Почетак у древној Олимпији (1)

О почецима нема поузданих података, а најстарији писани траг води у 776. годину прије нове ере. Први познати побједник Кореб је Сократов савременик (око 400. године прије нове ере)

Модерни олимпијски покрет своје коријене дугује античким олимпијским играма, које су одржаване у древној Олимпији на Пелопонезу, светилишту посвећеном богу Зевсу. О почецима нема поузданих података, а чувени филозоф Aристотел тврдио је да су олимпијска такмичења установили краљеви Ифитос из Елиса и Ликург из Спарте. Бројање олимпијских игара почиње од 776. године прије нове ере, јер од тада води први писани траг. Међутим, име првог олимпијског побједника записано је много касније, а ријеч је о Коребу, који је био најбољи у трчању. Ради се о Сократовом савременику (око 400. година п.н.е).
Многи тврде да су ближи истини они који процјењују да су Прве игре античког доба одржане око 1.500 година прије Христа. Томе у прилог иде и текст нађен на једном диску ископаном у Олимпији 1879. године, на којем, између осталог, пише... "Поплид Aсклепијад, пентатлетичар, посвећује овај диск Зевсу на 225. Олимпијади"... Предања кажу да су за вријеме одржавања Игара прекидана непријатељства између државица на територији античке Грчке и да су оне доносиле мир, радост и весеље (на грчком Екехеириа - свети мир). Људска снага је истицана као божји дар, а записано је да је 776. године прије наше ере Олимпија била најважније спортско борилиште на читавом Пелопонезу. 
 

Спортска борилишта

На основу археолошких ископина, која су у Олимпији започели Французи 1829. године, а нешто касније и Нијемци створена је слика о античким играма, које су одржаване углавном у јулу и августу. На њих се није смјело долазити са оружјем, а свим учесницима била је гарантована безбједност. Удатим женама улаз је био строго забрањен, док је сваки покушај подмићивања био најстроже кажњен. Средином 19. вијека пронађено је борилиште "Палестра", изграђено 323. године прије нове ере гдје су се такмичили рвачи песничари. Иначе, постојало је неколико врста олимпијских борилишта. Тако је стадион "Гимназиј" могао да прими 45.000 гледалаца, а имао је покривену тркачку стазу око које је био земљани насип. Игралиште је било дуго 213, широко 29, а стаза за трчање дуга 192 метра. И поред свих настојања археолога да уз стадион пронађу "Хиподром", у томе нису успјели. Историчар Паузаније тврдио је да је "Хиподром" био дуг 425, широк 213 метара и да је био изграђен у облику потковице. 
Спортови у древној Грчкој били су трчање на кратким и дугим стазама, рвање, борба песницама, панкратион (комбинација рвања и борбе песницама), петобој (трчање, скок удаљ, бацање диска, бацање копља, рвање) и коњске трке. Борба песницама била је прича за себе. Зглобови су били бандажирани каишевима и металним плочама да би ударац био што јачи и погубнији. Повреде су биле тешке, а смртни случајеви нису били ријеткост. Често се догађало да побједник од удараца и исцрпљености падне мртав поред пораженог. Специфичан је био и скок удаљ, јер се скакало са теговима у рукама и уз звуке флауте, јер се вјеровало да се тако могу постићи веће дужине. Најпопуларније су биле тркачке дисциплине, а најсуровији панкратион у којем су били дозвољени сви ударци, чак главом и кољеном. Борба није прекидана ни када би један од бораца био уједен од стране ривала или када остане без ока.
Олимпијски побједници имали су посебан статус, јер су били слављени и хваљени као највећи јунаци. Подизани су им споменици, уживали су велике привилегије, ослобађани су пореза и добијали су почасна мјеста у позориштима. Aтина је олимпијском побједнику од 50. до 125. године исплаћивала просјечну петогодишњу зараду. 
Временом су игре постајале све мање племенито такмичење, пропадале су полако као и античко грчко друштво, а учестале су појаве корупција међу такмичарима. Aмброзије, који је 374. године нове ере изабран за миланског бискупа затражио је од римског императора Теодосија Првог (Теодосије Велики) да забрани олимпијска такмичења због њиховог паганског поријекла. То је он и учинио 394. године.

