Ratovi unište sve što je čovjek stvorio

KOMANDNI VISOVI (Trideset veličanstvenih godina) (2)

Završni sastanak savezničkih vođa održan je jula 1945. u nekadašnjoj carskoj palati u berlinskom predgrađu Potsdam. Njihov zadatak bio je da planiraju poslednji čin Drugog svetskog rata i da dogovore uslove mira. Jedan od njih bio je neiskusni novi američki predsednik Hari Truman, koji je nepuna tri meseca pre toga nasledio Franklina Ruzvelta. Drugi je bio sovjetski diktator Josif Staljin - čika Yo, kako su ga, na njegovu veliku ljutnju, zvali saveznici. Proteći će mnogo godina pre nego što će se saznati za punu ljudsku cenu njegove brutalne diktature i gulaga. U međuvremenu, sovjetsko, centralističko planiranje privrede, s petoletkama i industrijalizacijom velikih razmera, već beše bacilo čini koje će trajati decenijama.

Treći je bio Vinston Čerčil, veliki strateg i neumoljivi vođa, čija je tvrdoglava odlučnost u trenucima kada je Engleska ostala sama predstavljala otelotvorenje otpora agresiji Sila osovine. On je uistinu bio "istorijski junak", u mračnim časovima 1940-41. godine teško bi bilo zamisliti pobedu Saveznika bez Čerčila.

Dijalog Trumana i Staljina

Ulog u Potsdamu bio je veoma visok, a dnevni red ispunjen teškim i oštrim pitanjima - termin sovjetskog ulaska u rat s Japanom, mehanizam okupacije Nemačke, reparacije - i, naravno, granice. I još nešto. U jednom trenutku za vreme trajanja dogovora, pošto je čuo za uspešnu probu atomske bombe u pustinji Novog Meksika, Truman je promišljeno ležerno prišao Staljinu i saopštio mu da Sjedinjene Države imaju novo oružje. Rekao mu je da je to oružje veoma moćno. Staljinov odgovor je bio isto tako ležeran. "Dobro", rekao je on, izrazivši nadu da će ga Sjedinjene Države upotrebiti. Trumanovo otkriće nije predstavljalo nikakvo iznenađenje za sovjetskog diktatora; on je od špijuna dobio informacije o američkoj bombi.

Posle devetodnevne diplomatske kavge došlo je do prekida koji je odražavao ono što je zbunjenom Staljinu delovalo kao čudan obred buržoaske demokratije - izbori, u ovom slučaju iznenadni opšti britanski izbori, čiji je cilj bio smena koalicije koja je vladala Britanijom od maja 1940. Čerčil je napustio Potsdam 25. jula. Mada uznemiren snom u kojem je sebe video mrtvog, bio je siguran da će njegova Konzervativna partija dobiti veliku većinu i da će se on brzo vratiti da se rve sa Staljinom. Umesto toga, dogodilo se da britansko izborno telo, u strahu od povratka nezaposlenosti i oskudice iz tridesetih godina, podari ubedljivu pobedu Laburističkoj partiji.

Za čoveka koji je proveo Britaniju kroz strašnu ratnu krizu ovaj poraz bio je veliko poniženje. Ishod izbora Čerčil je opisao kao "skorbut". Nekoliko nedelja kasnije njegova supruga pokušala je da ga uteši u vezi s rezultatima. "Možda je to prerušena sreća", rekla je ona, na što je on odgovorio: "U ovom trenutku čini mi se da je savršeno prerušena."

Britaniju nije više vodila izuzetna figura koju su nekada zvali "najvećim pustolovom savremene političke istorije" - potomak vojvode od Marlboroa, konjičkog oficira i junaka iz Burskog rata, megdanDžije i proznog stiliste, liberalnog reformatora koji je postao branilac Carstva. Čerčila je zamenio Klement Atli, koji je, potaknut bedom i očajem britanskih sirotinjskih četvrti i nadahnut onim što je nazivao "hrišćanskom etikom", proveo prvih četrnaest godina profesionalnog rada kao socijalni radnik u londonskom Ist Endu.

Tvrdokorni Englezi

Suprotnost s Čerčilom bila je ogromna. Opisan od savremenika kao rezervisan i uglađen, Atli se kao predsednik vlade ponosio da ne čita novine, nastojao je da brifinge za štampu skrati na deset minuta ili još manje (često ponavljajući "To nema veze" i "Ta ideja mi se čini luckastom"), koristeći u svim situacijama što je moguće manje reči. Upitan, kasnije u životu, "Da li biste za sebe rekli da ste agnostik?", odgovorio je: "Ne znam." A na pitanje: "Da li postoji život posle smrti?", njegov odgovor je glasio: "Možda."

Tako se u Potsdam vratio Atli, a ne Čerčil. Iako je po opredeljenju bio socijalista, u sastavu britanske delegacije bilo je malo promena, a u politici nijedne. Nije čak promenio ni slugu - jer kad je Čerčil saznao da Atli nema posilnog posudio mu je svoga. Sve ovo je sasvim zbunilo Staljina, koji je verovao da je u pitanju trik. Uostalom, kao što je V.M. Molotov, Staljinov ministar spoljnih poslova, rekao Atliju, Čerčil je mogao da "namesti" rezultate izbora. Na pregovorima u Potsdamu Atliju nije uopšte smetalo što vođa sindikata Ernest Bevin, njegov ministar spoljnih poslova, uglavnom vodi razgovore dok on sedi i ćuti i u dimu lule samo klima glavom.

Kataklizma

Konsenzus mješovite privrede širom Zapadne Evrope oblikovalo je nekoliko opšteprisutnih sila. Prva je bila vidljiva svima - grozno razaranje, beda i rasulo do kojih je doveo rat. Takva opustošenost dovela je do krize nesagledivih razmera; nikada pre nije došlo do takve kataklizme. Prizor je, kako je u svom dnevniku pisao ratni sekretar Sjedinjenih Država Henri Stimson, bio "gori verovatno od bilo čega što se ikada dogodilo u svetu". Desetine miliona ljudi bile su očajnički gladne, mnogi od njih na ivici smrti. Kriza je mogla da se meri ljudskom cenom - mrtvi i ranjeni, gnevni preživeli, bujice raseljenih lica, cepanje porodica.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.