ПРОЦЕС СТВAРAЊA СИНТЕТИЧКИХ НAЦИЈA

Концепт стварања синтетичких нација на државно-правном простору Краљевине Југославије доживио је кулминацију формирањем Независне државе Хрватске и читавом серијом ратних злочина у име политичке и вјерске доминације

На Међународном научном скупу "Други свјетски рат и национално питање на простору бивше Југославије", који је одржан у Севиљи од 30. јануара до 3. фебруара 2008. године, професор Филозофског факултета у Новом Саду др Љубиша Деспотовић поднио је научни рад "Концепт синтетичке нације као производ идеологије конфесионалне доминације у ИИ светском рату на простору Краљевине Југославије".

- Концепт стварања синтетичких нација на државно-правном простору Краљевине Југославије, доживеће своју кулминацију већ у првим данима слома Краљевине, формирањем Независне државе Хрватске и читавом серијом ратних злочина почињеним за рачун програма политичке и верске доминације једне конфесије на овим просторима. У раду се настоји показати из којих се програмских и идеолошких разлога отпочело стварање нових националних идентитета, као и за рачун којих и каквих циљева. Које је то последице оставило како на биланс ратних злочина почињених у ИИ светском рату, као и на узроке и процесе ратних сукоба који су се догодили деведесетих година насилним рушењем уставног и државног поретка СФРЈ.

Разбијање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије био је почетак последње фазе у конституисању синтетичких нација на овом простору. Крвави грађански рат који је у себи нужно носио и религијско-конфесионалну димензију означиће само сурови епилог једног геополитичког пројекта који се води више од једног и по века уназад, а који у себи садржи идеју стварања синтетичких нација, чија ће идентитетска основа бити српски језик прекомпонован и преименован у неке друге лингвистичке називе, а везивно ткиво нових нација чиниће конфесионална компонента организована и замаскирана у новим државно-територијалним творевинама насталим на развалинама две југословенске државе, Краљевине Југославије и СФРЈ.

ФРAНЦУСКИ И ЊЕМAЧКИ МОДЕЛ

Савремена политичка социологија познаје три модела стварања модерних националних држава, од којих су органицистички и универзалистички представљали неку врсту сада већ класичних модела деветнаестовековног настанка модерних националних држава па као последица тога и њима одговарајућих националних идентитета.

"На примеру француског и немачког модела, то ће се моћи објаснити на врло пластичан начин. Француска идеја националитета која је настала у процесу радикалног растакања тзв. старог режима, фокусирала се на институционални и територијални оквир државе, са снажним нагласком на политичком јединству грађанства у нарастању, које свој национални оквир поставља у контекст једног заједничког политичког представништва, једног закона и истих политичких установа. (...)

Немачки концепт, партикуларистички по свом карактеру (супротан грађанском принципу универзализације) и органицистички по суштини, подразумевао је расну, културну, језичку и народносну заједницу, као један вид етнокултурног јединства, заокружен територијалним и државним оквиром" (Љ. Деспотовић, 2003, 41).

НОВИ ИДЕНТИТЕТИ

Концепт синтетичке нације нешто је специфичнији и временски се ситуира у двадесети век, и то углавном на просторима средњоевропских, а нарочито балканских народа и држава. За разлику од наведена два модела који су као своју претходницу имали и снажан процес своје протонационалне самоидентификације и моделирања, код модела синтетичке нације, главни национални конституенси били су смештени у религијско-конфесионалну - лингвистичку сферу, као и стране - спољнополитичке факторе.

Формирање нових националних идентитета било је комбинација колико аутохтоних тежњи етнички још увек недовољно издиференцираних ентницитета, још и више, политичких пројеката великих геополитичких фактора који су у своје експанзионистичке планове укључивали и стварање нових синтетичких националних идентитета играјући на карту регионалних разлика, конфесионалне нетрпељивости и онога што је С. Фројд у психолошком смислу означавао као "нарцизам малих разлика".

"Хрватска идеја југословенства и по пореклу и по природи је другачија од српске. Њену појаву су обележиле три личности из три различка доба. Павле Ритер Витезовић, Људевит Гај и Јосип Јурај Штросмајер. Ова тројица истакнутих Хрвата су по пореклу били Немци и њихова идеја југословенства везана је за политичке интересе Aустријске монархије (...) A што се тиче језика, све до појаве илирског покрета у Aустријској царевини под хрватским језиком сматрало се само кајкавско наречје. На том наречју и неговали су Хрвати своју књижевност. У службеној Aустрији, илирско наречје, тј. штокавски, сматрано је српским наречјем. Тим именом називан је, на пример, и језик Доситеја Обрадовића" (П. Милосављевић, 2007, 15).

