ПЛAНИРAНИ ХAОС

Команданту једне јединице Ејубу Голићу из Глогове, поред више злочина над Србима у Сребреници приписује се свирепо убиство Крсте и Велинке, а Емир Халиловић усмртио Србина Зеку и његову мајку

Савјет безбједности УН донио је 6. маја 1993. Резолуцију 824 којом је Сребреница, заједно са још неким подручјима, проглашена заштићеном и демилитаризованом зоном. Међутим, према наводима у књизи Ибрана Мустафића "Планирани хаос", такозвана демилитаризација у Сребреници никад није спроведена, али су зато локални моћници у "заштићеној зони" завели прави терор над становништвом и спроводе ликвидације, а прије свега припадника српског народа. Мустафић ове догађаје овако описује:

- У периоду масовног надлијетања транспортних авиона са храном, кад се сваку вече на простору Сребренице одвијала вашарска атмосфера, једно јутро је поново одјекнула ужасавајућа вијест. На локалитету изнад Казана пронађена су два заклана тијела брачног пара, Крсте и Велинке, који су у својој кући у Сребреници провели цијели период до њихове ликвидације.

Крсто је по националности био Македонац, неспособан старац, који није никоме ништа скривио. Да ли је каква истрага рађена, заиста не знам, али се послије извјесног времена та ликвидација почела приписивати Ејубу Голићу и још неким момцима из Глогове. Истина, Ејуб је већ имао убиство у Сребреници, али му то није сметало да буде командант једне формације. Aли, исто тако то убиство је увијек био разлог да се Ејубу приписују и друга недјела која ће се убудуће догађати. Истина је и то да су се, одмах након Крстине и Велинкине ликвидације, у њихову кућу уселила нека група момака из Ејубове јединице.

Лично нисам познавао ни Крсту ни Велинку али ме та вијест разочарала јер сам знао да радити зло, а очекивати добре резултате, није спојиво.

УБИЈЕН ЗЕКО И МAЈКA

"Једне прилике су Крсту довели мени у канцеларију", причао ми је Садо, под оптужбом да је један од дојављивача. Као официр безбједности обавио сам разговор са Крстом, након којег сам му рекао да иде својој кући и да га нико не смије узнемиравати?"

"Сине, ма каква болан дојава!", причао је Крсто Сади, "ја, болан, сине, носим слушни апарат, а како се заратило, мени су ослабиле батерије, тако да ми ни слушни апарат ништа не значи. Па, ја, болан, ништа не чујем!"

Поново је један дан одјекнула гадна вијест у Сребреници. Емир Халиловић је упао у Зекин стан и убио њега и његову непокретну мајку. Зеко је био Србин који је послије уласка наших снага у Сребреницу, остао у њој и са нама преживио све страхоте. Са сваким је подијелио посљедњу цигару. У Сребреници сам га видао са Емином Aлићем, који су били генерација и једно вријеме ударна снага фудбалског клуба "Губер". Вјероватно су налазили инспирацију у спорту и лијепим временима да би се разговором лијечили од погана времена.

Колико ми је било тешко због њиховог убиства, још ми је било теже због монструозног начина на који је ликвидација изведена. Убио их је тако што им је кундаком од пиштоља измасакрирао главу. Да још буде горе, тада су већ снаге УНПРОФОР-а биле апсолутно овладале Сребреницом.

ЗЛОЧИН У БОЛНИЦИ

Поред тога, неки старац српске националности је залутао на простор "Заштићене и демилитаризоване зоне". Ухваћен је и приведен у Сребреницу. Завршио је у болници, да би послије тога у болницу упао Емир и у по бијела дана га убио у болничкој постељи. Било ми је јасно да је заиста починилац овако гнусних радњи Емир, али ми је исто тако било јасно да је он један из најужег језгра извршилаца прљавих послова. Емир је био млад и неиживљен, био је јако везан за свог амиџића Мирзу који је погинуо на Кушићима, али је исто тако био јако поводљив и резигниран, тако да није био никакав проблем такву рањену душу навести на злочин.

На крају је фактички постао жртва самог себе и оних који су га одвели у злочин. Након монструозних ликвидација, Емир је завршио у затвору који је био под надзором канадског батаљона, али је касније хеликоптером пребачен у Тузлански затвор. Послије рата је умро у Сарајеву. Имао је тумор на мозгу. Како је био јако млад, његова ме смрт, ипак, погодила, јер сам и самог Емира доживљавао као жртву. Заиста, спасити и сачувати неког значи и чувати га од злочина, то је највећа помоћ онима до којих ти је стало. Искрено, кад је Емир пребачен у Тузлу, многи поштени момци су почели размишљати да ли се злочин исплати? Овај рат је показао да је злочин уносан посао...

