ПЛAНИРAНИ ХAОС

Према аутору, напад на Кравицу, 7. јануара 1993. године, био је "оправдан са војничког и хуманитарног аспекта", јер је у то вријеме муслиманско становништво гладовало у Сребреници. Послије гнусног злочина, прогона и пљачке српских имања, село је потпуно спаљено

Описујући тешко стање у Сребреници у којој су царовали криминал, неморал и неимаштина, Ибран Мустафић се посебно осврнуо на успостављање пријеког војног суда у овом, тада већ, потпуно етнички очишћеном граду. Једноставно, по њему, у Сребреници је била заведена диктатура од стране "војне хунте".

- Како је вријеме пролазило, увиђао сам да сам непотребан и сувишан, иако сам заиста имао само један мотив - да помогнем. Кад сам једном улазио у зграду општине, пред вратима је писало "Пријеки војни суд". Нису писала имена "судија", али сам знао за двојицу; један је био Зулфо Турсуновић, а други Решид Ефендић Мујо. Чим сам видио "назив институције", поготово оно "пријеки", обузео ме неки страх. Та ме "институција", из давних времена враћа у вријеме "кадија те тужи, кадија ти суди", али кад сам сазнао за имена судија - најежио сам се. Поред тога што је Насеров замјеник, командант Сућешћана, Зулфо је још и "судија пријеког суда". Зулфо је седамдесет и неке године прошлог вијека, када је Титин режим био чвршћи од стијене, у Којиној кафани у Сребреници ножем починио двоструко убиство. Био је неправоснажно осуђен на смрт, а казна му је замијењена за 20 година робије, од којих је одлежао 14. У Фочанском затвору је упознао и Aлију Изетбеговића.

ВРИЈЕМЕ СМРТИ

Како сам у нечему морао наћи утјеху, отишао сам један дан у библиотеку у Сребреницу и покушао наћи нешто за душу. Донио сам неколико књига Иве Aндрића и Добрице Ћосића. Њихова дјела су ми тада била неопходна, јер сам највише могао научити из дјела доказаних бх. и муслиманских непријатеља.

Читао сам "Вријеме смрти", али мој највећи проблем је што је дан пролазио док удариш длан о длан, а ноћи без свјетла су биле дуге као године. Најгоре ми је било када се удубим у књигу и када покушам да читам ноћу стојећи изнад фитиља потопљеног у мало нафте.

Тако једну вече док покушавам још коју страницу откинути, чујем шкрипу испод куће. Био је велики мраз, тако да је шкрипа настајала од хода по пртини. Изашао сам на прозор и видио колону која се кретала испод моје куће у правцу Милачевића.

Нисам знао ни ко су ни гдје ће али је било очигледно да се ради о војсци. Био је 6. јануар 1993. године, Бадње вече, уочи православног Божића. Како би прошла једна колона, послије извјесног времена би наилазила друга. Нисам имао појма шта се дешава, тако да ме је помало та чињеница и затекла.

БРAШНО РAТНИ ПЛИЈЕН

Када сам ујутро устао, сазнао сам да је раном зором кренула акција на Кравицу. Није ми било криво што нисам сазнао ништа од мојих непријатеља али ми је било криво што нисам ништа сазнао од мојих пријатеља. Када сам устао, био сам јако нестрпљив и настојао сам свим силама да кренем преко брда према Кравици. Дошао је код мене рођак Кемо и са њим сам кренуо према Јаглићима. Настојао сам да дођем што прије, тако да смо, уз моје пожуривање, пријеподне стигли на Јаглиће.

Отишли смо до истуреног командног мјеста али нисмо нашли никога. Када сам погледао према Кравици, талас дима се кретао према Братунцу. Чули су се звукови хеликоптера али нисам примијетио да су дјеловали. Било ми је криво што нисам прије знао за акцију, јер сам био спреман да ноћу кренем са свима, с обзиром на то да сам сматрао да је акција на Кравицу апсолутно оправдана са војничког аспекта, али и са хуманитарног, јер је доста становништва скапавало од глади.

Када смо ја и Кемо стигли на Јаглиће, у Кравицу се већ ушло. Са Јаглића сам јурнуо према Кравици из које је народ куљао као да се враћао са вашара. Нико није ишао празан, колона од неколико километара је иза себе вукла шта је стигла. Углавном, највећи срећници су били они који су допрли до бијелог брашна, пшенице и соли.

ОПШТA ПЉAЧКA

Остало је у Сребреници представљало луксуз. Када сам дошао изнад Јежестице, нисам знао који је мој смисао наставити даље према Кравици, ако је све већ било готово, јер било шта да донесем из Кравице није ме интересовало, с обзиром на то да смо се брат и ја заклели да ћемо издржати, а да ништа не уђе у нашу кућу од влашког прихода. Радовао сам се народу који је вукљао храну иза себе, јер знам шта је глад. Како је падао снијег, а ноћу су били јаки мразови, главно превозно средство многих су били капци од шпорета на дрва - "смедереваца". На њима је свако способан могао повући колико је на капак могло стати. Када сам видио да један човјек из Кравице узбрдо по снијегу вози бицикл поред себе, одлучио сам да се враћам.

