По­хле­пни тај­ку­ни у изо­биљу ка­пи­та­ли­зма

КО­МAН­ДНИ ВИ­СО­ВИ (Про­клет­ство ве­ли­чи­не) (3)

Ка­ко се пос­та­је сим­бол на­ци­је за изо­биље ка­пи­та­ли­зма, за по­два­ле и по­хле­пу ко­је су прет­хо­ди­ле ве­ли­кој де­пре­си­ји, у ства­ри за све што је мо­гло да по­ђе по злу с не­обуз­да­ним тржи­штем.

Про­паст ви­зи­је: "Сва­ка ку­ћа, сва­ка фа­бри­ка и сва­ка тран­спор­тна ли­ни­ја до­би­ја­ће енер­ги­ју из за­је­дни­чког изво­ра

  Бив­ши тај­кун из­да­хнуо је на пе­ро­ну па­рис­ког ме­троа 1938. Је­два да је код њега на­ђе­но ишта нов­ца, а но­вин­ски на­сло­ви у Сје­дињеним Држа­ва­ма објављива­ли су да је умро као си­ро­мах. Иако ба­чен у не­ми­лост, ни­је у ства­ри био си­ро­ма­шан, а нов­ча­ник му је ве­ро­ва­тно не­ко узео пре не­го што су се влас­ти по­ја­ви­ле. Aли ле­пше је зву­ча­ло ка­за­ти да је умро у бе­ди. Јер ви­ше од би­ло ког дру­гог Aме­ри­кан­ца, Са­му­ел Ин­сал и његов успон као би­зни­сме­на, а по­том стрмо­гла­ви пад, обе­збе­ђи­ва­ли су са­врше­но поу­чну при­чу за ос­ци­ла­ци­је бер­зе два­де­се­тих и њен пад три­де­се­тих го­ди­на.

Ка­ко на бољи на­чин де­мон­стри­ра­ти бан­крот ка­пи­та­ли­зма не­го овом па­лом ци­фром Са­му­ела Ин­са­ла, ко­ја је у њего­вом џепу изно­си­ла осам цен­та у па­ра­ма. Вре­ме­на, са сво­јом жа­лош­ћу и бо­лом, ва­пи­ла су за та­квим при­ча­ма.

Ка­ква про­ме­на од бу­ма два­де­се­тих го­ди­на, ка­да је Ин­сал био оте­ло­тво­рење срча­нос­ти, ам­би­ци­је и спо­со­бнос­ти. Ро­ђен 1859, по­чео је као де­чак да ра­ди као те­ле­фо­нис­та на цен­тра­ли, а ка­сни­је као да­кти­ло­граф-сте­но­граф ше­фа Бри­тан­ских опе­ра­ци­ја То­ма­са Еди­со­на.

Убрзо је пос­тао Еди­со­нов ли­чни се­кре­тар и од та­да се све ви­ше пење у Еди­со­но­вој ор­га­ни­за­ци­ји. Ка­да се она ра­спа­ла, пос­тао је шеф фир­ме Чи­ка­го Еди­сон и угра­дио ју је у ве­ли­ку ком­па­ни­ју за прои­зводњу елек­три­чне енер­ги­је. Био је краљ, пред­се­дник огро­мног пре­ду­зе­ћа ко­је је испо­ру­чи­ва­ло елек­три­чну енер­ги­ју ве­ли­ком де­лу Сје­дињених Држа­ва. Ин­сал је био по­знат по озбиљнос­ти и тем­пе­ре­ма­не­ту (зва­ли су га Ин­сал Ин­сал), али нај­ви­ше по хтењу да ство­ри ве­ли­ко цар­ство. Имао је ве­ли­чан­стве­ну ви­зи­ју бу­ду­ћнос­ти елек­три­чне енер­ги­је: "Сва­ка ку­ћа, сва­ка фа­бри­ка и сва­ка тран­спор­тна ли­ни­ја до­би­ја­ће енер­ги­ју из за­је­дни­чког изво­ра, из прос­тог ра­зло­га што ће то би­ти нај­јеф­ти­ни­ји на­чин њене прои­зводње и испо­ру­ке.

Држа­вна кон­тро­ла енер­ге­ти­ке

Ин­са­ло­ве опе­ра­ти­вне ком­па­ни­је ру­ко­во­ди­ле су хи­дро­цен­тра­ла­ма, испо­ру­чи­ва­ле елек­три­чну енер­ги­ју и очи­та­ва­ле бро­ји­ла. Њего­ве хол­динг ком­па­ни­је, чи­ја гла­вна акти­ва је би­ла ула­гање у дру­ге ком­па­ни­је, на­ла­зи­ле су се та­мо где се при­мењивао фи­нан­сиј­ски ин­жењеринг, ко­ји је ос­тављао дос­та прос­то­ра за фи­нан­сиј­ске ма­ни­пу­ла­ци­је. Ко је све то мо­гао да схва­ти? У је­дном тре­нут­ку Ин­сал је био пред­се­да­ва­ју­ћи на шез­де­сет и пет мес­та, имао је осам­де­сет и пет ди­ре­ктор­ских мес­та и је­да­на­ест врхо­вних над­зо­ра. Не­ко вре­ме "ин­са­ли­зам" се сма­трао пра­вим мо­де­лом за бу­ду­ћност.

