Поробљавање народа идеологија џихада

Од Босне до Косова - Реисламизација Балкана (историјска позадина) II дио

У БиХ су процес исламизације појачале потурице које су постале већи тлачитељи од своје нове браће по вјери. Зато су Босанци постали озлоглашени због своје улоге у Отоманској управи и војсци. Владајући муслимански судови у Босни нису признавали ни писмена ни усмена свједочења хришћана. Отомани су усвојили политику протјеривања старосједилаца и насељавања свог или других поробљених народа на њихова имања

Отомани су освојили Балкан средином 15. века. Србија је пала 1459, четири године касније и Босна, са Херцеговином која је пала у руке освајача 1483. године. Ухваћена између економског интереса убирања пореза од зима, што је изискивало одржавање стања поробљеног народа уместо његовог протеривања или насилног покрштавања, и војних и безбедносних потреба које су захтевале да муслиманско становништво буде довољно бројно да би се осигурала лојалност Царству, Отомани су покушавали да утичу на каснији избор на Балкану.

Они су усвојили политику протеривања староседилаца и насељавања свог или других поробљених народа на њихова имања, што је осигуравало да локална мањина, окружена муслиманским становништвом, неће ни помишљати на побуњивање.

У Босни су процес исламизације појачале потурице које су постале већи тлачитељи од своје нове браће по вери; стога су Босанци постали озлоглашени због своје улоге у Отоманској управи и војсци и нарочито као јањичари. 

Пљачке и насиља

Тек 1875, много након увођења танзиматских реформи које су требале да побољшају положај немуслимана широм Царства, Британски амбасадор у Истамбулу је известио да Отоманске власти у Босни признају немогућност равноправног спровођења закона за муслимане и за хришћане, јер владајући муслимански судови у Босни не признају ни писмена ни усмена сведочења хришћана. Британски конзул у Сарајеву, у Босни, је 1876. године поднео извештај, који износи следећу причу:

Пре око месец дана једно лице из Aустрије под именом Јан Удилак, нападнуто је и опљачкано између Сарајева и Високог, од стране деветорице Баши-Базука. О том чину је сведочио у данашње време веома уважени Муслиман, Нури-ага Вариника, који је и позван као сведок када је ствар изнета пред Сарајевски суд. Његово сведочење је било у корист Aустријанца, а сутрадан су Председник и један од чланова Суда послали по њега и запретили му хапшењем зато што се усудио да сведочи против својих савезника.

Као што нам је Ханс Мајер горе навео, Муслимани, Хришћани (као и Јевреји, уосталом), могли су да се држе у својим заједницама, са својим начином живота, обредима и празницима, без икаквих сметњи, изузев у случају мешовитог брака. У тој ситуацији они су дозвољавали само да Муслимани ожене Хришћанке или Јеврејке, чиме су њихови потомци постајали пуноправни Муслимани. Последица тога је да је, док се немуслиманска култура утапала у доминантнији ислам, постојао и спољашњи уплив у муслиманску културу, а преко материјалне (храна, одећа, обичаји, језик, итд.), која је прерастала у општеприхваћену.

Све ово је било прихватљиво за отоманске власти које се томе нису противиле, али како су се зими богатили и постајали упадљиви по свом облачењу и понашању, на то је почело да се гледа као на провоцирање муслиманског становништва, па се сходно томе и третирало. Хришћани у Босни и Aлбанији који су хтели да побољшају свој положај, могли су то увек да ураде обраћањем у ислам тражењем заштите за муслиманске чланове своје породице.

С крајем отоманске управе, како су се увећавали економски проблеми и како држава више није била у стању да законом и редом утиче на буђење национализма у разним областима Царства, локална управа је постала деспотскија у покушају да задржи територије које су клизиле из руку Порте.

Отоманско ропство 

Идеје јединства које су долазиле из либералне Европе, а које су опстанак законске и верске неједнакости чиниле немогућим, стопиле су се са националним тежњама и изразиле независност од отоманског ропства, нарочито откако идеја владајућег Царства чију је целовитост одржавао ислам, није више могла да делује у пракси.

Била су иронична отоманска стремљења ка модернизму, отварањем система, обраћањем појединцима уместо традиционалним заједницама, што је довело до њиховог пада и отварања нових погледа на национализам и независност, како на Балкану, тако и другде, слично ситуацији у Источној Европи после Горбачовљеве Перестројке касних 80-их и раних 90-их. Aли услед планова Грчке и Бугарске о Балканској Федерацији под њиховом управом која би била преузета од Отомана, и пореског притиска наметнутог босанским Муслиманима, Срби су се дигли на оружје (1875), и многи од њих су се дали у збегове, остављање деце, старих и жена, попут ужаса босанског, а потом и рата на Косову, након више од сто година.

Приједор и Бања Лука су највише страдали од побуњеника када су српске цркве и домови попаљени.

Фанатици

Према извјештајима из времена устанка, босански Муслимани, потомци прекрштених Словена који су постали земљопосједници и својим обраћањем се убројали у аристократску класу, сада су фанатично и немилосрдно исповиједали своју вјеру према својим земљацима хришћанима који би радије дали живот у рату него да подлегну пореским принудама. Оно што је погоршавало ствари, као и у ранијим догађајима у Босни, јесте то што су католици помагали Муслиманима против православних Срба.

(Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.