НИСКЕ СТРAСТИ

Колико је некима злочин постао навика, нису одолијевали ни да пред међународном заједницом задовоље своје најниже страсти. Сјећам се ријечи Фахре Aлића Факија, честите и поштене душе:

"Мој Ибране, кад је дошло до напада из правца Опараца и Ратковића на просторе Брезовица и других наших села, и када смо узвратили, распламсала се борба. Након завршетка борбе, заробили смо једног учитеља који је био из околине Тегара. Након свега, ми смо га морали спровести до Сребренице, како би га смјестили у затвор. Ваљало је нама тада испод Прибичевца спровести заробљеника до Сребренице, стављајући главу у крајњу неизвјесност, јер су засједе биле реалност која нас је чекала у путу.

Након што смо учитеља уредно предали Војној полицији, и кад је спроведен у затвор, сазнао сам да су га ту убили. Било ми је дошло да пукнем. Након свега, кад сам се са бандом срео у Сребреници, нисам могао да трпим, те им одбрусих: "Па, станите, мајку вам?! Ми се боримо, бранимо, заробимо, доведемо до затвора, да би ви убили! Па, је ли ви то мислите да ми не знамо убијати?! Је ли ми требамо гинути, након тога жртвовати себе, да би вама доводили?!'"

Исти такав случај се поновио са три заробљеника које су Скендеровићани, жртвујући свој живот, уредно спровели до Сребренице. Заиста, нигдје није било таквих обичних бораца као у Сребреници. Већина је била спремна положити живот сваког момента за спас домовине и свог народа. Очигледно да је њихову часну борбу неко требао компромитовати.

БЛИСКИ СAРAДНИК

Послије низа оружаних провокација на почетку и непосредно послије демилитаризације, безбједносно стање се нормализовало, тако да је љето 1993. године изгледало као да је завладао мир. Логор, или, боље речено, затвор који се звао "Заштићена и демилитаризована зона Сребреница" је почео да се утапа н летаргичан сан, а биједа и неимаштина је била правило живљења. У том периоду сам готово свакодневно имао госте у кући. Људи су масовно долазили код мене, јер су жељели разговарати. Углавном, теме су увијек биле идентичне - шта ће бити даље? Међу најчешћим гостима је био Јакуб Сулејмановић из Сједаћа. Били смо први прави пријатељи. Јакуб је и одлежао неколико година робије у комунистичком систему, тако да је увијек био један од наших најближих сарадника. Увијек је са собом носио неки нотес у којем је водио своју евиденцију. Углавном, никад није мировао на једном мјесту, тако да је био чест гост и у Жепи. Никад га нисмо ни заобишли, тако да је увијек био и на сваком нашем званичном састанку. Знао је пуно, али је и писао пуно. Сребреницу је успио преживјети, али није успио преживјети Тузлу. Једном сам га успут посјетио, а он ми се обрадовао. Након извјесног времена изненадила ме вијест о његовој смрти. У Тузли га је на тротоару ударило ауто. Након његове (крајње сумњиве) смрти, кћерка му је све што је од документације имао, предала Aдибу Ђозићу, само не знам гдје је та документација завршила.

ОЗНA СВЕ ДОЗНA

Како је "ОЗНA морала све да дозна", моја кућа је у сваком моменту била покривена извидницом. Насупрот моје куће, била је кућа Тахира Хафизовића, чији је прозор био окренут према моме улазу. По цијели дан је неко од дјеце морао да сједи поред прозора и да посматра ко ће тог дана бити мој гост. Било ми је жао и дјеце. Знам да је у питању била награда у виду које киле соли или шећера али је то тако било биједно и огавно, да сам се почео стидјети туђе малодушности и јефтине продаје.

Једном смо договорили састанак испред моје куће, углавном пријатеља, чланова Извршног и Главног одбора странке, појединих одборника и неких угледних команданата, командира и бораца. Нормално, теме су увијек биле исте, али је увијек и питање било исто - како даље? Тај састанак никад нећу заборавити из других разлога. Како се окупило око четрдесет људи, нисам ништа у кући имао довољно да би их почастио. Једино је њих неколико попило два литра ракије, а сви други су састанак завршили гладни и жедни. И данас се стидим тог момента своје биједе али ме још више прогања савјест што се нисам више потрудио. Надам се да су тада схватили стање у којем сам се налазио. Како је било сумњиво кад ми у кућу дође само један човјек, могу замислити како је дочекана вијест да ми је пред кућом било четрдесет људи. Да смо причали о сјетви, у Сребреници је већ сигурно била вијест о припреми удара.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.