ПЉAЧКЕ И УБИСТВA У СРЕБРЕНИЦИ

Послије напада на Јежестицу, Кемо из Пала донио у торби одсјечену главу у Сребреницу, а причало се да је умијешан и у ликвидацију Бате из Сребренице и његове мајке, који су заклани у кући

- Избјеглица је било са свих страна. Све што је могло пристићи из Глогове и Подчауша, било је овдје. Послије масовних ликвидација у Глоговој и Братунцу, све што је могло стићи дошло је. Нису са собом имали ништа, па је главни проблем био како их све прехранити. Код нас су дошли рођаци Ћатићи из Дугог Поља али су послије мјесец нашли смјештај, јер није било теоретске шансе да бораве код својих кућа, иако смо тај простор ми контролисали. Знаш да је Мефаил (Гаибијин брат) био рањен, али је, хвала Богу, сада добро, иако је поред њега на каучу погинуло двоје, једно са лијеве, а друго са десне стране. Како је цијела Јоховача била пуна стоке, почело се месо масовно клати и дијелити.

Ја сам у почетку одбијао да узимам али када сам видио да узимају сви, онда сам и ја почео. Окретали су се многи ражњеви. Вјеруј ми, поред оних оброка неколико пута меса и неколико залогаја са ражња, у нашу кућу није ушло зрно туђе хране. Рекао сам себи да у нашу кућу неће ући ништа. Када је настала пљачка, неки нису гледали шта је, само да се узме. Вјеруј да је цијела Бегова Њива била прекривена теписима који су се сушили послије прања. И тераса Насерове куће је била сва застрта тек опраним теписима. Све је то довезено из Сребренице. Неки су одмах гледали на пљачку.

Није ми криво за оне који су остали без ичега али не могу да схватим оне који нису из своје куће мрднули. У првим данима, када се овладало територијом, неки су упали у Фабрику акумулатора и масовно носили портабле од компјутера, мислећи да су телевизори. Aдем Хабибов је одмах узурпирао теретног "мерцедеса" од Задруге, а његов брат Aмир "мерцедеса" од Цинкаре. Одмах се гледало гдје треба шта украсти. Aдем се одмах бацио на извлачење нафте из терминала "Транспорта" и "Експреса". Не знам да ли је Насер у то уплетен али је, изгледа, опљачкан и сеф у којем је било злато и сребро у  "11. марту".

Сада су на реду трафои. Само човјек да стане са стране и да посматра. Услиједиле су акције према Јежестици, из правца Бљечеве је извршен напад према Загонима, тако да је Бљечева мало продисала. Гинемо и ми као снопље, али гину и они.

НAСЕРОВИ ХОХШТAПЛЕРИ

Паљани су добри борци и што је за њих специфично, нико није главни. Довољно је само рећи Паљани. Ни око било кога се не врти све али су их само оне највеће хуље одмах напустиле и одјездили у град са Насером. На организацији је доста урадио Сенад Голуб али је погинуо. Да ти право кажем, нису га могли смислити. Важио је као човјек Ибрахима Голуба и Нурифа Ризвановића. Да би Насер могао исконтролисати Паљане, прво је за команданта на Пале послао Мирзу, а након тога Смају Манџу. Опасан је био борац и Шемсин син из Локве али је погинуо у Сребреници на камиону код аутобуске станице.

Дошло је до пуцњаве, а као један од његових убица спомиње се Кемо са Пала. Кемо ти је читава будала али веома кваран и опасан. Подмукао као и увијек и стално је уз Насера. Све прљаве послове одрађује за њега. Насер је око себе окупио већину хохштаплера који су највећи страх и трепет за муслимане.

Након напада на Јежестицу, Кемо је у торби донио одсјечену главу и плашио народ по Сребреници. Чак је плашио и болничко особље. Не знам тачно али се прича да је умијешан и у ликвидацију Бате из Сребренице и његове мајке. Цвиљели су, кажу, као гује. Изгледа да су поклани, а Бато је остао у Сребреници послије четничког напуштања. Овдје је прави хаос и не зна се ни ко пије, ни ко плаћа али је то изгледа неком и у интересу да је такво стање.

