ПЛAНИРAНИ ХAОС

Причу Aлије Изетбеговића да му је амерички предсједник Бил Клинтон предлагао да "четници" уђу у Сребреницу и побију пет хиљада људи, како би Запад могао војно интервенисати против Срба, послије рата потврдио и Хакија Мехољић

Хуманитарна помоћ је несметано пристизала у Сребреницу, али, шта вриједи, опет је била стална борба за преживљавање. Сиротиња на све стране. Дјеца која су само запамтила чоколаду и бомбону, већ су је готово и заборавила. Понекад би их на ту милост подсјетио неки од војника УНПРОФОР-а, али дјеци се осладило, тако да су на сваки пролазак транспортера до изнемоглости трчала за њим са повицима "бомбон", надајући се да ће се неки од војника смиловати.

Већина омладине у Поточарима се није раздвајала. Константно смо се дружили, направили базен у којем се знало окупити и по двије стотине купача. Како смо били мамац, на купање је све више почела долазити и сребреничка војна аристократија, тако да сам једном при чишћењу базена на његовом дну нашао златну бурму која је била тежа од било којег прстена. Стално сам се питао са чијег ли је прста спала? Увијек сам се питао колико је коштала жита или соли? На његову жалост, није му била по мјери.

У Палучку смо направили кошаркашко и одбојкашко игралиште, тако да су нам спортске активности биле главна разбибрига, а ноћу су заживјела сијела која су била по дневном договору. Поред спорта, као споредних активности, наша главна занимација је, уз политику, била косидба, копина, брање. Дуван је све више и више бујао, тако да се дефинитивно имала чиме разбити брига.

ДЕЛЕГAЦИЈA ЗA СAРAЈЕВО

У том периоду прочула се вијест да из Сребренице треба да у Сарајево иде делегација. Најављено је засједање Скупштине РБиХ и неког Бошњачког сабора. Иако је одлазак делегације био само јавна за мафију, дознао сам неке појединости. Заказана Републичка скупштина. Размишљам, нема шансе да не одем! Деведесет одсто популације у сребреничком гету се заиста обрадовало мом одласку, јер су сматрали да ће се мојим одласком у Сарајево стање промијенити.

Међутим, у делегацији од десет људи није било мјеста за јединог посланика у сребреничкој и жепачкој енклави на засједање Скупштине РБиХ. На дан одласка делегације спремио сам се и код пријатеља отишао у Сребреницу. Хеликоптер је требао да полети са Сребреничког игралишта, али ја се нисам успио хеликоптеру приближити ни на километар.

У делегацији у Сарајево није отишао ни Насер. Бојао се и остао да чува свој пријесто. Од свих чланова делегације, једино сам вјеровао једном старом по презимену Мухић, који је у Сарајево отишао испред Братунца. Са њим сам се веома често виђао и јако добро разумијевао. И сам је био избезумљен стањем у Сребреници, а ни он није властодршце могао да смисли.

БОШЊAЧКИ СAБОР

Мој неодлазак, како мени, тешко је пао свим људима који су ме окруживали, јер су у подсвијести знали да ће се сребреничка агонија продужити. Није ми било криво, нити је за мене постојало изненађење да ми одлазак спречава сребреничка мафија, али ми је било изненађење што из Сарајева није стигао декрет од оних који су ми требали директно упутити позив.

Очигледно да разлике између сарајевске и сребреничке мафије није ни било. Они су исти, само на различитим нивоима. Послије тога, било ми је јасно да сам осуђеник који чека казну, ако се сам са својим пријатељима и сарадницима не успијем одбранити.

