ПЛAНИРAНИ ХAОС

Насер Орић пред Ирфаном Мустафићом и његовим братом детаљно описао како је извршен покољ заробљених Срба из Залазја и како је он лично сјео на груди Слободану Илићу извадио му око бајонетом и потом га заклао

Иако сам константно водио неку тиху борбу са зликовцима, након свега сам коначно гласно рекао "Доста!"

Имали су прилику, показали своје право лице, изгубили рат, изгубили народ, е, неће више моћи! Често одлазим у Сребреницу и комуницирам са најбилижим сарадницима. Дефинитивно почињемо да разматрамо могућност успостављања институција власти. Скупштина општине и политички рад морају профункционисати. Интензивирали смо наше сусрете на којима смо развијали замисли шта чинити даље?

Након толиког прилива хуманитарне помоћи, шверц и црно тржиште које није никад ни престало, само се укрупњавало. Сребреничка мафија се, поред бизниса са хуманитарном помоћи, бацила на забаве, теревенке, ражњеве уз пиће и музику. A, народ гладује!

По цијели дан народ је само пратио информације гдје би требали бити најинтензивнији авионски избачаји палета са храном. Како је нужда највећа мајка изума, од потрошених фолија ланч- пакета људи су правили бакље. Непосредно прије мрака настајала је општа пометња. Народ је јурио на све стране, инстиктивно опредјељујући се које ће им бити зборно мјесто са којег требају кренути у потрагу.

ЗAШТИЋЕНA ЗОНA

Послије првих авионских брујања, чекало се када ће зазвиждати палете или када ће почети да из ваздуха сипају ланч пакети у рефузи. Када се попале бакље и у потрагу јурне маса, гледајући са велике дистанце, као да су се "Заштићеном зоном" почеле да крећу велике змије које су кривудале на све стране. Од колона са запаљеним бакљама се стварао такав призор који је заиста подсјећао на огромну аждају која је милила по сребреничким брдима. Сретници, који би први пристигли на избачену палету, одмах би вадили нове реквизите за њену демонтажу, али како би пристизала нова маса, знало је на палети доћи до опште отимачине... - пише Ибран Мустафић.

Он је потом детаљно описао први атентат који је на њега и његову породицу у Поточарима извршен 25. маја 1993. године, али без жртава.

Након извјесног времена, од Хусе Салиховића, команданта једне од сребреничких бригада, сазнао сам да је одмах сутрадан на "Ловцу" одржан неки састанак штаба и команданата појединих формација. Хусо ми рече: "Видим, кад сам дошао на "Ловац", нешто се у кулоарима прича. Након што се упеља у разговор, неки ми рекоше да је синоћ пуцано на кућу Ибрана Мустафића.

Остао сам затечен. Након тога, упетља се у разговор Зулфо Турсуновић. Кад, кобајаги, сазна, као да није ни знао, Зулфо ће ти 'шта ако су пуцали, нека су пуцали, и ја бих га убио'. Остао сам затечен!", настави Хусо своју причу, и понови тадашњу реакцију:

"Чекајте људи, па, шта ми мислимо, докле ћемо стићи ако ћемо се између себе убијати?!"

МAФИЈA И КОЉAЧИ

Након друге дочекане зоре, поново је Мидо дошао са Насеровим аутом да ме пита да ли бих ишао на разговор. Поново сам одбијао сваки сусрет али сам са братом одлучио да идемо у Сребреницу до међународне полиције. Од куће до зграде поште у Сребреници, у којој је била интернационална полиција, ишли смо као да се пробијамо кроз четничке положаје. Чинило ми се да иза сваке куће или букве вири снајпер. Кад смо дошли изнад поште, прије него смо ушли у зграду, у по бијела дана сам са братом залегао испод болнице, као да смо на фронту. Послије скупљене храбрости, претрчали смо до зграде полиције.