Aли па­дом бер­зе и Ве­ли­ком де­пре­си­јом сру­ши­ло се и Ин­са­ло­во цар­ство, та­ко да су акци­је у њего­вој ве­ли­кој ком­па­ни­ји Ин­сал ју­ти­ли­ти ин­вес­тмен­тс, 1929. па­ле са пре­ко сто до­ла­ра по је­дној де­они­ци на не­што ви­ше од је­дног до­ла­ра по де­они­ци 1932. По­сле то­га се при­ча­ло да Ин­сал ни сам ни­је ни­ка­да ра­зу­мео сво­је цар­ство. Ме­ђу­тим, ни­је мо­гао да не при­ме­ти гнев сво­јих ин­вес­ти­то­ра; због то­га се окру­жио са три­де­сет шест те­ло­хра­ни­теља.

Као да бес њего­вих уни­ше­них де­они­ча­ра ни­је био до­вољан, не­воље су се уве­ћа­ле ту­жбом за кра­ђу и про­не­ве­ру; Ин­сал је због то­га жур­но по­бе­гао у Евро­пу. Ка­ко је пред­се­дник Ру­звелт обе­ћао да ће се "до­че­па­ти" Ин­са­ла, вла­да СAД је сва­ка­ко же­ле­ла да га вра­ти. Он је про­шао кроз Фран­цус­ку; а Ру­звелт је за­мо­лио Бе­ни­та Му­со­ли­ни­ја да по­мо­гне уко­ли­ко се овај по­ја­ви у Ита­ли­ји. Ме­ђу­тим, Ин­сал се већ на­ла­зио у Грчкој. "Због че­га ни­сам по­пу­лар­ни­ји у Сје­дињеним Држа­ва­ма?", пи­тао је из из­гнан­ства, не схва­та­ју­ћи. "Шта сам то ура­дио што сва­ки дру­ги бан­кар и по­сло­вни ма­гнат ни­је учи­нио то­ком бављења по­слом?" Је­ди­ни од­го­вор грчке вла­де био је њего­во про­те­ри­вање из земље на за­хтев Сје­дињених Држа­ва.

Чо­вјек без отаџби­не

Ка­ко ви­ше ни­је имао куд да оде, Ин­сал је пос­тао осо­ба без до­мо­ви­не, бес­циљно је пло­вио по Сре­до­земљу изнајмљеним те­ре­тним бро­дом. Ка­да је брод прис­тао у Тур­ској ра­ди снаб­де­вања, Ин­сал је био уха­пшен; и ма­да ни­је пос­то­јао уго­вор о ек­стра­ди­ци­ји, тур­ска вла­да га је спа­ко­ва­ла и по­сла­ла бро­дом за Aме­ри­ку. У окру­гу Кут су­ђе­но му је за пре­ва­ру. Ипак, упркос ве­ли­кој мржњи пре­ма њему, изне­на­ђу­ју­ће ла­ко осло­бо­ђен је оп­ту­жбе 1934. По­ро­ти је тре­ба­ло са­мо пет ми­ну­та да до­не­се пре­су­ду. Aли Ин­са­лу се сму­чи­ла Aме­ри­ка и по­следње че­ти­ри го­ди­не жи­во­та про­вео је ван СAД. Не­кад "те­жак" сто­ти­не ми­ли­она до­ла­ра, из­гу­био је мно­го од тог бо­гат­ства; чак је и вла­сниш­тво над ко­ле­кци­јом ко­шуља пос­та­ло пре­дмет суд­ског спо­ра. У Па­ри­зу је оби­чно пу­то­вао ме­тро­ом да би уште­део но­вац, ма­да га је су­пру­га упо­зо­ра­ва­ла да би то мо­гло да бу­де ло­ше по њего­во срце.

Мно­го пре смрти Ин­сал је пос­тао сим­бол на­ци­је за изо­биље ка­пи­та­ли­зма, за по­два­ле и по­хле­пу ко­је су прет­хо­ди­ле Ве­ли­кој де­пре­си­ји, у ства­ри за све што је мо­гло да по­ђе по злу с не­обуз­да­ним тржи­штем. Њего­во име по­мињао је пред­се­дник Ру­звелт и дру­ги "њуди­лов­ци" са­мо да би га дра­ли.

По­шта­ри

По­чет­ком се­дам­де­се­тих го­ди­на XIX ви­је­ка, Вла­да СAД за­пошљава­ла је 51 020 чи­но­вни­ка, од че­га је би­ло 36 696 по­штан­ских слу­жбе­ни­ка. Био је то ве­ли­ки по­ку­шај Вла­де да над­гле­да на­ци­онал­ну при­вре­ду. Же­ле­зни­ца не са­мо да бе­ше пос­та­ла кри­ти­чна ин­дус­три­ја не­го и на­ци­онал­на сна­га ко­ја бри­ше гра­ни­це ме­ђу држа­ва­ма и по­ве­зу­је на­ци­ју. Тре­ба­ло је огра­ни­чи ма­ни­пу­ла­ци­ју ба­ро­на пља­чка­ша. Са пет ко­ме­са­ра име­но­ва­них на шес­то­го­дишњи пе­ри­од, по­се­бна вла­ди­на ко­ми­си­ја је, та­ко­ђе, пос­та­ла мо­дел за дру­ге ре­гу­ла­ти­вне ко­ми­си­је. У првим го­ди­на­ма њен ман­дат био је дра­ма­ти­чно скра­ћи­ван од стра­не су­до­ва, да би се по­но­во про­ду­жио до­лас­ком про­гре­си­ви­зма на ра­зме­ђу вје­ко­ва.

(Нас­та­ви­ће се ) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.