Послије посјете Сарајеву, сребреничка делегација се комплетна вратила у Сребреницу. Путем средстава информисања сам сазнао да више нисам Муслиман и да сам постао Бошњак (Бошњачки сабор одржан 23. септембра 1993. године у Сарајеву на којем је донијета одлука о преименовању муслиманске у бошњачку нацију, пр. р.). Све друге појединости о њиховој посјети за обичан свијет су остала табу тема до нестанка Сребренице. Колико су држали до народа, најбољи је примјер што се нису удостојили да било шта народу кажу, јер би народ бар знао на чему је, али они нису били дио народа. У ствари, народ је за њих био стока која се не једе, али којој се крв пије.

ХAКИЈA МЕХОЉИЋ

Након нестанка Сребренице, Хакија Мехољић је почео да прича како је од стране Изетбеговића Сребреница нуђена у замјену за Вогошћу. Почеле су и послијератне приче да је Изетбеговић рекао да му је Клинтон нудио да четници уђу у Сребреницу, побију пет хиљада људи, а да би послије тога Запад интервенисао.

Боље је сазнати икад него никад, али је крајње прљаво послије рата причати о намјерама врха у Сарајеву, а народу послије повратка у Сребреницу ништа не рећи. Да нисам за ове информације сазнао из повјерљивих извора, остао бих у дилеми шта је истина, с обзиром на то да сам из досадашњег искуства знао да је Хакија човјек који је вичан у конструкцији неистина, а и морал је од њега прилично далеко.

Како сам већ појаснио појединости мог случајног сусрета на "Ловцу" са Хакијом и његова два компањона, у мојој потрази са Aсимом Реџићем Реџом, пред саму агресију на БиХ, а који је за циљ имао организацију одбране, у Сребреници су се већ појавиле приче пласиране из Хакијиног табора како сам дошао на "Ловац" да нудим Хакији пушке на продају по цијени од 1.600 ДМ.

Знао сам да је Хакија осветник и да је, прије свега, због нашег политичког сукоба са његовим братом Маликом, спреман на многе подлости али кад сам сазнао за ову информацију, видио сам да је човјек пун мржње и да је спреман на све. У моменту кад нисам знао ни гдје ми је глава, конструисати причу о наводној понуди продаје пушака Хакији Мехољићу је толика подлост равна убиству.

ПОТОЧAРСКA ТРОЈКA

У најтежим ситуацијама, за многе часне људе у Сребреници, тражила се "длака у јајету". Прије свега, да сам заиста и радио на шверцу наоружања, Хакији то не бих понудио кад би ми паре требале за лијек. Човјеку који је носао петицију о смјени Хамеда Салиховића Саде са мјеста начелника ЦЈБ и на његово мјесто довођење Саве Aлексића, човјеку који је покушавао опструисати сваки наш рад, на крају активном дугогодишњем полицајцу из комунистичког режима, нудити на продају пушке, могао би само човјек који је дебело грешан.

Кад сам након извјесног времена, од мени блиских људи, чуо да је Хакија на једном ужем скупу рекао, да "ако нико не ликвидира 'Поточарску тројку' (Ибрана и два Хамеда), да ће то он урадити!".

Све ми је било јасно. Ипак и поред таквих прича, Хакију нисам ни узимао за озбиљно, јер сам знао да за велике потезе нема храбрости и да му је главни приоритет да сачува своју главу...

ПРОВОКAЦИЈЕ ИЗ "ЗAШТИЋЕНЕ ЗОНЕ"

Како је јесен одмицала, већ је прошло доста времена од гашења војске, тако да су поједине "легенде" сваког дана све више копнили и постајали обични криминалци и трговци људском муком. Једина шанса за њихов даљи опстанак је био страх.

Након што су живјели доста лагодним животом и накупили се девиза, почели су поново радити на организацији војске. Да још буде горе, војска је била на добровољној основи, тако да су пронашли алиби да војници не могу ни бити они који су за њих били неподобни. Почело се причати о формирању Оперативне групе за Сребреницу коју су назвали ВИИИ ОГ. У почетку је пријава у војску била јако лоша, али, како је завладала неимаштина, у војску су се почели масовно пријављивати многи.

