РAТНО СТAЊЕ - Тајна историја CIA-е и Бушове администрације (7)

Ратна грозница због напада на Ирак

Бирократија државне безбједности је излуђујуће спора, нимало креативна и није склона ризику. Одлучивало се у малом кругу људи и таква клима утицала је на однос према притвореницима и брисала стандарде хуманог третмана затвореника који је Сједињене Државе предводио кроз њихову модерну историју.

Хладни односи између Рамсфелда и Танета

Током владавине Џорџа В. Буша, унутар америчког апарата за државну безбедност развиле су се две врсте проблема. Први се појавио зато што је председник лично и директно одобрио нове операције, као што НСA-ин програм праћења и прислушкивања на територији Aмерике, који сигурно не би био одобрен у уобичајеним околностима и који би изазвао озбиљна правна и политичка питања. Друга врста проблема настала је услед грозничаве климе коју су створили преко активности владе, председник и његови највиши саветници. Буш је слао сигнале о томе шта хоће да буде урађено; без изричитих председничких наређења, само су најамбициознији схватали поруку. Доношење одлука одвијало се у малом кругу. Баш таква клима утицала је на однос према притвореницима и брисала стандарде хуманог третмана затвореника који је Сједињене Државе предводио кроз њихову модерну историју.

Aли, постојали су и други, једнако забрињавајући методи којима је Буш посредно преобразио бирократију државне безбедности. Догађај који је, много више него било који други, покренуо ову промену био је рат у Ираку. Овај сукоб је супротставио Министарство одбране CIA-и, али је и унутрашње фракције у CIA-и супротставио једне другима. Најзад, ратна грозница почела је да се шири међу свим чиновима.

Пауел, човјек из Њујорка

Током првих година мандата Бушове администрације, лични односи на највишем нивоу између предводника Министарства правде и шефова Централне обавештајне агенције били су добри. Штавише, више него добри. Секретар за одбрану Доналд Рамсфелд и директор CIA-е Џорџ Тенет одржавали су редовне састанке током Бушовог првог мандата, обично за ручком у Пентагону и уз присуство само неколико сарадника, и добро су се слагали.

Тенет с Рамсфелдом никада није развио онако топао и пријатељски однос као са председником Бушом, или чак са државним секретаром Колином Пауелом - који је, као и Тенет, био типични Њујорчанин - али би можда то ипак било превише. Један од најважнијих разлога што је однос између Тенета и Рамсфелда био тако срдачан био је тај што је Тенет био типични Њујорчанин - али би можда то ипак било превише. Један од најважнијих разлога што је однос између Тенета и Рамсфелда био тако срдачан био је тај што је Тенет деловао као да је заплашен - или бар надмудрен - од Рамсфелда, и ретко му се супротстављао у вези с горућим проблемима између Пентагона и обавештајне заједнице. Тенет и Рамсфелд би понекад проћаскали о последњим састанцима у Белој кући на којима су обојица били присутни, или би Тенет увесељавао Рамсфелда причицама и анегдотама пробраним из актуелних шпијунских случајева Директората за операције, тајном шпијунском руком CIA-е. Ипак, Тенет је избегавао да започне разговор о неким од најхитнијих питања на чије су одговоре из Министарства одбране - које је контролисало око осамдесет процената буџета америчке обавештајне заједнице - званичници у CIA и другим обавештајним агенцијама очајнички чекали...

Промјене у спољној политици

... После 11. септембра, проблеми у структури Бушове администрације постали су много јаснији и довели до радикалних и изненадних промена у америчкој спољној политици. У нормалним условима потребни су месеци, ако не и године, да владин апарат за државну безбедност проучи и размотри иницијативе за нове политичке ставове. Различита одељења у кабинету, као и остале агенције, често потпуно различитих институционалних интереса, имају право да дају своје мишљење како би требало обликовати нове предлоге, те се због тога одржавају међуагенцијски састанци да би се умањиле разлике у ставовима. И представници Конгреса често имају шта да кажу, као и лобисти највећих индустрија, а понекад и амбасадори страних земаља које би могле да се нађу на удару нове политике. Током овог процеса праве се компромиси а оштре разлике ублажавају. Aко све иде по плану, до часа када предлог стигне до председника и његових највиших саветника, представљаће нешто сасвим близу консензуса, а сама политика постаће све ближа центру.

Бирократија државне безбједности је излуђујуће спора, нимало креативна и несклона ризику. Нимало није оспособљена за борбу против спретног непријатеља у рату против тероризма. То је јасно свакоме ко прочита извештај комисије, посебно оформљене да да свој суд о догађајима везаним за 11. септембар, у којем се описује како су предлози о сучељавању са бауком Aл-каиде увенули у бирократском паклу током Клинтоновог мандата и у првих неколико месеци Бушове администрације. Ипак, овај шкрипави процес служи једној одређеној сврси: његов је циљ да искорени заиста глупе или опасне, неетичке па чак и неморалне идеје, због којих би људи могли да погину или чак да покрену ратове.

Бирократија

После 11. септембра, умерени утицаји спороходне бирократије потпуно су нестали. Председник и његови главни сарадници - Дон Рамсфелд, Колин Пауел, Конди Рајс и шачица осталих - одржавали су скоро непрестане састанке у атмосфери кризе, доносећи одлуке у лету. Уместо да предлози постепено пролазе кроз уобичајене слојеве власти, сада су увођени и наметани с врха. Свака расправа је заобиђена. Међуагенцијска разматрања нових предлога одржавала су се у трку. Бирократија је далеко заостајала за политичким вођством у највећем броју нових предлога. Током осамнаест месеци између напада 11. септембра и инвазије на Ирак у марту 2003. године, бирократе нису успеле да сустигну политичаре.

 (Наставиће се) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.