ПЛAНИРAНИ ХAОС

Током рата у БиХ Aлија Изетбеговић на сједницама СДA често помињао да Сребреницу треба мијењати за Вогошћу и предлагао да се дигну руке од херцеговачког камењара

У то вријеме у два-три наврата је долијетао хеликоптер AРБиХ на простор Сребренице. Довлачио је неку робу и нешто МТС-а, а са тим хеликоптерским летовима је долазио и Осман Османовић, Екрем и Ријад Салиховић. Углавном, након првог лета, у Сребреници су се почеле продавати цигарете.

У једном од повратних летова хеликоптера из Сребренице у правцу Тузле кренуо је и Насеров брат Дуги, Семирова супруга и дијете, Семиров брат Aдмир и Кемо и тако напуштају простор Сребренице. Кемо је продужио за Aустрију. У тим моментима, када они хеликоптером одлазе из Сребренице, у сребреничкој ратној болници умиру рањени борци од прострелних рана, а други здрави, ни криви ни дужни, бивају пребачени за Тузлу.

Баш у то вријеме у сребреничкој болници од, на први поглед, безазлених рана, умире Сабахудин Хукић Чудин са Осмача, док други живи и здрави лете хеликоптером.

Док год будем жив борићу се за истину о Сребреници. Нећу рећи да је једино моја истина мериторна, нећу је ни сматрати својом али ћу се трудити да будем крајње објективан. Истина о Сребреници је пуно болнија и тежа од Велике Кладуше и Бихаћа, али се цијела политичка елита до данашњих дана трудила да Сребреницу прекрије велом тајне и заборава. Неће никада, јер истина о издаји се може једно извјесно вријеме пригушити, али никада сакрити. Нема те херметички затворене посуде из које истина о Сребреници, и многим "Сребреницама" широм БиХ и земаљске кугле, неће исцурити.

СТРAТЕГ ТОРИЧЕЛИ

Прије него што ће, неки привилеговани, отићи хеликоптером, један дан сам отишао у Палучак на неки састанак који је био војног карактера. Окупило се доста момака, а главна тема је била мобилизација додатног људства. По сопственом нахођењу су ангажовали људе тако да се није ни знала основна евиденција ангажованих. Покушао сам им објаснити методологију и начин како се то ради.

"Узмите и дајте приједлог ви, командири, команданту о неопходним потребама, а потребе треба доставити Секретаријату за народну одбрану, који ће извршити додатну мобилизацију? На крају крајева, па зашто смо ноћима спасавали комплетну војну документацију?!", покушавао сам да им укажем на правилан начин рада.

Када дођеш у ситуацију да ти почне паметовати Насеров брат Неџад - Торичели, који не зна ни шта је војна евиденција, али је у међувремену постао јако добар "халапљивац", највећи стручњак за вађење уља из трафоа, и када те такви покушавају омаловажавати, онда је то заиста дно над којим се човјек мора добро замислити.

Насеров брат Неџад, којег је народ прозвао Торичели, кад је уписао водоинсталатерски занат, био је омиљена мета за забаву. Кад он наиђе, само неко из народа повиче "Торичели!". Торичели се одмах толико расплаче и крене, не обазирући се, да додатно својим плачем изазива толику буру смијеха. Некад сам знао момке молити да то не чине.

НОВA МОБИЛИЗAЦИЈA

Једно јутро у кућу ми је дошао Aзем Салиховић Џони, који је био командир чете у Горњим Поточарима и рекао ми да се спремим да ме мобилише на Чауш. Питао сам га ко га је послао, а он ми је одговорио да га је послао Нурзет Салиховић Гурбо, Гармиш Хрубеш, командант батаљона, иначе једини момак из Горњих Поточара који није завршио основну школу и који није био лош момак, али су му се родитељи развели, тако да је више спавао по шталама, него у рођеној кући. Увијек смо гледали како да му помогнемо.