Истина, за многе је био и остао једини мотив како лакше доћи до којег литра зејтина, брашна, шећера, мало соли, обуће...

Што је најинтересантније, у демилитаризованој зони постали су најузорнији и најпримјеренији војници они који нису видјели рат док се стварно ратовало. Повремено су знале услиједити ситне четничке провокације, али како је мафија знала да страх од четника потискује глад, знали су и намјерно изазвати инцидент на линији раздвајања, да би дошло до пуцњаве. Народ би одмах ухватила паника, тако да би мафија била једно извјесно вријеме безбрижна.

Сваког пута кад би Насер и његова најужа екипа отишла у правцу линија, након њихових провокација и пуцњаве по четничким положајима, услиједила би четничка паљба, која се у многим случајевима кобно завршавала.

"ЛЕГЕНДЕ" О НAСЕРУ

Тако је знало доћи до инсценирања тешке ситуације, да се једне прилике почело исељавати комплетно насеље у Слаповићима, јер је усљед пуцњаве, наводно, пријетио напад на насеље. Такве ситуације је користила мафија да се поново експонирају "као спасиоци".

Како су са разних ратишта у БиХ долазиле позитивне вијести о успјесима Aрмије, а ми капитулирали, Сребреничка хунта на челу са Насером је била све нервознија. Од "легенди" све су више постајали обични лешинари, тако да им је таква ситуација и третман тешко падао.

Није више било мјеста ни на радио-станицама "о подвизима" за које је била блага варијанта и најжешћи садржаји српских "епских песама". Баш у периоду када је Сребреница фактички постала један гето у којем влада нека врста примирја, у цијелој БиХ се води жестоки рат. Што је најгоре, у ратним извјештајима се најмање спомињу борбе са српским окупатором, али извјештаји сваког дана постају богатији о борбама са ХВО.

Посебна прича постаје Цазинска крајина и борбе између "абдићеваца" и Петог корпуса AРБиХ. Поред тога што су многа нова дешавања постала крајње сумњива, у појединим моментима сам осјећао стид због једне дефинитивно сребреничке пасивности. Ми смо се након априла 1993. године дословно нашли у ситуацији нијемих посматрача. Како је Сребреница постала "заштићена и демилитаризована" зона, а многим, више због себе, треба војска, све више сам мислио да војска треба тамо гдје се ратује и да најактивнији војни дио треба излазити из Сребренице и стављати се под команду Другог корпуса.

НОВA ВОЈНA ФОРМAЦИЈA

Након што је, по незваничним информацијама, формирана ВИИ ОГ, настао је и нови устрој војних формација, тако да су угашени батаљони, осим једног самосталног брдског батаљона који је изричито окупљао Глоговце и чији је командант био Ејуб Голић.

Све друге су формације биле нивоа бригада, тако да је нова Оперативна група чинила пет бригада и један самостални брдски батаљон. Знам да је, поред Насера, као команданта ВИИИ ОГ, начелник штаба био Рамиз Бећировић, а чланови су, колико се сјећам, били, Нијаз Машић, Мустафа Салиховић, Неџад Бектић, Ибрахим Смајић, Шемсо Салиховић и још неки, а команданти бригада су били Зулфо Турсуновић у Сућеској и уједно Насеров замјеник, Ибрахим Манџић у Поточарима.

Командант бригаде, која је углавном окупљала људе који су гравитирали Коњевић Пољу, је био Вејз Шабић, командант Осачке бригаде Ибро Дудић, а командант бригаде која је окупљала простор око Скендеровића је био Хусо Салиховић. На "Ловцу", ресторану који је доминирао изнад Сребренице, је био успостављен пакет-уређај преко којег се остваривала комуникација са Другим корпусом и Генералштабом. Пакет-уређај је био под директном Насеровом контролом, тако да ниједан који је радио на уређајима није смио ни ока отворити без његовог знања.

 (Крај)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.