Са главнокомандујућим смо обавили разговор, али каква корист. Сила Бога не моли. Aко треба мријети, нека се и умре, али не смије остати истина мртва. Тако сам се понашао и у разговору са главнокомандујућим. Дословно сам им рекао да у Сребреници комплетну ситуацију у рукама држе банда, мафија и кољачи, на челу са Насером и Зулфом. Истина, како сам видио да се у Сребреници свело све на спашавање властите главе, настојао сам видјети да ли постоји икаква шанса да преко међународних снага са братом напустим Сребреницу.

Ипак, послије завршетка разговора, видим да смо ми за њих само обичне бројке. Кад сам са братом изашао из зграде, испред мене се већ препријечио Насеров аутомобил. Опет Мидо за воланом. Још је неко био са њим. Упорно су инсистирали да се сретнем са Насером, и то у његовом стану, али кад сам видио да је враг однио шалу, пристао сам да се видим, али не у стану.

СУВЕРЕНИ ГAЗДA

"Са њим се могу видјети само у некој од сребреничких институција, а никакви ме станови не занимају, поготово да неком идем на ноге!", био сам категоричан.

Након сједања у ауто, ипак смо, мимо моје воље, завршили пред зградом у коју се смјестила новопечена сребреничка "елита". Другог рјешења није било, главном "Капи", или прецизније речено "Газди", се морало отићи на ноге.

Своју додатну снагу је тражио у мом новом понижењу. Нека је, ко год себи доведе фукару, на крају се испостави да себи доведе господара. У мом случају је било пуно драстичније: ја сам себи довео свог крвника. Ипак, кад добро размислим, мислим да нисам у праву. Заиста, ја се јесам трудио да у СЈБ Сребреница доведем Насера, али ја о томе нисам одлучивао. Ипак, сам само покушавао, али сам пуно више у праву ако кажем да су неки људи мени послали Насера...

Када сам се појавио у собу у којој је разбарушено сједио Газда, успио сам сачувати присебност и понос. Сјео сам са братом на једну страну, а са друге стране се распојасао Насер који је својим начином опхођења покушавао да нам стави до знања да је он, ипак, Газда, неприкосновен, суверен, према којем се треба односити као према божанству.

ЗЛОЧИН НA ЗAЛAЗЈУ

Наасер је почео своју причу:

"Долазе сада ови из Тузле, неки Фрањо је долазио у два наврата, дружимо се. Доноси ми новине. Пишу о мени. Салих Бркић (новинар Телевизије Сарајево, пр. р.) ми је послао један број "Змај од Босне" са једним текстом о мени. Хоћете ли запалити?"

Како смо пристали, извадио је кутију "марлбороа" и ноншалантно бацио пред нас. Кад су цигаре биле у питању, није било достојанства. Запалили смо са слашћу, а цигара је, како мени, тако и брату, поправила расположење.

Наставио је са својим небулозама, покушавајући иронично ставити до знања да он не стоји иза атентата, али својом иронијом је више показивао да је управо покушавао да стави до знања да се манимо ћорава посла.

Наставио је своју причу:

"У Тузли сада важим за легенду, тако да сам постигао свој циљ!"

Затим је започео нову причу од које ми је повремено застајао дах:

"Кад смо ону екипу заробљених на Залазју и из затвора поново повели према Залазју и кад је почело клање, мени је допао Слободан Илић. Попео сам му се на прса. Био је брадат... Гледао је у мене и није проговарао ни ријечи. Извадио сам бајонету и директно га ударио у једно око, а затим провртио ножем. Није ни запомагао. Затим сам га ножем ударио у друго око. Нисам могао да вјерујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, тако да сам га одмах послије тога преклао!"

СВЈЕДОК ЗЛОЧИНA

Сједио сам и нијемо слушао његове исповијести, не вјерујући ко је испред мене. Покушавао сам да одгонетнем да ли говори истину и чему та прича. Једино што сам тада могао одгонетнути је то да ми је индиректно хтио рећи:

"Добро види с ким имаш посла?!"

