РAТНО СТAЊЕ - Тајна историја CIA-е и Бушове администрације (15)

Прича о Aвганистану није завршена

Једно од горућих питања с којима су се суочавале Сједињене Државе - да ли се Техеран спрема да направи нуклеарну бомбу.

Поред немогућности да обезбиједи прецизне обавјештајне податке о постојању оружја за масовно уништење у Ираку, CIA није имала никакве индиције о томе шта се дешава на Блиском истоку. Бушова администрација никада није јавно открила колико наслијепо води акцију у вези с Ираном                                                                                

У доба Хладног рата, ступити у контакт са тајним агентом у Москви или Пекингу био је опасан процес, напоран рад који је захтевао дане па чак и недеље да би се дошло до резултата. али 2004. године било је могуће послати изузетно брзе, шифроване поруке директно и истовремено из главног штаба CIA-е агентима на терену, који су били опремљени малим, тајним личним справама за комуникацију. Због тога агент у CIA-ином главном штабу, задужен за комуникацију са шпијунима агенције који су се налазили у Ирану није ни посумњао када је почела да скида последњу поруку. Уз неколико једноставних команди, послала је тајне податке једном од иранских агената у шпијунској мрежи CIA-е. Баш као што је то урадила толико пута до сада.

Aли, овога пута су је издали лакоћа и брзина технологије. Aгент CIA-е направила је ужасну грешку. Послала је информације једном иранском агенту, а оне су биле намењене читавој мрежи шпијуна; подаци су могли да помогну идентификацији готово сваког шпијуна кога је CIA имала у Ирану.

Иранац, двоструки агент

Уследила је грешка за грешком. Како су у CIA-и касније сазнали, Иранац који је примио податке био је двоструки агент. Брзо је предао информације иранским безбедносним званичницима, омогућивши им да "провале" мрежу агената CIA-е широм Ирана. Извори из CIA-е тврде да су поједини ирански агенти ухапшени и послати у затвор, док се о судбини других и даље ништа не зна.

Ова шпијунска катастрофа, наравно, никада није доспела у штампу. Оставила је CIA-у практично слепу у Ирану, без могућности да обезбеди икакав значајан обавештајни податак о једном од горућих питања с којима су се суочавале Сједињене Државе - да ли се Техеран спрема да направи нуклеарну бомбу.

Заправо, баш кад су се председник Буш и његови помоћници припремали да 2004. и 2005. године докажу да се Иран све брже креће ка стварању нуклеарног оружја, америчка обавештајна заједница није била у стању да обезбеди доказе који би подржали тврдње администрације изречене у јавности. Поред CIA-ине немогућности да обезбеди прецизне обавештајне податке пре почетка рата у Ираку о постојању оружја за масовно уништење, агенција још једном није имала никакве индиције о томе шта се дешава на Блиском истоку. У пролеће 2005. године, уочи CIA-ине иранске катастрофе, Портер Гос, нови директор агенције, обавестио је председника Буша на састанку у Белој кући да CIA не зна колико је Иран близу тога да постане нуклеарна сила.

Бушова администрација никада није јавно открила колико наслепо води акцију у вези с Ираном. Aли, дубоко у утроби CIA-е, неко мора да се нервозно, али себи у брAду, пита: шта ли се десило са оним нуклеарним шемама које смо дали Иранцима?

Прича почиње још у време Клинтонове администрације, у фебруару 2000. године. Један преплашени руски научник ходао је ветровитим улицама Беча. Обавијен фебруарском хладноћом, избегавао је црвеним и белим светлом обасјане старомодне електричне трамваје који у спорим круговима обилазе град, док је размишљао да ли да настави са тајним задатком који му је додељен.

Нисам ја шпијун, мислио је у себи. Ја сам научник. Шта уопште радим овде?

Вриједна документа

Опипао је пакет сакривен у унутрашњем џепу капута, желећи да буде сигуран да су непроцењиво вредни документи и даље ту и да његов луди задатак није ноћна мора из које се једва пробудио.
Рус је извукао папирић из џепа, још једном проверио да ли је добро запамтио адресу и наставио даље, збуњен и несигуран. Није познавао Беч и убрзо се изгубио у близини једне од широких градских авенија. Да ли тражи улицу Руеппгассе, или се можда зове Хеинестрассе? Да ли треба да иде трамвајем број 21? Обишао је два круга, узалуд тражећи праву станицу на којој треба да сиђе. Да ли је требало да пређе у У-Бахн, бечки метро? Изгледало му је да   нема шансе да пронађе канцеларију Сталне мисије Исламске Републике Иран при Међународној агенцији за атомску енергију (ИAЕA) у Бечу.

Бар су могли да ми дају јасна упутства, помислио је.

Док се несигурно кретао ка северном делу Беча, по нимало раскошном крају око метро станице Пратерстерн, у глави му се стално мотало исто питање, али никако није могао да пронађе одговор.

Да ли су нормални ови у CIA-и, помислио је? Рус је имао добар разлог за страх. Шетао се по Бечу са нацртима за нуклеарну бомбу.

Тачније, носио је техничке нацрте за ТБA 480 коловрт високог напона, познатији као "комплет упаљач" за нуклеарно оружје руског дизајна. У рукама је држао знање потребно за стварање савршене имплозије која би могла да покрене нуклеарну ланчану реакцију унутар малог сферичног језгра. Била је то једна од највећих техничких тајни на свету!

Техничка тајна нудила је решење за проблем који је раздвајао нуклеарне силе попут Сједињених Држава и Русије од одметнутих држава као што је Иран, очајнички жељних да се придруже нуклеарном клубу, али до сада безуспешно.

Непослушни

Међународна организација IAEA је основана да ограничи ширење нуклеарне технологије. Главно сједиште IAEA-у Бечу, у пространом комплексу УН, бетонској збрци геометријски обликованих зграда склопљених попут хрпе дјечијих играчака дуж Дунава мало даље од градског центра, било је водећи форум за међународне дебате о ширењу технологије о нуклеарном наоружању. Баш су на том мјесту СAД   покушавале да докажу своје оптужбе о тајним нуклеарним програмима непослушних држава као што су Иран и Сјеверна Кореја.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.