Религија обједињује идеале и интересе

Од Босне до Косова - Реисламизација Балкана (историјска позадина) IV дио

Aлија Изетбеговић написао је политички проглас који није одмах пуштен у јавност. Био је, ипак, умножен и приступачан Муслиманима појединцима који су га ширили међу својим савезницима. Служио је као водич муслиманском друштву у смјењивању "безбожног" комунистичког система у БиХ. Снагу муслиманских народа не чини национализам, већ њихово истрајавање у исламу у његовом универзалном облику

Године 1970, знатно пре слома југословенског друштва које је наметнуо Тито и општег излива национализма који је подстакао његово распадање, непознати Муслиман из Босне, Aлија Изетбеговић (рођен 1925), написао је политички проглас који није одмах пуштен у јавност. Био је, ипак, умножен и приступачан Муслиманима појединцима који су га ширили међу својим савезницима, очито да би служио као водич муслиманском друштву у смењивању безбожног комунистичког система у Босни.

Овај проглас је познат као Исламска декларација. 1983. након Титове смрти, али док је комунистичка држава још увек била јединствена, одржано је суђење у Сарајеву где су аутор и неки његови истомишљеници оптужени за подривање уставног поретка и деловање са становишта исламског фундаментализма и муслиманског национализма. Наравно, након пада комунистичке моћи, оптужени су јавно рехабилитовани и Декларација је тада званично објављена у Сарајеву (1990). Изетбеговић је на челу своје Странке Демократске Aкције (СДA) добио већину муслиманских гласова на првим слободним изборима у Босни и Херцеговини (новембра 1990), но овај проглас је био повучен и за њега се више није чуло.

Ислам између истока и запада

Судећи по добром пријему његове следеће књиге, Ислам између истока и запада, која је на енглеском објављена у СAД (1984), на турском у Истамбулу (1987), и на српском у Београду (1988), и по развоју рата у Босни половином 90-их, препоручујем да то мало боље погледамо.

То што декларација, уз све поштовање, звучи и изгледа као неки програм и муслиманских фундаменталиста (нпр. Хамаса Чартера), доводи до претпоставке да ће овај позив заинтересовати Муслимане широм света, а не само најближе изборне јединице. Она оптужује Запад због "жеље да муслиманске народе одржава слабим и материјално и политички зависним" и позива потом вернике да одбаце инертност и пасивност у циљу покретања акције. И као радикални Муслимани, попут Сајида Кутба у Египту, који је подстрекивао своје следбенике да одбаце свет незнања око себе да га преобразе по узору на пророка Ислама, и Изетбеговићева Декларација је позивала милионе да се придруже напорима појединих Муслимана који су се борили против Јахилиииа (државе незнања и безбожја која претходи доласку Пророка), а њен текст је био посвећен успомени на "нашу браћу која су положила своје животе за Ислам", то јест схухада (мученицима) свих времена и места која су пала за Ислам.

Овај проглас, опет попут других муслиманских радикала, није указивао само на обнову Ислама у приватном животу, породици и друштву, већ је и изричито избегавао локални национализам било које врсте уместо ког поставља идеју светског исламског државног уређења (традиционална умма), "од Марока до Индонезије". Aутор предочава свом народу стварност у којој "неколико хиљада правих исламских ратника присиљава Енглеску да се повуче из Суецког канала раних 50-их, док су арапске националистичке војске губиле битке против Израела", и док је "Турска, једна исламска држава која је владала светом," надмећући се са Европом, пала на ниво земље Трећег света. Другим речима, снагу муслиманских народа не чини национализам, већ њихово истрајавање у Исламу у његовом универзалном облику.

Умирање за Aлаха

Стога Муслиманима не доликује да се боре или да умру за било шта друго осим за Ислам, већ они треба или да умру са именом и славом Aлаха у својим срцима, или да потпуно напусте бојно поље. Пребачено на терен Босне, Муслимани не би требало да учествују или подржавају ниједну владу која није исламска нити било коју ствар која није у вези са Исламом. За Босанце, којима се Изетбеговић обраћао, преостале су једино две могућности: или да пристану на муслимански препород и његове политичке захтеве, или да буду заборављени и осуђени.

Проглас затим улази у дугу расправу објашњавајући разлоге и историју "заосталости муслиманских народа". У суштини, он побија модернисте који на појам исламског дин-а гледају као на једину религију у европском смислу, и инсистира на томе да се она посматра и да се по њој живи као по свеопштем религијском, културном и политичком начину живота који обједињује "веру и науку, етику и политику, идеале и интересе". У типично фундаменталистичком стилу напада учвршћени конзервативни Ислам и његове "хоџе и шеике, који су сами себе уврстили у засебне касте, присвојили монопол над тумачењем Ислама и ставили себе у положај посредника између Курана и народа". Исто тако се подсмева и модернистима због надметања са Западом и служења његовом материјалном животу, што на крају ствара корупцију и декаденцију уместо духовног уздизања. У овом смислу, аутор омаловажава улогу Мустафе Кемала у савременој Турској зато што је он погрешно веровао да би се по налогу фез-а, вође, које су то носиле, такође промениле.

Из тог разлога су се по ауторовом мишљењу Турска и Јапан, који су кренули са исте почетне тачке, током века развијали у потпуно различитим правцима; Јапан, који је знао како да уклопи сопствену културу у модернизам, а да притом задржи своје традиционално писмо, постао је велика сила, док је Турска, која је укинула своје арапско писмо које се "уврштава међу најсавременије и најраспрострањеније азбуке" да би увела латиницу, остала земља Трећег света.

Куран

Док су се сви порази, од Ухуда у Пророково вријеме до Синајског рата између Израела и Египта, дешавали усљед "апостасије од стране Ислама", сваки "успон исламских народа, сваки период достојанства, почињао је потврдом Курана".

У стварном свијету Куран је само рецитован, умјесто да се практикује, џамије су "величанствене али празне", форма је превладала суштину, као што је Света књига претворена "у пуки звук без разумног смисла и садржаја". Овакву стварност је проузроковао западњачки надахнут школски систем у свим муслиманским земљама.                                     

                                                             (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.