ПЛAНИРAНИ ХAОС

Након што су спалили и опљачкали село Кравице, порушили Сандиће, уништили Лолиће и друга села око Сребренице, Насерови борци и команданти отпочели су међусобне обрачуне и ликвидације

И поред тога што сам био запостављен и сувишан за све, у сваком моменту сам настојао свој војни допринос дати да би ми савјест била чиста и да немам дуг према домовини. Једно вече кренуо сам у Кајиће са групом преко Дервишевца и Јежестице да сачекамо неке момке из Коњевић Поља који су требали да допреме муницију, а да ми од њих то преузмемо и наставимо за Сребреницу. Када смо стигли до Кајића, нигдје живе душе! Положаји узетих територија се нису ни држали, само нека најзначајнија мјеста. Са групом сам кренуо, а да ниједан није имао ни пиштољ. Сваког момента је могла група бити ликвидирана или жива похватана, а да нисмо с чим имали пружити отпор.

Након дужег чекања, које је већ почело да изазива нервозу, убиједио сам их да се под хитно вратимо, што су и прихватили. Када смо изашли на Дервишевац, као да је јарам спао око врата. Очигледно да је и овај мој одлазак у Кајиће доказ организације која је владала. Политика је најлакши посао за идиоте, а најтежи посао за савјесне људе који имају визију да граде и стварају нове вриједности. Како је рат наставак политике другим средствима, или, боље речено, круна политике, пред најаву рата људи од визије треба да праве интернате да се идиоти изолују и држе под контролом, а не да се баве ратом, као најозбиљнијом појавом коју једна генерација може дочекати. У БиХ је управо било обрнуто. Идиоти су постајали "алфа и омега", а крајњи резултат је идиотско стање у којем се сада налазимо.

НAСТAВAК ПЉAЧКЕ

У кући је преостало нешто жита, али је дефинитивно дуван био мисаона именица, тако да смо се ја, Саме и Сапко договорили да један дан кренемо према Коњевић Пољу. Кренули смо прије подне и преко Дервишевца наставили према Јежестици. На путу иза Јежестице сретох једног момка из Шушњара са воловском запрегом. Кола су била пуна, иако је од пада Кравице прошло близу двије недјеље. Пуна кола дасака од разваљене каце и још неких потрепштина. Очигледно, прошао је талас оних који су трчали у Кравицу за кору хљеба али се још по Кравици мотају они који хоће у рату да се куће. Не могу да схватим да је неком на памет пала и каца?!

На путу према Кајићима срео сам Шаћира из Брошевића и са њим се лијепо поздравио. Изнад пута је лежао један момак који му је био брат. Шаћира сам први пут видио откако се заратило али ми је он био врло интересантна особа. Прије неколико година кренуо је са војничког одсуства кући и свратио у кафану "Севдалинка" у центру Поточара. Један од "инвентара" те кафане је био Џевад са Пала, Кемин брат. Био је велики кавгаџија и силеџија, тако да је свако настојао са њим бити у добрим односима, да се не би конфронтирао и дошао у позицију да буде претучен. Заиста је био способан, али је ту своју способност обилато користио.

ОБРAЧУН У КAФAНИ

Када је Шаћир, којем је Џевад помало био и узор, ушао у кафану, не знам како и зашто, али оно што знам Џевад је Шаћира ошамарио. Шаћир је отишао кући у војној униформи, која је била из центра Поточара удаљена четири километра, узео са чивилука очеву ловачку пушку, вратио се назад и ушао у кафану. И поред пређених осам километара није се предомислио. Пуцао је у Џевада, који се тешко рањен довукао до кухиње али га је Шаћир докусурио. Шаћир је ухапшен и одведен. Како је био војник, судио му је војни суд. Не знам колико је добио, али знам да је издржавање казне наставио у Фочи. Када је у Фочи пукло, Шаћир се успио докопати аутоматске пушке и стићи до својих Брошевића. У рату је регуларно учествовао као борац. Чим сам Шаћира препознао, поздравио сам га:

"Шта има Шаћире? Како си? Имаш ли каквих проблема?", наставих са питањима.

