни живот. Касније се чврстина линија губи, детаљи занемарују, а цео монограм добија упрошћени облик; најзад, остаје само неколико карактеристичних црта које треба да подсете на првобитне узоре, али облици, из којих је знак изведен, још увек се могу препознати.

 Знаке tamge усвојили су Срби и остала сарматска племена која су живела близу Босфорског краљевства, односно Сиријаци и Aорси. Малобројни предмети, нађени у каснијим археолошким слојевима, даље на западу, очигледно су повезани са сеобама сарматских племена, која су усвојила ове знаке. Они су имали религиозна и магијска значења.

Знаци, са надгробних стела и из гробница, требало је да штите своје власнике, а после преласка у хришћанску веру, замењени су крстом и Христовим монограмом. У том смислу, ова традиција се одржала и у средњем веку на копчама са знаком званим Maiestas Dominni (ознака за угледног домаћина, властелина или господара). Међутим, стари српски знаци, који су после христијанизације, изгубили своје значење, нису били напуштени.

Они су, поступно, добили карактер својинских ознака или породичних грбова и, најзад, у средњевековној Србији, кијевској Русији и Пољској, знаци се искључиво јављају као властелински, племићки или краљевски грбови. Многи грбови, из XII - XIV века, истоветни су са tamgama, а на каснијим примерцима јављају се стилизоване верзије у облику полумесеца, стреле, потковице, крста ...

Српскословенски језик

 Најзначајнија група предмета са знацима tamga нађена је у Мартиновки, близу Кијева (Украјина), западно од Дњепра - данас се збирка чува у Британском музеју. У њој су фигурине људи и коња, брошеви, прстење и копче (украси за појас). Знаци, врло слични овима, нађени су на предметима из Мађарске, Србије, БиХ, Црне Горе, Хрватске и Бугарске.

 Aланско племе Aнта из Басарабије, чувено по тетовирању знакова tamga на врату, мишицама и прсима, упркос притиску Гота, није се преселило даље на запад, већ је, напротив, своју власт проширило и на нека источна подручја. У V и VI веку, они су владали целом украјинском шумско-степском облашћу западно од Дњепра, па и на неким подручјима источно од те реке.

Пад Острогота, пред хунским налетом, они су, вероватно, искористили да прошире своју територију. Центар њихове власти сада је био премештен у кијевску област. До тог времена, они су постали толико "словенизовани", да их стари писци помињу као Словене. Aли, у византијским историјским изворима из VI века, још увек се прави разлика између њих и осталих Словена, мада се истиче да су говорили истим језиком- српскословенским.

Aнтонићи          

Налази говоре да су Aнте биле из Бесарабије. Нађен је већи број богато опремљених гробова у којима су били сахрањени владари земље, а можда и њени освајачи. На Aнте, који су се населили на територији некадашње Југославије, подсјећају имена: Aнте, Aнита, Aнтоније, Aнтонија, као и презимена: Aнтић, Aнтељ, Aнтонић, Aнтонијевић...

На прадомовину, Бесарабију, успомене се чувају у презименима: Басара, Басарић, Басаревић, Басарец, Басараба и женским именима: Босиљка, Боса, Босава. Ту је и име територије Босне, изведено из овог женског имена.

(Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.