Po­hle­pni taj­ku­ni u izo­bilju ka­pi­ta­li­zma

KO­MAN­DNI VI­SO­VI (Pro­klet­stvo ve­li­či­ne) (3)

Ka­ko se pos­ta­je sim­bol na­ci­je za izo­bilje ka­pi­ta­li­zma, za po­dva­le i po­hle­pu ko­je su pret­ho­di­le ve­li­koj de­pre­si­ji, u stva­ri za sve što je mo­glo da po­đe po zlu s ne­obuz­da­nim trži­štem.

Pro­past vi­zi­je: "Sva­ka ku­ća, sva­ka fa­bri­ka i sva­ka tran­spor­tna li­ni­ja do­bi­ja­će ener­gi­ju iz za­je­dni­čkog izvo­ra

  Biv­ši taj­kun iz­da­hnuo je na pe­ro­nu pa­ris­kog me­troa 1938. Je­dva da je kod njega na­đe­no išta nov­ca, a no­vin­ski na­slo­vi u Sje­dinjenim Drža­va­ma objavljiva­li su da je umro kao si­ro­mah. Iako ba­čen u ne­mi­lost, ni­je u stva­ri bio si­ro­ma­šan, a nov­ča­nik mu je ve­ro­va­tno ne­ko uzeo pre ne­go što su se vlas­ti po­ja­vi­le. Ali le­pše je zvu­ča­lo ka­za­ti da je umro u be­di. Jer vi­še od bi­lo kog dru­gog Ame­ri­kan­ca, Sa­mu­el In­sal i njegov uspon kao bi­zni­sme­na, a po­tom strmo­gla­vi pad, obe­zbe­đi­va­li su sa­vrše­no pou­čnu pri­ču za os­ci­la­ci­je ber­ze dva­de­se­tih i njen pad tri­de­se­tih go­di­na.

Ka­ko na bolji na­čin de­mon­stri­ra­ti ban­krot ka­pi­ta­li­zma ne­go ovom pa­lom ci­from Sa­mu­ela In­sa­la, ko­ja je u njego­vom džepu izno­si­la osam cen­ta u pa­ra­ma. Vre­me­na, sa svo­jom ža­loš­ću i bo­lom, va­pi­la su za ta­kvim pri­ča­ma.

Ka­kva pro­me­na od bu­ma dva­de­se­tih go­di­na, ka­da je In­sal bio ote­lo­tvo­renje srča­nos­ti, am­bi­ci­je i spo­so­bnos­ti. Ro­đen 1859, po­čeo je kao de­čak da ra­di kao te­le­fo­nis­ta na cen­tra­li, a ka­sni­je kao da­kti­lo­graf-ste­no­graf še­fa Bri­tan­skih ope­ra­ci­ja To­ma­sa Edi­so­na.

Ubrzo je pos­tao Edi­so­nov li­čni se­kre­tar i od ta­da se sve vi­še penje u Edi­so­no­voj or­ga­ni­za­ci­ji. Ka­da se ona ra­spa­la, pos­tao je šef fir­me Či­ka­go Edi­son i ugra­dio ju je u ve­li­ku kom­pa­ni­ju za proi­zvodnju elek­tri­čne ener­gi­je. Bio je kralj, pred­se­dnik ogro­mnog pre­du­ze­ća ko­je je ispo­ru­či­va­lo elek­tri­čnu ener­gi­ju ve­li­kom de­lu Sje­dinjenih Drža­va. In­sal je bio po­znat po ozbiljnos­ti i tem­pe­re­ma­ne­tu (zva­li su ga In­sal In­sal), ali naj­vi­še po htenju da stvo­ri ve­li­ko car­stvo. Imao je ve­li­čan­stve­nu vi­zi­ju bu­du­ćnos­ti elek­tri­čne ener­gi­je: "Sva­ka ku­ća, sva­ka fa­bri­ka i sva­ka tran­spor­tna li­ni­ja do­bi­ja­će ener­gi­ju iz za­je­dni­čkog izvo­ra, iz pros­tog ra­zlo­ga što će to bi­ti naj­jef­ti­ni­ji na­čin njene proi­zvodnje i ispo­ru­ke.

Drža­vna kon­tro­la ener­ge­ti­ke

In­sa­lo­ve ope­ra­ti­vne kom­pa­ni­je ru­ko­vo­di­le su hi­dro­cen­tra­la­ma, ispo­ru­či­va­le elek­tri­čnu ener­gi­ju i oči­ta­va­le bro­ji­la. Njego­ve hol­ding kom­pa­ni­je, či­ja gla­vna akti­va je bi­la ula­ganje u dru­ge kom­pa­ni­je, na­la­zi­le su se ta­mo gde se pri­menjivao fi­nan­sij­ski in­ženjering, ko­ji je os­tavljao dos­ta pros­to­ra za fi­nan­sij­ske ma­ni­pu­la­ci­je. Ko je sve to mo­gao da shva­ti? U je­dnom tre­nut­ku In­sal je bio pred­se­da­va­ju­ći na šez­de­set i pet mes­ta, imao je osam­de­set i pet di­re­ktor­skih mes­ta i je­da­na­est vrho­vnih nad­zo­ra. Ne­ko vre­me "in­sa­li­zam" se sma­trao pra­vim mo­de­lom za bu­du­ćnost.

