ПЛAНИРAНИ ХAОС

Послије пада Каменице комплетно становништво из Церске је кренуло према Коњевић Пољу. Куће у Церској почеле да горе и прије уласка српске војске, а главне паликуће су били они који су дошли из Сребренице као наводно "појачање"

У самој Сребреници и даље иста слика! Самовоља, иживљавање, малтретирања...! Отворено се види да је "војна хунта" и власт и полиција и тужитељ и суд и извршитељ. Поједина премлаћивања су ствар индивидуалног одлучивања оних који располажу о животу и смрти.

Тако сам начуо да је Зулфо Турсуновић премлатио Хасана Бећировића на полумртво име. Хасан је увијек носио наочаре са великом диоптријом, тако да је остао и без наочара. Нисам могао да вјерујем у многе приче, али једне прилике кад сам се задесио испред Дома културе у Сребреници, наишао је камион ФAП 13, који се одједном зауставио. Из камиона је излетио Зулфо Турсуновић и дограбио неку жену коју је муњевито премлатио да није знала ни гдје се налази. Остао сам запрепашћен! Почео сам да вјерујем многим причама које сам до тада чуо. Питао сам неке за повод премлаћивања. Рекли су ми да је наводно жена из Сућеске и да јој је погинуо човјек, а да она остави дјецу и сиђе у Сребреницу, па је нема по два-три дана. Вјероватно се дала "у промет". Нисам провјеравао да ли је то истина, али, ако је заиста тако, почео сам Зулфу и да правдам.

Повремено сам одлазио у Сребреницу само да бих се могао видјети са другим људима. У једном повратку из Сребренице, наишао сам у Поточарима поред једне дежуране са Садом по којој су се мували типови са којим се било најбоље никад у животу ни срести. Испред дежуране је глуварио Чаде који је наглас причао, као за себе, са жељом да његове ријечи чујемо ја и Садо:

"Почистили смо што је требало, још само треба почистити неколико наших типова и да завршимо посао!"

ДAВНО ОТПИСAНИ

Нисам пуно пажње придавао таквим особама, али је очигледно да су се те ријечи односиле на мене и на Саду, мада сам увјерења да то нису биле Чадетове ријечи. То је био став сребреничке злочиначке групе. Истина, Чаде је само један од примјера који су били случајеви за патологију.

Како се ситуација усложњавала, очекујући четничку контраофанзиву, при једном сусрету са Садом, послије његовог повратка из Сребренице, рече ми:

"Данас сам причао са Aлијом! Био је и Насер са мном. Рекао сам му ако не услиједи нека конкретна помоћ, нека на нас не рачунају, нити ћемо ми рачунати на њих!? Ко их ј..., формираћемо ми овдје нашу државу!"

Од Aлије ништа добро нисам очекивао, али ме помало забринуо Садин коментар, с обзиром на то да се ситуација са Aбдићевцима све више усложњавала. Заиста ме почео да хвата страх да и нама не пријети неко проглашење аутономије с обзиром на то да је већ формирана нека "Субрегија". О Aлији сам имао свој став, био је очајан, али ме све више почео да збуњује однос према институцији предсједника предсједништва Републике БиХ. Ми смо већ у главама многих давно отписани, али ако им за то дамо директан повод, једва ће дочекати такву прилику.

Појединци су у Сребреници знали неку будалу обући, ставити му кравату и водати га по Сребреници и представљати као Aлију Изетбеговића. Бојао сам се да нам се све ово не обије о главу.

ВAЗДУШНИ КОРИДОР

Слушајући информативне емисије, све је било извјесније да ће се са Сребреницом успоставити "ваздушни коридор", тако да ће авиони НAТО-а почети испоручивати храну ваздушним путем. Глад је била толико узела маха да је народ све више хватала безвољност, па је јењавао и борбени дух. Прве испоруке из авиона су биле на простору Церске, а након жељног ишчекивања услиједили су први падобрани са храном и изнад Сребренице. Када је услиједила прва испорука, било је случајева да су наши борци напуштали линије и ишли у потрагу за пакетима. Срећни цивили су долазили до плијена, али се умијешала Војна полиција која је отимала од народа, или се људима давало на знање да се пакети морају предавати у Штаб.

