Религија није препрека ка Европској унији

ОТВОРЕНA КAПИЈA КA ИСТОКУ (Исток Европе - гдје се налази) (4)

Припадност царске Русије Европи, с једне стране, и европских дијелова Османског царства, с друге, често била предмет сумње.

"Западни" Европљани морају да схвате да се нове чланице ЕУ налазе у средишту континента, иако представљају источну границу Уније. Приликом пријема Грчке у ЕУ различитост православне мисли и њен утицај на политику нису играли никакву улогу

Дилема у вези с дефиницијом намеће се нарочито после пријема десет нових чланица, од којих је осам на неки начин, у некој фази политичког дешавања, било повезано са Истоком. Померањем спољашње границе ЕУ ка истоку, проста подела на Запад и Исток, какву нам је омогућавала "гвоздена завеса", отишла је у неповрат. Веома распрострањено непознавање тих земаља више није аргумент за њихово сврставање у "источне" земље. Линија раздвајања између Естоније, Летоније и Литваније, с једне стране, и Русије, с друге, веома ће се продубити, на шта указује и њихова изразито западна оријентација. То је био један од разлога због којих је управо у овим државама постојало изузетно снажно интересовање за улазак у NATO. Пољска, опет, због духовне и културне историје, уз сву повезаност, не може да буде природна граница према Истоку.

Њено "померање ка западу", као последица Другог светског рата, такође је имало одређени утицај. Праг се ионако налази западно од Беча, а Братислава је удаљена свега 60 километара. Ни Мађарска, а камоли Словенија, не могу се географски сместити на "исток". "Западни" Европљани морају да схвате да се нове чланице ЕУ налазе у средишту континента, иако представљају источну границу Уније.

Царство до Црнога мора

Историја, међутим, открива читав низ аспеката, које очигледно можемо да посматрамо са становишта поделе на Запад и Исток. На Балтику су се Тевтонски ред, балтички Немци и, такође, Швеђани сукобљавали са тадашњим истоком. Пољаци су, с друге стране, пре много векова освојили Москву и на крају основали царство које се простирало све до Црног мора. Мађари су првобитно дошли из дубина Истока, што је карактеристично за готово сва племена и народе који су некада током сеобе доспели на територије које данас насељавају. Изузетно се мало зна о томе како су сви ти народи стигли до средишта Европе. Списак је прилично велики ако анализирамо корене Чеха и Словака, Мађара и Словенаца, Русина (Рутена) и Кашуба, Лужичких Срба (Сорба) и Срба. Процес асимилације је одавно учинио своје, тако да данас тешко успевамо да уочимо разлике, па чак их сматрамо прилично неразумљивим. Критички став према распаду српскохрватског језика на српски, хрватски и бошњачки само је један од примера који то показују. Језик и иначе умногоме одржава историју, али и немогућност споразумевања. Мноштво језика данас је предмет критика само са административног и финансијског становишта, наиме, због неопходности да буду признати и у самој ЕУ. С тиме су, наравно, повезани трошкови за преводиоце и документе, али се такође заборавља какве се унутрашње везе стварају захваљујући језику. У другачијем контексту, Карл Дедецијус је једном приликом рекао: "Језик допире даље од руке". То би Европљани требало боље да схвате, на пример, Aустријанци који су приликом уласка у ЕУ инсистирали да и даље говоре Марилле, а не Aприкосе. Ово свакако није најважнија карактеристика по којој се разликују од Немаца.

Москва као трећи Рим

Међутим, то није једина битна компонента различитости. У широком обиму то је и религија, која је, због испреплетеноости са политиком, постала веома утицајна. Било би занимљиво размислити о томе како данас схватамо линије поделе. Тако је уобичајено разликовати латинско и византијско хришћанство, али треба имати на уму да после пада Константинопоља 1453. године заправо више није било политичког присуства православља с верском позадином. Тако је Москва себе називала "трећим Римом" и политичким средствима упорно покушавала да посредством православља преузме улогу наследника Константинопоља и из тога извуче одређену политичку корист. У пракси је та линија, међутим, знатно више померена ка Југоисточној Европи иако је под утицајем Османског царства вековима другачије интерпретирана. Европске силе, првенствено Русија, виделе су себе као снагу која штити православне вернике унутар Османског царства. Та улога је често служила као образложење за ратове са Османским царством, а постала је актуелна и у Палестини. Године 1860. велике силе су заједнички интервенисале под изговором да "хришћанске" државе морају да обезбеде света места. Зграда аустријске поште и легендарни хоспиц недалеко од Вије долоросе трагови су које је наша земља оставила у Јерусалиму.

Треба рећи да су православци у османском царству живели релативно слободније него у Југоисточној Европи у време комунизма, али овде покушавамо да укажемо на елемент напетости између Запада и Истока, мада тај елемент током дуготрајног комунистичког периода није играо никакву улогу. Aутокефалне (независне) патријархате чврсто је контролисала политичка власт и више их је користила као инструмент за пропагирање државне идеологије него као верски и теолошки аргумент. Приликом пријема Грчке у ЕУ различитост православне мисли и њен утицај на политику нису играли никакву улогу.

Разграничење

Пољска и Русија су сврставане у сјеверне силе, док је дуготрајни сукоб са Османским царством створио представу о Оријенту, који се по свом садржају знатно разликовао од Истока. Припадност царске Русије Европи, с једне стране, и европских делова Османског царства, с друге, често била предмет сумње. Још је Јохан Волфганг Гете у Фаусту говорио о Југоисточној Европи као о региону "где народи нападају једни друге", а тај регион је називао Турском. Била је то, дакле, и линија разграничења између цивилизације и варварства.                      

                                         (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.