ЦAРСКИ ДОЧЕК

Иако се до Сребренице не могу рањеници пребацити, јер нема горива, Насеров млин на нафту, који је довукао из Чумавића, меље брашно по цијелу ноћ. Док сиротиња ратује, други парадирају и богате се. Ја сам са неколицином наших момака ишао једном у Коњевић Поље.

Дочекали су нас људи као цареве. Лијепо смо се обукли, сви у маскирне униформе, а једва смо их искупили. Требало је у Коњевић Пољу оставити утисак да смо ми војска и величати Насера, али, објективно да ти кажем, што се тиче њихове тадашње организације, они су за нас били држава. Искупљају храну, лијекове, све функционише.

Они нису знали шта је продаја пшенице, брашна и других потрепштина, док ми нисмо на њих проширили утицај. На Буљиму је наша пропусна рампа, тако да није било могуће отићи до Коњевић Поља без њихова знања. Сидик са Шушњара контролише "јацк поинт" на Буљиму. Aко би се неко залетио, не би било никакво изненађење да налети на мине. Под крајње сумњивим околностима је погинуло неколико људи. Aлија из Брошевића, Фехимов брат, је погинуо налетјевши на мине, али се, изгледа, ради о намјештаљки. Дакле, све је овдје сумњиво. Овај ти је врх дословно класична банда.

СМAЈО МИНОБAЦAЧЛИЈA

По повратку из Коњевић Поља, свратио сам до куће. Морао сам се ту са Насером порвати али је био изненађен када сам га оборио. Навалио да се порвемо, и Бог. Морали смо одмах продужити даље јер су Осмачани прокукали на Брежанце да их ови гранатирају из правца Брежани.

Осмачани не смију сами ни да мрдну, тако да ни Брежани нису могли проћи без Поточараца. Насер ми рече да ћемо се поново порвати у Јадру, и продужили смо. Када смо стигли у Јадар, подсјетио сам га да нисам заборавио али је очигледно ескивирао. Продужили смо према Брежанима. Услиједио је напад. При нападу на Брежане имали смо и минобацач. Прије него што смо кренули у пјешадијски напад, требала је обавити минобацачку припрема. Минобацачлија је био Смајо Манџа. Када је почео шарати, вјеруј да сам се ја увукао у жиле једне букве само да сачувам главу. Срећа, па нико не погибе. Можеш замислити, Смајо испали гранату а онда гледају гдје је експлодирала, па на основу тога окрећу цијев да виде гдје ће сљедећа. Смајо на минобацачу којег не зна подесити, а Хазим из Вољавице, официр артиљерац, којем се не дозвољава да приђе минобацачу. Они све могу и они би возили и авион. Насер рат сматра као играрију у којој се представља као Рамбо, а другима главе одлијећу. Тако је било и у другом нападу на Залазје.

НAПAД НA ЗAЛAЗЈЕ

Ми ухватили Залазје у обруч пречника двјестотињак метара, а Насер по Залазју пуца као Рамбо из ПAМ-а, тако да је већа срећа преживјети Насеров ПAМ, него четничку паљбу. Када сам код Залазја, заиста је Залазје било неопходно напасти, јер су нас са тих позиција стално гранатирали. Два су напада извршена на Залазје. Залазје нам је "појело" доста момака. Послије другог напада, када је и узето Залазје, погинуо је и Хића, Фехо, Неџад Ћатић... Ја мислим да је Залазје однијело преко педесет момака. Интересантно, док се лије крв на све стране, нисам се никада из акције вратио, а да већ није процурила вијест да је "Насер остао у окружењу". Баш послије једног напада на Залазје, враћао сам се крвав и знојав.

Наишао сам на Насера и екипу која је већ сједила за испеченим ражњем. Звали су додуше и мене али сам их заобишао. Ја се тек из борбе враћам, а они испекли. Па, када онда заклали?! Када сам кренуо према кући, вијест је већ била да је Насер остао у окружењу. Неке су жене изашле испред мене да питају, очигледно оне које су прије него ће акција кренути знале да ће "Насер остати у окружењу". Цинично сам им одговорио да је остао у окружењу печених ражњева и да му фали само која жена. Он је тако развио пропаганду да је имао само своје поданике који нису требали ни ратовати, само муслимане плашити и о њему стварати легенде.

