RATNO STANjE - Tajna istorija CIA-e i Bušove administracije (15)

Priča o Avganistanu nije završena

Jedno od gorućih pitanja s kojima su se suočavale Sjedinjene Države - da li se Teheran sprema da napravi nuklearnu bombu.

Pored nemogućnosti da obezbijedi precizne obavještajne podatke o postojanju oružja za masovno uništenje u Iraku, CIA nije imala nikakve indicije o tome šta se dešava na Bliskom istoku. Bušova administracija nikada nije javno otkrila koliko naslijepo vodi akciju u vezi s Iranom                                                                                

U doba Hladnog rata, stupiti u kontakt sa tajnim agentom u Moskvi ili Pekingu bio je opasan proces, naporan rad koji je zahtevao dane pa čak i nedelje da bi se došlo do rezultata. ali 2004. godine bilo je moguće poslati izuzetno brze, šifrovane poruke direktno i istovremeno iz glavnog štaba CIA-e agentima na terenu, koji su bili opremljeni malim, tajnim ličnim spravama za komunikaciju. Zbog toga agent u CIA-inom glavnom štabu, zadužen za komunikaciju sa špijunima agencije koji su se nalazili u Iranu nije ni posumnjao kada je počela da skida poslednju poruku. Uz nekoliko jednostavnih komandi, poslala je tajne podatke jednom od iranskih agenata u špijunskoj mreži CIA-e. Baš kao što je to uradila toliko puta do sada.

Ali, ovoga puta su je izdali lakoća i brzina tehnologije. Agent CIA-e napravila je užasnu grešku. Poslala je informacije jednom iranskom agentu, a one su bile namenjene čitavoj mreži špijuna; podaci su mogli da pomognu identifikaciji gotovo svakog špijuna koga je CIA imala u Iranu.

Iranac, dvostruki agent

Usledila je greška za greškom. Kako su u CIA-i kasnije saznali, Iranac koji je primio podatke bio je dvostruki agent. Brzo je predao informacije iranskim bezbednosnim zvaničnicima, omogućivši im da "provale" mrežu agenata CIA-e širom Irana. Izvori iz CIA-e tvrde da su pojedini iranski agenti uhapšeni i poslati u zatvor, dok se o sudbini drugih i dalje ništa ne zna.

Ova špijunska katastrofa, naravno, nikada nije dospela u štampu. Ostavila je CIA-u praktično slepu u Iranu, bez mogućnosti da obezbedi ikakav značajan obaveštajni podatak o jednom od gorućih pitanja s kojima su se suočavale Sjedinjene Države - da li se Teheran sprema da napravi nuklearnu bombu.

Zapravo, baš kad su se predsednik Buš i njegovi pomoćnici pripremali da 2004. i 2005. godine dokažu da se Iran sve brže kreće ka stvaranju nuklearnog oružja, američka obaveštajna zajednica nije bila u stanju da obezbedi dokaze koji bi podržali tvrdnje administracije izrečene u javnosti. Pored CIA-ine nemogućnosti da obezbedi precizne obaveštajne podatke pre početka rata u Iraku o postojanju oružja za masovno uništenje, agencija još jednom nije imala nikakve indicije o tome šta se dešava na Bliskom istoku. U proleće 2005. godine, uoči CIA-ine iranske katastrofe, Porter Gos, novi direktor agencije, obavestio je predsednika Buša na sastanku u Beloj kući da CIA ne zna koliko je Iran blizu toga da postane nuklearna sila.

Bušova administracija nikada nije javno otkrila koliko naslepo vodi akciju u vezi s Iranom. Ali, duboko u utrobi CIA-e, neko mora da se nervozno, ali sebi u brAdu, pita: šta li se desilo sa onim nuklearnim šemama koje smo dali Irancima?

Priča počinje još u vreme Klintonove administracije, u februaru 2000. godine. Jedan preplašeni ruski naučnik hodao je vetrovitim ulicama Beča. Obavijen februarskom hladnoćom, izbegavao je crvenim i belim svetlom obasjane staromodne električne tramvaje koji u sporim krugovima obilaze grad, dok je razmišljao da li da nastavi sa tajnim zadatkom koji mu je dodeljen.

Nisam ja špijun, mislio je u sebi. Ja sam naučnik. Šta uopšte radim ovde?

Vrijedna dokumenta

Opipao je paket sakriven u unutrašnjem džepu kaputa, želeći da bude siguran da su neprocenjivo vredni dokumenti i dalje tu i da njegov ludi zadatak nije noćna mora iz koje se jedva probudio.
Rus je izvukao papirić iz džepa, još jednom proverio da li je dobro zapamtio adresu i nastavio dalje, zbunjen i nesiguran. Nije poznavao Beč i ubrzo se izgubio u blizini jedne od širokih gradskih avenija. Da li traži ulicu Rueppgasse, ili se možda zove Heinestrasse? Da li treba da ide tramvajem broj 21? Obišao je dva kruga, uzalud tražeći pravu stanicu na kojoj treba da siđe. Da li je trebalo da pređe u U-Bahn, bečki metro? Izgledalo mu je da   nema šanse da pronađe kancelariju Stalne misije Islamske Republike Iran pri Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju (IAEA) u Beču.

Bar su mogli da mi daju jasna uputstva, pomislio je.

Dok se nesigurno kretao ka severnom delu Beča, po nimalo raskošnom kraju oko metro stanice Praterstern, u glavi mu se stalno motalo isto pitanje, ali nikako nije mogao da pronađe odgovor.

Da li su normalni ovi u CIA-i, pomislio je? Rus je imao dobar razlog za strah. Šetao se po Beču sa nacrtima za nuklearnu bombu.

Tačnije, nosio je tehničke nacrte za TBA 480 kolovrt visokog napona, poznatiji kao "komplet upaljač" za nuklearno oružje ruskog dizajna. U rukama je držao znanje potrebno za stvaranje savršene implozije koja bi mogla da pokrene nuklearnu lančanu reakciju unutar malog sferičnog jezgra. Bila je to jedna od najvećih tehničkih tajni na svetu!

Tehnička tajna nudila je rešenje za problem koji je razdvajao nuklearne sile poput Sjedinjenih Država i Rusije od odmetnutih država kao što je Iran, očajnički željnih da se pridruže nuklearnom klubu, ali do sada bezuspešno.

Neposlušni

Međunarodna organizacija IAEA je osnovana da ograniči širenje nuklearne tehnologije. Glavno sjedište IAEA-u Beču, u prostranom kompleksu UN, betonskoj zbrci geometrijski oblikovanih zgrada sklopljenih poput hrpe dječijih igračaka duž Dunava malo dalje od gradskog centra, bilo je vodeći forum za međunarodne debate o širenju tehnologije o nuklearnom naoružanju. Baš su na tom mjestu SAD   pokušavale da dokažu svoje optužbe o tajnim nuklearnim programima neposlušnih država kao što su Iran i Sjeverna Koreja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.