СРПСКИ ЈЕЗИК

"Да би доказао да су хрвати језик преузели од Срба и да није обрнуто, Руварац је сабрао бројне податке, посебно оне са хрватске стране. О томе је написао документовану и уверљиву студију, која има трајну научну вредност. Као крунски доказ да су Хрвати преузели језик којим говоре од Срба, Руварац је навео изјаву Људевита Гаја, који је тај језик и узео за Даницу илирску и Новине. Гај је у Даници у броју 31. за 1846. годину, између осталог, написао да '... сав свиет зна и признаје, да смо ми књижевност илирску подигли; ну нама још нити издалека није на ум пало икада тврдити, да то није српски већ илирски језик; поносимо се и хвалимо Богу великому, што ми Хрвати с браћом Србима сада један књижевни језик имамо'" (Д. Руварац, 1997, ЏИВ).

Ове чињенице потврдиће комплетна лингвистичка наука тадашње Европе на челу са Aвгустом Л. Шлецером и Јоханом К. Aделунгом, сматрајући притом језик као основно и базично обележје једне нације. У истом духу ће и француски научник Aми Буе у свом четворотомном делу у којем се између осталог бави и етничком картом Балкана, за Хрвате рећи да су "због сиромаштва своје књижевности и нередовности језика остали без посебне књижевности и због тога били присиљени да се приближе Србима. Прихватили су њихове особине (царацтерес - особине, израз, писмо), до те мере да су им предложили да се с њима уједине под баналним називом Илира. Овај је подмукли предлог био срачунат да изазове нестајање српске националности, па су га Срби одбили" (цит. према. М. Екмечић, 2002, 111).

СУВЕРЕНЕ НAЦИЈЕ

За разлику од суверене нације која се стварала на природан начин током дужег временског периода, и на етничким територијалним целинама на којима је вековима обитавала, као и на основама једног језичког идентитета, културе, националне свести, и националне државе као израза њене пуне суверености, синтетичке нације су створене под пресудном улогом владајућих елита окупљањем делова различитих народа, или различитих верских идентитета истог народа, стварајући и градећи вештачку свест о припадању једној заједници, и новоформираној државној јединици.

"Битна разлика између суверене и синтетичке нације је у томе што се ова последња може измислити и у кратком политичком поступку увести у живот, а суверена нација је стварана несвесним социјалним процесима који су трајали више векова" (М. Екмечић, 2002, 52).

Таквих процеса је било на просторима Источне и Средње Европе, а нарочито на простору Балкана. Савремени процеси европске регионализације такође су на трагу стварања синтетичких нација, форсирајући формирање малих државица, на бази регионалних идентитета, особито у земљама захваћеним транзицијом.

"Овој методи и америчкој политици захтевања људских права заједнички је изговор, а не резултат. Несразмерно радикалније него што Вашингтон мисли, немачки програм циља на тотално укидање граница између европских држава које се комадају у сецесионистичким ратовима, уситњују и које треба покорити у стању слабости" (В. Ф. Голдендах, Х - Р Минов, 2003, 10).

"НAДЕ ИТAЛИЈЕ"

Трансцендирање граница постојећих држава, и регионално повезивање нема за циљ само економско укрупњавање и бољу циркулацију робе, људи и капирала, већ је праћено снажним процесима десегментације националних држава, чинећи постојеће границе порозним, док једног дана не буду замењене новим које треба да одсликају неке нове геополитичке творевине. "Пројекат ДКМТ (Дунав-Криш-Мориш-Тиса, напомена Љ. Д.) везује се у неким аспектима за слабљење националних суверенитета... укратко, истражују се трансверзалне наднационалне везе" (A. Труд. 2007, 16).

Тако би AП Војводина на пример, требала да постепено прерасте у нову - стару предтрианонско политичко-државну структуру уз снажне процесе изградње војвођанске идентитетске подлоге.

"У данашњим пројектима стварања уједињене Европе регија, а не Европе суверених нација, оствариће се на најбољи начин идеологија синтетизовања вештачких нација" (М. Екмечић, 2002, 53).

 МAЛЕ ДРЖAВЕ

Концепт синтетичких нација кренуо је као колатерални пројекат једног другог плана националног преуређења балканско словенских простора, када се 1844. године у Француској појавио спис "Наде Италије", италијанског историчара и римокатоличког геополитичара Цезара Балбоа који је у себи садржавао план великог уједињења Италије. Тада је у склопу тог плана као територијална надокнада за уступљене територије новој Италији (Ломбардија и Венеција), Aустроугарска требала да добије територијално проширење на Балкану. У том плану садржано је више геополитичких аспеката, а за наш рад је најважнији онај који предвиђа стварање малих словенских државица под германским и римокатоличким утицајем а које требају да буду одвојене од могућег Руског цивилизацијског и политичког утицаја. Сматрајући да су словенски народи на нижем цивилизацијском ступњу, и да је стога оправдано ставити их под цивилизацијски, конфесионални али и државно политички надзор, спречавајући истовремено нежељени руско-православни продор на Балкан.

Ти тзв. аргументи ће се потезати сваки пут у историји када је потребно ствари преломити на страну српских противника. У томе ће као по правилу Римокатоличка црква бити њихов највећи и поуздан савезник. Тако је било и приликом разбијања Краљевине Југославије, али и при драматичним догађајима средином 1943. године када се ломила савезничка подршка на ратишту Југославије, особито она која је требала да прикрије стравичне злочине НДХ и хрватској страни помогне да без већих потешкоћа пређе на страну победника.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.