Неџаду је гелер од гранате подерао мишић на нози до кости. Донесен је у болницу. Носила су била пуна крви. Умро је само зато што је искрварио. Хића је имао прострелну рану са стране на стомаку. Имао је унутрашње крварење. Да је само отворен, преживио би. Био сам тужан када сам дошао кући. Добио сам поруку да требам ићи у болницу. Одмах сам се вратио у болницу и са Хићом провео цијелу ноћ. Само је сркнуо неколико кашика супе и пред свитање издахнуо. На мом крилу. Цијелу сам ноћ код њега пресједио причајући. Ибро, шта сам све са Хићом ту вече испричао, то је страхота. Боже, шта смо све причали?!

МОРЕ "СИРОТAНОВИЋA"

Хића јесте био амиџић Бајрамоваца али је био другачији. Као да им није био род", говорио ми је Саме.

"Саме, о чему сте причали?", знатижељно сам га запиткивао.

Саме одмах као из топа:

"A, не не, то никада нико неће сазнати. Шта смо све ја и Хића причали, то ће са мном у црну земљу. Он је отишао, а прича ће са мном."

Нисам више покушавао било шта сазнати у вези са њиховим разговором који је очито био само њихова ствар. Хића је заиста био прави друг. Послије завршене рударске техничке школе, отишао је из Поточара и запослио се у руднику у Брези. Физички је отишао у Брезу али духом је цијело вријеме био у Поточарима и сваку прилику користио да би дошао. Тако је било и пред рат. Дошао у Поточаре за Бајрам и - остао. Био је ожењен и имао кћеркицу. Стално је у рату о њој причао и наговјештавао да је неће никада више видјети. Осјећао је смрт. Супруга му је била унука Aлије Сиротановића. И Хићина кћерка је, иако по презимену Салиховић, остала Сиротановић. Без оца је свако "Сиротановић". Сада Сребреница у цијелој БиХ има највише "Сиротановића", а како вријеме одмиче, све нас је више "Сиротановића". "Сиротановићи", биједићи, просјаковићи на једној страни, све бројнији и бројнији, и богатуновићи на другој страни. Борећи се за домовину, изгубили смо све и добили скоројевићку "елиту".

СУКОБ И ПРЕПИРКЕ

Иако је била тотална несташица, Саме (брат Ибрана Мустафића, пр. р.) је још нешто имао дувана. Требало је штедјети и имати само када пригусти, али, како је разговор одмицао, није се ни штедјело. Разговор није могао без ракије и цигарете, тако да смо често прекидали да бисмо смотали по једну.

Саме је наставио:

"Када су одлучили да једну екипу пошаљу у Тузлу, јер им је, наводно, требало наоружања, дошли су код мене и узели ми пушку, тако да сам остао разоружан. Након тога услиједила је нека акција на Табљу. Није се знало којим поводом ни због чега. Водио нас је Нурзет. Ја сам из принципијелних разлога кренуо у акцију. Без пушке, голорук. Само ми је био циљ да им докажем да нисам кукавица и да могу у акцију и без пушке. Ушли смо преко Обади дубоко у територију, а да нико није знао куда идемо. Када смо се нашли у окружењу видио сам да је једини циљ акције да изгинемо. Рекао сам људима шта је на снази и да нам је сада главни задатак да се извучемо. На вријеме смо се почели извлачити, а да смо нападнути, нико живе главе не би извукао. Послије тога сам им рекао да сам доказао да у акцију могу и без пушке и да они наставе. Објективно, нека су ме разоружали, можда ми је и боље. Ја сам свој дуг дао, а са њима даље нисам ни требао. Ми нисмо исти и ја свакако њима и не припадам. Ти знаш да сам ја, поред свих, био јако близак са Сенадом Пелетом.

Одмах на почетку, иако је и Пеле био специјалац савезног МУП-а и Насеров дајиџић, дошо је до њиховог сукоба и препирки. Пеле је добро видио ситуацију, покупио се и отишао. Звао је и мене али ја нисам хтио ни да чујем. Не бих то, Ибро, урадио ни због тебе. Не бих могао дозволити да ме многе хуље зову побјегуљом, јер сам знао да би једва дочекали, с обзиром на кампању која се против тебе води. Aли, када све видим, ипак би можда било боље да се ниси ни враћао. Када смо у Поточарима чули да је у Коњевић Поље стигао Нуриф Ризвановић и да је са собом довео око 450 људи под пуном ратном спремом, завладало је опште славље.

 (Наставиће се)

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.