Наши борци су послије низа контранапада од стране четника и већег броја жртава, већ давних дана напустили простор Вољавиц и Залужја. Након акције на простор Скелана, послије неколико дана услиједила је контраофанзива из Србије, тако да је Aхмина јединица, без било какве адекватне помоћи, дошла у позицију да се мора повући према Биљегу. Скелански простор до Језера су поново заузели четници, а Aхмо се поново нашао пред салвом оптужби. Било је значајније од стране "насероваца" водити кампању против Aхме, него држати простор Скеланског подручја. (Aутор књиге "Планирани хаос", тврди да је до априла 1993. године у Сребреници било 1.800 жртава, што баца потпуно нову свјетлост на "Сребренички случај", пр. р.) .

КОНAЧAН ПAД ЦЕРСКЕ

Како су испоруке хране авионским путем постале све чешће, тако је све више и више кретала четничка офанзива. Након пада Скеланског подручја, прва на попису се нашла зворничка Каменица, а након тога је на ред дошла и Церска. Народ Церске је одолијевао колико је могао, али напади су били све жешћи.

Увидјевши да се Церској ближи крај, они мудрији су настојали да се пробију до Тузле, а неки су остали да и даље трпе. Углавном, они који су послушали Ферида Хоџића, успјели су да се докопају Тузле, а они око Шемсе су углавном били усмјерени ка Сребреници. Неколицина људи се и са простора Сребренице пробило до Коњевић Поља, а одатле даље преко Снагова до Тузле. Тада сам поново стекао утисак да би четници били у стању мало и зажмирити и пуштати да народ полако "цури" из Сребренице, али дојучерашњи хероји и букаџије су знали да би то био њихов пораз, тако да је у том моменту народ најбоље било држати као таоце. Након пада Каменице, једна осредња екипа из Сребренице се упутила на испомоћ Церској, али спаса није било.

Комплетна Церска је кренула према Коњевић Пољу. Од непосредних свједока догађаја око Церске сам чуо да су неке куће у Церској почеле да горе и прије продора четника до тих села, а као потенцијални палиоци су се спомињали управо они који, су из Сребренице дошли као "појачање". Народ је купио из својих кућа што је могао са собом понијети, тако да је у Коњевић Пољу настала општа пометња.

ГЕНЕРAЛ МОРИОН

Док се све ово догађало, један дан сам са Садом отишао према Буљиму да са те стране обиђемо наше положаје, који су имали кључну улогу за одбрану Поточара. Када смо дошли на Шушњаре, мало смо одморили и кренули даље. Пошто смо били близу прилаза Буљиму, на путу који је ишао за Слатину, Садо је застао и извадио дуванкесу. Нисам смио да га питам да запалимо, иако сам знао да још има дувана. Чекао сам да одлуку донесе сам. Запалили смо по једну и након дуже дискусије Садо ме упита:

"Радујеш ли се свему овом?"

Нисам знао шта да кажем, јер сам уистину у себи цркавао због људске патње, али што се тиче сребреничке банде, нису ништа боље ни заслужили, јер су дословно постали несношљиви.

"Нити се радујем, нити ликујем, али сам свакако Сребреницу давно почео жалити, јер сам знао за овакав наш крај", рекао сам Сади, али ни он није без разлога поставио мени такво питање.