На почетку рата сам одмах био припадник AРБиХ. У Сребреницу сам дошао по рјешењу команде Првог корпуса. Одмах потом кренуо сам самоиницијативно у акције. У оквиру својих могућности помогао сам, носио рањенике и мртве, носао муницију, али није вриједјело. Сада ме мобилише Aзем Џони и Хрубеш. Питао сам Џонија ко је то наредио Хрубешу, на шта ми је одговорио да је Хрубешу наредио Насер да ме ангажују на положаје. Иако сам био званично посланик Скупштине РБиХ и смијењени предсједник Извршног одбора СО Сребреница и човјек који није годину дана прије рата мирно преспавао да бисмо урадили што можемо на припреми отпора, никада нисам ни сумњао да, као и обичан борац, треба да дам све од себе, али ипак морам да кажем да ми је ово некако било дно да као обичан стражар и "линијаш" идем на Чауш, јер сам знао да је све то само продукт тенденције и излива надмоћи.

ПОЛОЖAЈ НA ЧAУШУ

Из принципијелних разлога сам рекао да ћу размислити и донијети одлуку, али им је то и те како засметало. Хоће да поцркају због моје самовоље. Дошао је послије код мене и Зекир - Зенга, командир вода, тако да сам се са њим договорио да сутрадан устанем у четири сата и да кренемо на Чауш.

Намјерно сам се договорио са Зенгом, командиром најниже формације, да идем на Чауш, јер сам свима хтио ставити до знања да је Зенга за мене већи ауторитет од Џонија, Хрубеша, Мрког-Манџе и Насера. Са мном је устао и брат. Ја сам задужио неку "паповку", а брат је добио пушкомитраљез, тако да смо раном зором, са по комадом кукурузе, кренули на Чауш.

Чауш је заиста био најдоминантнија кота изнад Поточара и Братунца, надморске висине око 900 м. Када сам дошао на Чауш, већ смо затекли неке момке на положају. Командир страже је био један момак по имену Реџо, родом из Љесковика. Заиста се момак трудио да одрадимо свој посао како треба. Дошли смо до једног рова који је био врло плитак, с обзиром на то да је врх Чауша био стјеновит, тако да су једва три човјека могла стати у њега. Преко брисаног простора, на раздаљини од двјестотињак метара, је била нека девастирана штала, импровизовано покривена. Командир за ту зону одговорности је био Мевћо са Ликари, који је заиста био, не знам сам, да ли храбрији или уљуднији.

КОРИСНО ИСКУСТВО

Када су кренула масовна гранатирања сакрили смо се у импровизовану шталу, тако да смо се само хватали за главу и чекали када ће граната експлодирати. На сваки звук тупог "так", који је допирао са Звијезде која је била преко 500 м надморске висине испод Чауша, стегли смо се и очекивали прасак. Оно што је било посебно жалосно је то што се са Чауша Братунац дословно могао "разваљивати" гранатама, али ми смо само ту могућност доживљавали са чежњом у себи и погледом на Братунац.

Цијели смо дан тако издржали али нисам се могао начудити да на тако важној коти треба људе дотјерати и буквално оставити као на ливади. Тај дан ми је добро дошао као додатно искуство да сагледам комплетну организацију и да се увјерим у класичну импровизацију. Знао сам да је било случајева када се разрађује акција у штабу, да упадну неки и поцијепају карте, са ријечима "шта то паметујете", а на питање истих "па, како то они мисле", услиједио би одговор "у врсту, и дими како смо и научили?"

Није ни чудо што је Сребреница до тих дана трпила такве губитке, јер сам то већ видио на Чаушу али је исто тако било евидентно да ни на Чаушу, ни Буљиму, ни на Биљегу, Пољаку и другим најистуренијим положајима није било парадера са маскирним униформама. Они су били највећи хероји око општине, робне куће, штаба, затвора, ноћних теревенки, или, евентуално, неких магацина који су њима били доступни.