Све сам био убјеђенији да ме хтио причом добро заплашити.

"Човјече, знаш ли ти да је Савјет безбједности донио одлуку о формирању Хашког трибунала!? Свако ће за своја дјела одговарати! Знаш ли да постоји Конвенција о ратним заробљеницима?! Како то смијеш мени причати?! Можда један дан ја будем свједок!", узвратио сам, помало иронично, као у шали на његове ужасавајуће приче.

"Боли ме ... ! Ја сам одлучио док год могу, да се науживам, а послије шта год буде, апсолутно ме не занима!", био је јасан и самоувјерен у својим намјерама, али је по први пут у животу био и искрен.

Заиста се тако и понашао. Насер је био аутентичан примјер вођења приватног рата из сопственог хира и личног интереса. Владај, убијај, пљачкај, једи и ј,,,! Власт, слава, новац и секс су били и остали његов идеал живљења. Он је уистину био копија филма Серђа Леонеа "Убиј све и врати се сам", која се на крају и обистинила.

"Ја знам да се ти питаш, и да си оно што си био, да ја не бих био ништа", није могао да не испољи своју вјечиту бољку.

ЕКСПЛОЗИВ И БОМБA

Очигледно и док је цијело вријеме био уз мене, ковао је паклени план. Све елиминисати и успоставити хаос.

"Насере, да будемо јасни, командант сигурно не би био, али не би био ништа! Да се ја питам, ти би био командант једне специјалне диверзантске јединице, јер је то твој домет", узвратио сам.

"Па, добро је, ниси ме толико деградирао!", одговорио је са повријеђеном сујетом.

Мислим, ако некако успијем преживјети, трудићу се да будеш оно што јеси. Након завршеног разговора, устао сам са братом и напустио резиденцију "Краља Сребренице". Као прави краљ, зовнуо је свог посилног Миду да нас одвезе до Поточара како не би ишли пјешке. Послије мог доласка кући, нашао сам се са мојим најближим да још коју размијенимо.

Садо је углавном водио план како даље, тако да смо почели размишљати о нашим снагама. Отишли смо до његове Крчевине и са штале узели нешто експлозива и бомби. Након тога смо обишли шири појас око моје куће, посебно локалитет преко којег су се атентатори удаљили.

Озбиљно смо почели да размишљамо о минирању терена, али за то нисмо имали реалних могућности, а и могао би ко наш настрадати. Садо је био у појединим ситуацијама јако мудар човјек, тако да је протурио информацију да је терен миниран.

БОЛНИЧAРКA РAДA

Неоспорна чињеница да је мој амиџа Ибрахим испољавао превелику љубав према мени, али је био јако престрашен насталим догађајима, тако да је, иако је непрестано био уз мене, покушавао да ми укаже с ким имамо посла и да треба да се примирим и клоним свега.

"Ибро, један дан дошао је Насер и рекао ми да се одмах спремим и кренем са "заставом" пред затвор у Сребреницу. Одмах сам се обукао и кренуо. Кад сам дошао пред затвор, извели су све заробљене са Залазја и наредили ми да их повезем према Залазју.

Када смо дошли до депоније, наредили су ми да зауставим и паркирам камион. Измакао сам се на пристојну даљину. Aли, кад сам видио њихово дивљање и кад је почело клање, преблиједио сам као крпа. Кад је Зулфо низ груди саставио ножем болничарку Раду, притом је питајући гдје јој је радио-станица, више нисам имао храбрости да то гледам.

Пјешке сам са депоније дошао у Сребренку, а они послије довезли камион, а ја сам са камионом наставио кући у Поточаре. Каросерија је била сва крвава. Ти као да не знаш са ким имаш посла! Мани се свега, ваљда ће и њихово проћи, у стању су све", молећивим гласом ми је говорио амиџа Ибрахим.

 (Наставиће се)

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.