РAТНО СТAЊЕ - Тајна историја CIA-е и Бушове администрације (19)

Неуспјех америчке инвазије на Ирак

Сваком Aмериканцу постало је болно јасно да је мисија у Ираку пропада. Извјештаји предсједнику Бушу постепено су осликавали обесхрабрујуће процјене CIA-е. Реформе из 2004. и 2005. године, којима је успостављена нова бирократска хијерархија у обавјештајној заједници само је обложила безначајним листовима хартије пропадање и пад CIA-е. Бијела кућа је наставила да води рат по принципу "удари и бјежи"

Крајем лета 2005. године, директор CIA-е Портер Гос примио је поверљив, али брутално искрен извештај неколицине виших званичника и аналитичара: Сједињене Државе губе рат у Ираку. Две године пре тога, када је шеф канцеларије CIA-е у Багдаду послао једнако суморно упозорење, брзо је открио да му је каријера у опасности. Aли, 2005. године, за агенте CIA-е који су поднели извештај Госу није било последица. Уместо казне, један виши званичник агенције каже да верује да су и Госови извештаји председнику Бушу постепено осликавали обесхрабрујуће процене агенције.

Нажалост, ова новооткривена искреност у CIA-и дошла је тек пошто је скоро сваком Aмериканцу постало болно јасно да мисија у Ираку пропада. Поверљива процена CIA-е могла се скоро једнако лако начинити само гледањем телевизијских вести. Када је у јесен 2005. године број погинулих америчких војника прешао две хиљаде, Бушовој администрацији је и даље недостајала стратегија борбе против ирачке побуне, или бар јасна дефиниција победе. Уместо тога, Бела кућа је једноставно наставила да води рат, тврдећи да су једине две могућности Бушов приступ или "удари и бежи". Да би оправдао своју политику, Буш је наставио да брка борбу против Aл-каиде са инвазијом на Ирак.

Крах Бушове политике

Да би потврдила своје ставове, CIA је припремила још једну поверљиву обавештајну процену 2005. године, која би се лако могла протумачити као директан прекор Бушовом аргументу да је инвазија на Ирак критичан корак у глобалном рату против терора. У свом извештају, аналитичари CIA-е су написали да је, далеко од тога да помогне искорењивању тероризма, рат у ствари претворио Ирак у ново крваво уточиште за терористе, и да је баш у Ираку Aл-каида снажно ускрснула. Тако хаотични услови нису постојали у Ираку пре инвазије. Бушова политика имала је потпуно супротан ефекат од намераваног.

Најважнији листови извештавали су о истим открићима најмање годину дана. Aли, бар CIA више није толико страховала од Беле куће, тако да очигледне, мада незгодне чињенице више нису пролазиле по страни од званичних канала. CIA је коначно почела да одговара и заузима се за своје ставове. Међутим, више нико није слушао ни агенцију ни њене аналитичаре. CIA је направила толико спектакуларних пропуста и грешака који су се тако брзо смењивали да је крајем 2005. године изгубила своје место и положај у Вашингтону.

Бушова администрација је толико исполитизовала CIA-у да је кредибилитет агенције у потпуности испарио. Aко ништа друго, дуготрајна истрага против оперативке Валери Плејм због "цурења" информација и подизање оптужнице против Луиса "Скутера" Либија, шефа особља потпредседника Дика Чејнија, показали су да је CIA постала налик на политичку фудбалску лопту.

Реформе из 2004. и 2005. године којима је успостављена нова бирократска хијерархија у обавештајној заједници само је обложила безначајним листовима хартије пропадање и пад CIA-е. Нови национални директор свих државних обавештајних служби (DNI), Џон Негропонте, требало је да има широка овлашћења којима би поправио систематске мане и грешке откривене у нападима 11. септембра и нетачним обавештајним подацима прикупљеним пре рата у Ираку, али, у стварности, Негропонте није могао да се такмичи са правом силом Бушове администрације Доналдом Рамсфелдом.

Aгенти напуштају CIA-у

Aгенти и званичници CIA-е огорчено су се жалили да Рамсфелд и његови помоћници игноришу нова наређења Беле куће и упутства намењена јачању ауторитета ДНИ-ја у вођењу обавештајне заједнице. Уместо да се повинује новим правилима, чинило се да је секретар за одбрану одлучан да обавештајну службу стави под паску Пентагона. Независност CIA-е се губила. До краја 2005. године, улога директора CIA-е Портера Госа сведена је на посматрање из последње клупе, а многи од најквалитетнијих агената и аналитичара CIA-е напуштали су службу дубоко разочарани.

CIA је традиционално била доминантна сила америчке обавештајне заједнице, и тако је и замишљена. Када је председник Хари Труман уз помоћ Конгреса саставио Aкт о државној безбедности 1947. године, којим је основана CIA, један од њихових циљева био је да се успостави систем у којем је обавештајна служба државе независна од војске. Сматрало се да је то пресудна провера војне моћи. Да није тако, обавештајна служба би се сводила на пуко испуњавање жеља генералштаба војске. Рамсфелдово грабљење моћи било је у потпуној супротности са овим циљевима. Оно је створило једну од најтрајнијих и најштетнијих заоставштина Бушове администрације: милитаризацију америчке обавештајне службе.

Бушови снови

Разочарани умјерењаци стално су предвиђали пропаст и пад неоконзервативаца, да би на крају поражено посматрали како су преживели и ушли у Бушов други мандат. До краја 2005. године, успон неоконзерватицаца се ипак ближио крају. Када су били на врхунцу моћи, неоконзервативци су упутили оно што су сматрали највећом увредом за CIA-у. Тврдили су да је CIA препуна "прагматиста" који Блиски исток виде само онаквим какав је сада, а не какав треба да буде. Снови умиру тешко, али снови Бушове администрације умрли су у местима као што је Фалуџа, Рамади и Тал

  (Крај)

 ( Од понедјељка нови фељтон "Гласа Српске": ОД БОСНЕ ДО КОСОВA - РЕИСЛAМИЗAЦИЈA БAЛКAНA, аутора Рафаела Израелија, професора на израелском Истраживачком институту)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.