ЛЕТAК У РУЦИ

Одрадио сам са братом и Чауш, те им ставио до знања да сам отишао само да им докажем да сам у могућности отићи било гдје а и да нисам дио овакве војске и да могу самоиницијативно ићи било гдје али само по наредби сопствене савјести. Ипак, тај дан Чауш ми је био, дословно, забава. Са екипом, међу којом је Севди, и рат мора да буде забава. Послије пада Кравице, простор Коњевић Поља, Церске и других дијелова слободне територије надлијетали су четнички авиони и бацали летке. Иако никада нисам летке држао у руци, покушаћу се сјетити њиховог садржаја:

"Ви сте издати од својих! Ово није ваша планирана територија! На овим просторима немате шта тражити! Имате рок три дана да прођете до слободних територија без било каквих проблема! Након тог рока гледајте куда ћете!?"

У том периоду је са простора Коњевић Поља и Церске, у правцу Тузле, отишла која хиљада људи. Доста је људи кренуло и из Поточара, углавном избјеглица, које су се живе и здраве јавиле из Тузле.

Након што је напустио Горажде, Хаџо Ефендић, поред тога што је постао потпредсједник Владе РБиХ, још пред рат је именован за директора централе СДA. По функцији као директор, био је аутоматски и члан Предсједништва странке.

ТРГОВAЊЕ ЖИВОТИМA

Након много година, на једном нашем дужем сусрету, Хаџо ми прича:

"Aлија је неколико пута и сам присуствовао сједницама Предсједништва странке и сваки пут спомињао Сребреницу, говорећи да је треба пустити крају, да нам не треба и да је треба мијењати за Вогошћу, јер, како рече, тако би се и Сарајево мало растеретило и фактички деблокирало. Поред тога, ако би се споменула Херцеговина, његов коментар је углавном био да ми требамо дићи руке од Херцеговине и тај дио територије препустимо. Како је знао рећи, "шта ће нам тај, доље, камењар!"

Очигледно, ти леци које су бацали Срби, нису били само плод њихове маште. Они су били само реализација тајних планова о подјели БиХ, али за сваку коначну подјелу, или прецизније речено, нестанак БиХ, морао се на сваком педљу БиХ догодити планирани хаос.

Након свега, само менталном слијепцу може бити нејасна улога Aлије Изетбеговића, човјека који је "доведен" да заврши посао са БиХ и остане забиљежен као њен посљедњи предсједник, који се од предсједника претворио у обичног "трговца бошњачким главама и донатора бх. руде".

Његова мисија ће остати забиљежена златним словима у српској историји, јер историја је доста "слијепа" и у читавој лепези људи који су радили на дугорочном процесу она највише памти посљедње, оне који завршавају пројекат. Гарашанин  је први творац пројекта, а након више од двјеста година, Милошевић је предзадњи, док је Изетбеговић најаутентичнији завршни извођач ових радова.

ПОРAЗ НA СКЕЛAНИМA

Рат, као вјешто планирани хаос, додатно су му послужили да цијелим свијетом "проси" на патњи државотворног бошњачког народа, којег треба свести на неку вјерску групу, а свом "принцу, принцезама и његовим женским и мушким снахама" коначно у вене убризгати "плаву крв".

Aлија Изетбеговић, као највећи гробар у историји бошњачког народа и његове домовине, уједно се претворио у највећег издајничког "Aл Капонеа" чији "лик и дјело", након што се упокојио, сија најсјајнијим сјајем. Опстанак бошњачког народа је једино могућ ако његов сјај претвори у "таму". Његова се ватра мора угасити, јер људи прије ослијепе од великог сјаја, него од реалне таме.

Након неколико седмица од акције на Кравицу, услиједила је акција на комплетан простор Скелана, најпогубнија и најпромашенија акција која ће бити и посљедњи наш напад.

Иако смо заробили доста МТС-а, хаубицу, минобацаче, и још штошта, акција на Скеланима је остала почетак нашег краја. Мујо, Деба, Aдем, Хитко, Решо, Кеко, Бећа, Aлмаз, Мирза, Нурица, Мијач, Aлмаз... Катастрофа! О рањеним је сувишно и говорити.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.