Ali pa­dom ber­ze i Ve­li­kom de­pre­si­jom sru­ši­lo se i In­sa­lo­vo car­stvo, ta­ko da su akci­je u njego­voj ve­li­koj kom­pa­ni­ji In­sal ju­ti­li­ti in­ves­tmen­ts, 1929. pa­le sa pre­ko sto do­la­ra po je­dnoj de­oni­ci na ne­što vi­še od je­dnog do­la­ra po de­oni­ci 1932. Po­sle to­ga se pri­ča­lo da In­sal ni sam ni­je ni­ka­da ra­zu­meo svo­je car­stvo. Me­đu­tim, ni­je mo­gao da ne pri­me­ti gnev svo­jih in­ves­ti­to­ra; zbog to­ga se okru­žio sa tri­de­set šest te­lo­hra­ni­telja.

Kao da bes njego­vih uni­še­nih de­oni­ča­ra ni­je bio do­voljan, ne­volje su se uve­ća­le tu­žbom za kra­đu i pro­ne­ve­ru; In­sal je zbog to­ga žur­no po­be­gao u Evro­pu. Ka­ko je pred­se­dnik Ru­zvelt obe­ćao da će se "do­če­pa­ti" In­sa­la, vla­da SAD je sva­ka­ko že­le­la da ga vra­ti. On je pro­šao kroz Fran­cus­ku; a Ru­zvelt je za­mo­lio Be­ni­ta Mu­so­li­ni­ja da po­mo­gne uko­li­ko se ovaj po­ja­vi u Ita­li­ji. Me­đu­tim, In­sal se već na­la­zio u Grčkoj. "Zbog če­ga ni­sam po­pu­lar­ni­ji u Sje­dinjenim Drža­va­ma?", pi­tao je iz iz­gnan­stva, ne shva­ta­ju­ći. "Šta sam to ura­dio što sva­ki dru­gi ban­kar i po­slo­vni ma­gnat ni­je uči­nio to­kom bavljenja po­slom?" Je­di­ni od­go­vor grčke vla­de bio je njego­vo pro­te­ri­vanje iz zemlje na za­htev Sje­dinjenih Drža­va.

Čo­vjek bez otadžbi­ne

Ka­ko vi­še ni­je imao kud da ode, In­sal je pos­tao oso­ba bez do­mo­vi­ne, bes­ciljno je plo­vio po Sre­do­zemlju iznajmljenim te­re­tnim bro­dom. Ka­da je brod pris­tao u Tur­skoj ra­di snab­de­vanja, In­sal je bio uha­pšen; i ma­da ni­je pos­to­jao ugo­vor o ek­stra­di­ci­ji, tur­ska vla­da ga je spa­ko­va­la i po­sla­la bro­dom za Ame­ri­ku. U okru­gu Kut su­đe­no mu je za pre­va­ru. Ipak, uprkos ve­li­koj mržnji pre­ma njemu, izne­na­đu­ju­će la­ko oslo­bo­đen je op­tu­žbe 1934. Po­ro­ti je tre­ba­lo sa­mo pet mi­nu­ta da do­ne­se pre­su­du. Ali In­sa­lu se smu­či­la Ame­ri­ka i po­slednje če­ti­ri go­di­ne ži­vo­ta pro­veo je van SAD. Ne­kad "te­žak" sto­ti­ne mi­li­ona do­la­ra, iz­gu­bio je mno­go od tog bo­gat­stva; čak je i vla­sniš­tvo nad ko­le­kci­jom ko­šulja pos­ta­lo pre­dmet sud­skog spo­ra. U Pa­ri­zu je obi­čno pu­to­vao me­tro­om da bi ušte­deo no­vac, ma­da ga je su­pru­ga upo­zo­ra­va­la da bi to mo­glo da bu­de lo­še po njego­vo srce.

Mno­go pre smrti In­sal je pos­tao sim­bol na­ci­je za izo­bilje ka­pi­ta­li­zma, za po­dva­le i po­hle­pu ko­je su pret­ho­di­le Ve­li­koj de­pre­si­ji, u stva­ri za sve što je mo­glo da po­đe po zlu s ne­obuz­da­nim trži­štem. Njego­vo ime po­minjao je pred­se­dnik Ru­zvelt i dru­gi "njudi­lov­ci" sa­mo da bi ga dra­li.

Po­šta­ri

Po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na XIX vi­je­ka, Vla­da SAD za­pošljava­la je 51 020 či­no­vni­ka, od če­ga je bi­lo 36 696 po­štan­skih slu­žbe­ni­ka. Bio je to ve­li­ki po­ku­šaj Vla­de da nad­gle­da na­ci­onal­nu pri­vre­du. Že­le­zni­ca ne sa­mo da be­še pos­ta­la kri­ti­čna in­dus­tri­ja ne­go i na­ci­onal­na sna­ga ko­ja bri­še gra­ni­ce me­đu drža­va­ma i po­ve­zu­je na­ci­ju. Tre­ba­lo je ogra­ni­či ma­ni­pu­la­ci­ju ba­ro­na plja­čka­ša. Sa pet ko­me­sa­ra ime­no­va­nih na šes­to­go­dišnji pe­ri­od, po­se­bna vla­di­na ko­mi­si­ja je, ta­ko­đe, pos­ta­la mo­del za dru­ge re­gu­la­ti­vne ko­mi­si­je. U prvim go­di­na­ma njen man­dat bio je dra­ma­ti­čno skra­ći­van od stra­ne su­do­va, da bi se po­no­vo pro­du­žio do­las­kom pro­gre­si­vi­zma na ra­zme­đu vje­ko­va.

(Nas­ta­vi­će se ) 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.