"За сада немам, Ибране, никаквих проблема. Ти знаш да ја никог не дирам али на себе не дам по цијену било чега", одговори Шаћир.

"Чувај се Шаћире, буди опрезан, видиш да се овдје не зна ништа и да човјек може све очекивати?!", заврших разговор са Шаћиром, и настависмо даље.

При самом изласку на главни пут у Кајићима, испред једне куће, опазих Салку од Куле. Још је нешта претурао око једне куће, мислећи да ће пронаћи неки плијен. Видим да је за неке пљачка постала хоби који се већ могао сврстати у порок...

СAСТAНAК У ШКОЛИ

Продужих даље према центру Кајића. Један изнад пута, а други испод лежала су већ прилично распаднута два тијела српских бораца. Нису била ни укопана. Обојица су била у војној зимској СМБ униформи друге категорије. Једино што ме интересовало да ли су били локалци или су из Србије али је до такве идентификације било немогуће доћи. Настависмо даље, Кравица дјелимично изгорјела и девастирана, Сандићи порушени, Лолићи девастирани, Первани изгранатирани, Хрнчићи, у мало бољем стању.

У међувремену нас стиже и екипа, са Садом на челу, која је кренула у Коњевић Поље. Са њима продужисмо у зграду основне школе у којој су требали одржати састанак.

Предсједник и представници "Субрегије" са Ратним предсједништвом Коњевић Поља. Задржах се мало и пред школом сретох Хасана Мустафића, командира Ратне станице у Сућеској на почетку рата. Поздрависмо се и мало попричасмо. Коначно се и он негдје скрасио. Очигледно, потребнији Коњевић Пољу него Сребреници, али нека је жива глава на рамену. Како нисам на том састанку имао шта тражити, Џемо Бећировић из Коњевић Поља и Садо кренуше на састанак у салу, а ја, Саме и Сапко продужисмо даље, тражећи конак. На себи смо носили по руксак са неколико кутија прашка за прање веша и још неких артикала за које смо сматрали да их можемо замијенити за дуван. Ипак, ма какви били, једино се у таквим приликама човјек може одазвати старим пријатељима и познаницима, поготово ако нас многе ствари спајају. Ипак сам сматрао да господин остаје господин, тако да сам кренуо према кући у којој је становао Мирсад Кавазбашић, у избјеглиштву тристотињак метара од своје куће.

"НAРОДНA ВЛAСТ"

Када смо дошли пред кућу, Мирсад изађе, тако да смо се срдачно поздравили и ушли у кућу. Причали смо о свему али највише о недаћама које је преживио заједно са Нурифом Ризвановићем. Мирсо ми је причао да је некако успио преживјети и да се мјесец дана замотавао у пријесне коже. Не знам да ли ми је његова прича била жалоснија или смјешнија, с обзиром на то да је Мирсо увијек био пун духа, па се знао насмијати и својој муци. И он је сматрао да га је Насер оставио у животу али је настојао да о томе што мање дискутује. Био је шећераш, тако да није имао неопходног инсулина. Забавио се човјек сам о себи али је, срећом, са собом имао и супругу, сестру и сестрића, тако да су му они били нека сигурност. Послије угодно проведеног ноћног сијела, на врата се помоли један момак. Нисам га до тада знао, али ми га Мирсо иронично представи:

"Ибране, ово је наша нова народна власт! Он ти је нови предсједник Ратног предсједништва Коњевић Поља. Сада је он страх и трепет али се народна власт мора поштовати."

Нови предсједник је изгледао као једна добронамјерна наивчина, тако да не зна човјек да ли му Мирсине ријечи импонују или га вријеђају. Након мало разговора и са новом "народном власти" одосмо на спавање. Углавном смо били сити.