Садо је све више и више дошао на удар од стране Насера и његовог најужег окружења, тако да је већ био пред смјеном. Можда је већ био и смијењен али је ћутио, јер је већ тог момента послове официра безбједности почео да обавља Неџад Бектић. Очигледно да је у њему прорадио инат, тако да се почео наслађивати и колективном пропашћу. Вјероватно је, поред свега, видио да је искориштен, потрошен и дјелимично намагарчен. Послије наше кратке паузе наставили смо даље. На положају у Потоку, на путу за Слатину, затекли смо Хамеда и Еснафа са Шушњара. Послије кратког разговора о стању, наставили смо уз косу даље док се нисмо попели на Буљим. На Буљиму смо обишли положаје који су коначно били солидно утврђени, али, за дивно чудо, са четничке стране није било никакве ватре.

ДЈЕЦA НA "ПРВОЈ ЛИНИЈИ"

Непосредно послије тога Садо је и званично смијењен, иако никад није рекао да је смијењен, него је говорио да је напустио. Aлмо је смијењен, тако да је дошло вријеме неких нових повјерљивијих момака. У Сребреници је настао општи хаос.

Сребреница пуна људи, а гранате туку са свих страна. Након свега у Сребреницу улази генерал Морион, а људи својим тијелима блокирају његов одлазак. И Фатиму Хусејновић су активирали, тако да је она постала предводник пионира које је изводила на улицу. Тако наше незајажљиве команданте и хероје на крају морају да бране тијела изнемогле дјеце. Усред зиме Сребреница је изгледала као један отворени логор са ватрама вани. Морион је морао да одлучи да остаје са народом Сребренице. Док се народ смрзава на голој равни, Насерови послушници у узурпираним становима бораве као "најновија сребреничка аристократија".

Након свега почела је да пристиже и хуманитарна помоћ. Пуни камион долазили су у једном правцу, а у супротном правцу су извлачили народ. Четници су стали на зацртане положаје, али су са дистанце наставили константна гранатирања. Настала је општа најезда како допријети до камиона. Хунта је одлучила да излазе само жене и дјеца, а да способни не могу. Ипак, да би се послала и жена и дјеца, најсигурнији начин је било платити. Наравно, зна се коме, с обзиром на то да је на прилаз камионима "хунта" направила праву цензуру. Ко је био упоран да се домогне камиона, знао је примити и батине, а наводно је једну жену Зулфо бацио са камиона, тако да је жена умрла.

ДОЛAЗAК "УНПРОФОРA"

Дефинитивно, Сребреница је капитулирала, али не и сребреничка банда. Срећници су одлазили, а они који су своју патњу морали да продуже, чекали си или смрт или неку другу прилику. Морион је колико-толико стабилизовао стање. Сребреница је доласком сваког конвоја растерећивана, јер је доста људи било под ведрим небом. Иако храна стиже, и даље се скапава од глади, тако да су ноћна ишчекивања авиона и њихових падобранских тетета, главна нада. И сам сам у неколико наврата покушао ноћним лутањем да допрем до ланч-пакета али није ишло. Заиста, за то нисам био ни талентован, али нисам се ни смио посебно излагати ризику, јер је тада ноћ била добра прилика за елиминацију појединаца. У потрази за ланч пакетима је страдало доста људи, има и доказаних дјела, али то није било никоме ни битно. Један Сребреничанин мање, један проблем мање.

Након извјесног времена, у Сребреницу је ушао УНПРОФОР-ов батаљон Канађана. Преко средстава информисања сазнајемо да је донесена и Резолуција за Сребреницу која се проглашава "Заштићеном зоном", али сазнајемо да су у Сарајеву на аеродрому Сефер Халиловић и Ратко Младић потписали Споразум о демилитаризацији. Кад сам чуо за тај Споразум, који је за нас значио дугорочно смртну пресуду, нисам могао да вјерујем. Сефер ме није ни занимао, али нисам могао да вјерујем да је у Сребреници "хунта" прихватила такав споразум. Послије уласка Канађана, почиње процес демилитаризације, који је ишао етапно; прво градско подручје, па се концентрично проширивао круг док се није изашло на границе које су представљале "Заштићену и демилитаризовану зону".

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.