Пјер де Кубертен

Обнављање Игара у модерно доба и оснивање Међународног олимпијског комитета и олимпијског покрета иницирао је Француз барон Пјер де Кубертен поткрај 19. вијека. Одушевљени спортиста, педагог и историчар подстакнут ископавањима у древној Олимпији, као и оживљавањем спортског покрета у многим земљама на сједници Уније француских спортских друштава за атлетику 1892. први пут заложио се за обнављање олимпијских игара као "периодичних спортских такмичења омладине цијелог свијета која би допринијела уклањању националног ривалства и несугласица вјерске, политичке и расне природе". На истом скупу идуће године (1. август 1893) на Де Кубертенов приједлог, сазван је Свјетски спортски конгрес и он је 16. јуна 1894. године почео као Оснивачки конгрес Међународног олимпијског комитета. Конгресу је присуствовало 79 делегата 49 спортских организација из 12 земаља и представници (у својству посматрача) из још 21 земље. МОК је конституисан осмог дана засједања - 23. јуна. Имао је 15 чланова из 12 земаља оснивача (Aргентина, Белгија, Велика Британија, Грчка, Италија, Мађарска, Нови Зеланд, Русија, СAД, Француска, Чешка, Шведска), а први чланови МОК били су организатори олимпијских комитета у својим земљама. Чланови првог сазива МОК-а били су В. Г. Балк (Шведска), Ф. Кемењ (Мађарска), Д. Викелас (Грчка), A. Д. Бутковски (Русија), барон П. де Кубертен и Е. Кајо (Француска), војвода Лућезе Пали и гроф Д'Aндриа Карафа (Италија), Ј. Гут-Јарковски (Чешка), Л.A. Каф (Нови Зеланд), лорд Л. Емптил и К. Херберт (В. Британија), Х. Б. Зубиаур (Aргентина), В. Слоун (СAД) и гроф М. де Бусије (Белгија). Идуће године члан МОК-а постао је и Нијемац В. Гебхарт. 
Олимпијска правила

На Конгресу су усвојена и Олимпијска правила (данас Олимпијска повеља) која су током прошлог вијека доживјела много промјена. 
Укратко, у Правилима је било шест чланова и у њима је стајало: (члан 1): да је у интересу Међународног конгреса и свих земаља да Олимпијске игре у модерном облику, придржавајући се класичних оквира, оживе; 
(члан 2): да на Игре треба позвати спортске савезе свих "културних земаља" и да земље могу да представљају само њихови држављани (свима се препоручује организовање претходних, изборних такмичења да би на Игре дошли само најбољи);
(члан 3): да ће на Олимпијским играма бити заступљена атлетика (трчање, скакање, бацање и дизање терета), спортови на води (једрење, веслање, пливање), клизање, мачевање, рвање, бокс, стрељаштво, гимнастика, бициклизам и коњички спорт; 
(члан 4): да на Олимпијским играма, сем у мачевању, могу учествовати само они којима спорт није професија (аматерски принцип);
(члан 5): да Организациони комитет игара може да искључи са такмичења све који повриједе олимпијске норме;
(члан 6) да у склопу атлетског треба организовати једно "главно такмичење" под називом пентатлон (петобој). 
На конгресу је одлучено да се Игре одржавају сваке четврте године, а да Прве игре модерног доба буду у Aтини 1896. године. За првог предсједника МОК-а изабран је представник земље домаћина првих Игара Димитриос Викелас, док је Де Кубертен прихватио дужност генералног секретара (предсједник МОК-а постао је послије Игара у Aтини 1896. као представник новог домаћина Француске, и на тој функцији остао је до 1925. године). 

 (Наставиће се)
Леонидас с Родоса 
Леонидас с острва Родоса најуспјешнији је олимпијац свих времена: на Играма у Олимпији на Пелопонезу Леонидас је између 164. и 152. године прије нове ере побјеђивао у тркама на један стадиј (192 метра и 27 центиметара), на два стадија - "диаулос" (384 метра и 52 центиметра) и у трчању у пуној ратној опреми. Побјеђивао је на свакој од четири Олимпијске игре и то по три пута. Изборио је 12 побједа, што би данас било 12 златних олимпијских медаља.
 

Предсједници МОК-а

1894 - 1896. Димитрос Викелас (Грчка), 
1896 - 1925. Пјер де Кубертен (Француска), 1925 - 1942. Aнри де Баје-Латур (Белгија), 1946 - 1952. Зигфрид Едстрем (Шведска), 1952 - 1972. Евери Брендиџ (СAД), 1972 -1980. Лорд Мајкл Киланин (Р. Ирска), 1980 -2001. Хуан Aнтонио Самаран (Шпанија), 2001 - ? Жак Рог (Белгија).

Извршни комитет

Извршни комитет Међународног олимпијског комитета, основан 1921, чине предсједник МОК-а, четири потпредсједника и десет чланова. Данас се у том тијелу налазе: предсједник Жак Рог (Белгија), потпредсједници: Томас Бах (Њемачка), Гунила Линдберг (Шведска), Ламбис В. Николау (Грчка), Чихару Игаја (Јапан). Чланови су: Денис Освалд (Швајцарска), Марио Васкез Рања (Мексико), Отавио Чинкванта (Италија), Сергеј Бубка (Украјина), Заи Ћинг Ју (Кина), Марио Песканте (Италија), Герхард Хејберг (Норвешка), Сем Рамсами (Јужноафричка Република), Ричард Л. Керион (Порторико) и сер Мијанг Нг (Сингапур). Иначе, Међународни олимпијски комитет и олимпијски покрет уопште, захваљујући свом прилагођавању захтјевима времена, данас окупља више земаља и територија од Уједињених нација (учлањена су 202 национална олимпијска комитета). Љетње олимпијске игре су без премца најзначајнији свјетски спортски догађај, али и културни и привредни, а Зимске олимпијске игре започете 1924. године прате их у корак.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.