Ратови униште све што је човјек створио

КОМAНДНИ ВИСОВИ (Тридесет величанствених година) (2)

Завршни састанак савезничких вођа одржан је јула 1945. у некадашњој царској палати у берлинском предграђу Потсдам. Њихов задатак био је да планирају последњи чин Другог светског рата и да договоре услове мира. Један од њих био је неискусни нови амерички председник Хари Труман, који је непуна три месеца пре тога наследио Франклина Рузвелта. Други је био совјетски диктатор Јосиф Стаљин - чика Yо, како су га, на његову велику љутњу, звали савезници. Протећи ће много година пре него што ће се сазнати за пуну људску цену његове бруталне диктатуре и гулага. У међувремену, совјетско, централистичко планирање привреде, с петолеткама и индустријализацијом великих размера, већ беше бацило чини које ће трајати деценијама.

Трећи је био Винстон Черчил, велики стратег и неумољиви вођа, чија је тврдоглава одлучност у тренуцима када је Енглеска остала сама представљала отелотворење отпора агресији Сила осовине. Он је уистину био "историјски јунак", у мрачним часовима 1940-41. године тешко би било замислити победу Савезника без Черчила.

Дијалог Трумана и Стаљина

Улог у Потсдаму био је веома висок, а дневни ред испуњен тешким и оштрим питањима - термин совјетског уласка у рат с Јапаном, механизам окупације Немачке, репарације - и, наравно, границе. И још нешто. У једном тренутку за време трајања договора, пошто је чуо за успешну пробу атомске бомбе у пустињи Новог Мексика, Труман је промишљено лежерно пришао Стаљину и саопштио му да Сједињене Државе имају ново оружје. Рекао му је да је то оружје веома моћно. Стаљинов одговор је био исто тако лежеран. "Добро", рекао је он, изразивши наду да ће га Сједињене Државе употребити. Труманово откриће није представљало никакво изненађење за совјетског диктатора; он је од шпијуна добио информације о америчкој бомби.

После деветодневне дипломатске кавге дошло је до прекида који је одражавао оно што је збуњеном Стаљину деловало као чудан обред буржоаске демократије - избори, у овом случају изненадни општи британски избори, чији је циљ био смена коалиције која је владала Британијом од маја 1940. Черчил је напустио Потсдам 25. јула. Мада узнемирен сном у којем је себе видео мртвог, био је сигуран да ће његова Конзервативна партија добити велику већину и да ће се он брзо вратити да се рве са Стаљином. Уместо тога, догодило се да британско изборно тело, у страху од повратка незапослености и оскудице из тридесетих година, подари убедљиву победу Лабуристичкој партији.

За човека који је провео Британију кроз страшну ратну кризу овај пораз био је велико понижење. Исход избора Черчил је описао као "скорбут". Неколико недеља касније његова супруга покушала је да га утеши у вези с резултатима. "Можда је то прерушена срећа", рекла је она, на што је он одговорио: "У овом тренутку чини ми се да је савршено прерушена."

Британију није више водила изузетна фигура коју су некада звали "највећим пустоловом савремене политичке историје" - потомак војводе од Марлбороа, коњичког официра и јунака из Бурског рата, мегданЏије и прозног стилисте, либералног реформатора који је постао бранилац Царства. Черчила је заменио Клемент Aтли, који је, потакнут бедом и очајем британских сиротињских четврти и надахнут оним што је називао "хришћанском етиком", провео првих четрнаест година професионалног рада као социјални радник у лондонском Ист Енду.

Тврдокорни Енглези

Супротност с Черчилом била је огромна. Описан од савременика као резервисан и углађен, Aтли се као председник владе поносио да не чита новине, настојао је да брифинге за штампу скрати на десет минута или још мање (често понављајући "То нема везе" и "Та идеја ми се чини луцкастом"), користећи у свим ситуацијама што је могуће мање речи. Упитан, касније у животу, "Да ли бисте за себе рекли да сте агностик?", одговорио је: "Не знам." A на питање: "Да ли постоји живот после смрти?", његов одговор је гласио: "Можда."

Тако се у Потсдам вратио Aтли, а не Черчил. Иако је по опредељењу био социјалиста, у саставу британске делегације било је мало промена, а у политици ниједне. Није чак променио ни слугу - јер кад је Черчил сазнао да Aтли нема посилног посудио му је свога. Све ово је сасвим збунило Стаљина, који је веровао да је у питању трик. Уосталом, као што је В.М. Молотов, Стаљинов министар спољних послова, рекао Aтлију, Черчил је могао да "намести" резултате избора. На преговорима у Потсдаму Aтлију није уопште сметало што вођа синдиката Ернест Бевин, његов министар спољних послова, углавном води разговоре док он седи и ћути и у диму луле само клима главом.

Катаклизма

Консензус мјешовите привреде широм Западне Европе обликовало је неколико општеприсутних сила. Прва је била видљива свима - грозно разарање, беда и расуло до којих је довео рат. Таква опустошеност довела је до кризе несагледивих размера; никада пре није дошло до такве катаклизме. Призор је, како је у свом дневнику писао ратни секретар Сједињених Држава Хенри Стимсон, био "гори вероватно од било чега што се икада догодило у свету". Десетине милиона људи биле су очајнички гладне, многи од њих на ивици смрти. Криза је могла да се мери људском ценом - мртви и рањени, гневни преживели, бујице расељених лица, цепање породица.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.