И код Мирсада је било сличних специјалитета као и код нас. Ујутро нам појаснише куда би нам било најбоље да кренемо у "робну размјену"...

КЕМО УБИО ШAЋИРA

Након неколико дана од одласка на простор Коњевић Поља, стигао сам у Сребреницу. Срео сам се са пријатељима. Послије успјешног сијела и корисног разговора о многим темама које нас сламају, остао сам на конаку. Након преспаване ноћи у граду, тумарајући уморан са Доњих Поточара према кући у Горњим Поточарима, сусрео сам Кему са Пала (Кемал Мехмедовић, замјеник Насера Орића, пр. р.) који је брзо ишао и преко прса носио пушкомитраљез М70. Никада га нисам волио срести, јер сам од њега увијек могао свашта очекивати, само ништа паметно. Кемо се само у пролазу са мном поздравио, што је више подсјећало на неко неидентификовано мрмљање.

Пут је био заметен у снијег и само је једна стазица била проходна. Послушао сам нерадо добронамјерног и искусног Садика, па сам се са њим вратио кући. Успут Садик настави:

"Ћути, могао сам погинути, ни крив ни дужан! Испод Дервишевца срео сам Кему који је само нешто звјерлао и окретао се, понашајући се крајње чудно. Поздравих се и упитах га куд је навалио, а он ми рече да треба на један војни задатак у Церску. Када сам дошао до под Брошевиће имао сам шта и видјети. Пред мојим очима је Дилавер, Шаћиров брат убио Семира. Кемо и Семир су наишли кроз Брошевиће и Кемо је на цјепалу, док је сјекао дрва, видио Шаћира. Одмах је отворио ватру и Шаћир је остао на лицу мјеста мртав. Кемо је одмах продужио путем према Дервишевцу, а Семир је сјео на пањ поред пута. Када је Дилавер видио да је Шаћир мртав, зграбио је пиштољ и потрчао према Семиру. Семир се правдао да он није ништа крив, а Дилавер је зграбио за врх Семирове пушке, отео му је и са неколико хитаца изрешетао Семира. Био је ту и Фехим из Брошевића али је Фехим исте секунде појурио низ страну.

Дилавер је пуцао и за Фехимом али га није погодио.

Са Садиком сам дошао до куће, а Садик је продужио у Сребреницу, да, ако успије, купи намирнице. Након извјесног времена, помолио се "тамић" на којем је био Насер са митраљезом 84-ом, Смајо Манџа са ручним бацачем, неки Ћело из Вољавице, и не знам који још од Насерове врсте. Од моје куће "тамић" није могао даље, јер је снијег па су се упутили пјешке.

Крајем дана смо сазнали да је Насер са својом екипом ухапсио Дилавера и Гумића, те да су одведени у Сребреницу у полицију. Послије неколико дана, Гумић је пуштен, а Дилавер је убијен у полицији.

ЕЈУБ ОКРВAВИО РУКЕ

Некако у том периоду, у Сребреници је, након једне пијанке и сијела, Ејуб Голић, командант батаљона Глогова, починио фактички двоструко убиство. Једног од присутних на теревенки је убио, други је скочио кроз прозор и након тога издахнуо. Као и већина других команданата, Ејуб је имао само неколико разреда основне школе. У суштини, он није био ни лош човјек али је као и друг, био јако поводљив, а, као и већини Глоговаца, ракија му није била страна, док је у пијаном стању био спреман на све. Како је сам и Нуриф Ризвановић био поријеклом из Глогове, након његове ликвидације, за команданта је постављен Ејуб. Наравно, након овог Ејубовог злочина, никакав процес није ни вођен, а Ејуб је и даље остао на челу батаљона. Ово наводим само као један примјер. Једна ужа група команданата, која је била блиска Насеру, дословно је могла да ради све. Па, они су власт, они имају право и да убијају. Највећа санкција је била "укор" од горег него што су они.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.