Првог дана уласка у Кравицу, ко није хтио није ни могао понијети хране. Могу да замислим да је неко понио детерџента, ракију, па и суђа, ако није имао, али ми ни до данас није јасно да 7. јануара неко из Кравице, по дубоком снијегу, поред себе вози бицикл. Када сам се вратио на Јаглиће, почеле су да падају гранате али су срећом пребацивале. Уплашио сам се за брата који је са Сапком ишао иза мене према Јаглићима. Ипак, све је добро прошло. По информацијама које сам могао добити знао сам да се у Кравицу ушло послије три-четири сата борби и да на нашој страни има доста погинулих и рањених. Отишао сам до једне куће на Јаглићима у којој је била смјештена покретна болница. (Подручје Кравице, које сачињава више српских села и мањих насеља, напале су јединице Насера Орића на Божић, 7. јануара 1993. и убили 49 лица српске националности, цијели крај опљачкан и спаљен, пр. р.)

НЕЈAСНA СИТУAЦИЈA

Када сам ушао у просторију, јечало је неколико рањеника. У најтежем стању је био Харис Ћело из Казана. Била му је укључена инфузија. Када је инфузија истекла, зовнуо сам Кему и рекао да морамо носити Хариса. Питао сам болничко особље кад је Харис донесен, а они су ми одговорили да је већ ту неколико сати.

Изашао сам вани и нашао двојицу момака да ја и Кемо са њима упртимо носила и да Хариса носимо што прије за Сребреницу. Нећкали су се тако да сам морао подвикнути. Ни тада ми ствари нису биле јасне. Видио сам да је овдје само у ствари стихија која срља како се коме накриви. Човјек из Кравице вози бицикл 7. јануара, а рањен борац лежи неколико сати. Нити ко на њега гледа, нити је он нечији проблем.

Наравно, без икакве организације људима је најпрече да стигну до хране, јер знају, ако не улете први и ако буду чекали нечију помоћ, да ће цркнути од глади. Исто тако би ме чудило да је нестало људске душе и да неко може на рањеног борца гледати тако равнодушно.

Оно што ме посебно чудило је то шта у ствари у Сребреници представља Ратно предсједништво или Извршни одбор општине, ако није у стању ни носила обезбиједити?

Њихов једини задатак је изгледа био да се са својим узурпираним функцијама самозадовољавају и да у народу шире садизам и страх.

СОЛИДAН ПОСAО

Настојао сам да и ја кренем у Сребреницу, да бих отишао до доктора Недрета Мујкановића, који је у љето дошао у Сребреницу, представљајући се као хирург, иако је наводно пред рат тек био кренуо на специјализацију. Остали момци су ме убјеђивали да не требам ићи јер ће они одрадити тај посао. Како сам сазнао, Недрет је тек сутрадан дошао у болницу, да би погледао Хариса, али је, нажалост, Харис тога јутра умро. Било ми је веома жао, јер ме читаво вријеме гризла савјест што нисам отишао у Сребреницу. Имао сам утисак да бих нешто више урадио. Споменух доктора Недрета, који је урадио солидан посао за који објективно није био ни стручан, нити је имао адекватне услове. Недретов боравак у Сребреници био је веома загонетан, јер, имам утисак, да је дошао више по неком другом задатку, него као доктор али то он најбоље зна. Знам само да је свој боравак у Сребреници од десетак мјесеци, послије рата добро наплатио, како професионално, тако и политички и материјално.

Отишао сам један дан у болницу, у којој је било свега неколико доктора, са др Aвдом Хасановићем на челу. Приликом уласка у болницу, запахнуо ме је страховит смрад трулежи, јер је сребреничка болница била више мртвачница, него болница. Сваки наш борац или цивил требао је Бога молити, ако треба бити рањен, да то буде тако да што прије умре, јер свако теже рањавање, које није изазивало тренутну смрт, је било умирање у мукама.

КОНВОЈ СA ХРAНОМ

У Сребреници је више умрло бораца од обичне прострелне ране која је могла бити у нормалним условима санирана за неколико дана, него што су неке општине дале бораца. Сребреница је парадигма босанског страдања, гдје је родитељ рањеног борца морао да се дигне и да посљедњу марку или кесу духана, да би сину обезбиједио инјекцију пеницилина. Гангрена је харала сребреничком болницом. Сребреничка болница је једина установа која је доживјела призоре из партизанских филмова да се људима ампутирају ноге тестером.

Један од основних хируршких реквизита у болници је био бонсек и ампутација без анестезије. Свјесни смо да се у Сребреницу није могао послати топ, нисмо га ни требали али да се у Сребреницу није могао послати један врстан хирург, једини је одговор да сребренички човјек и борац није никог ни интересовао.

Након пада Кравице, конвоји са храном натовареном на себе или на капку од шпорета "смедеревца" су испод моје куће, према Сребреници, дефиловали непрестано три-четири дана. Народ је мало прогледао на очи, јер се прилично снабдио храном за неколико дана, па и више. Послије Кравице, нашао сам се увече са Садом и Ибетом. Причали смо о њиховим доживљајима. Хвалили су се да су међу првим ушли у Кравицу.

ИЗНЕНAДНИ НAПAД

"Кад смо стигли до центра Кравице и када смо упали у продавницу, одмах смо себи отворили по пиво", Ибе нам је причом изазивао пљувачку на уста.

Одмах сам себи обезбиједио и нешто бијелог брашна, а кад смо ушли у једну кућу, на столу ме је чекала свјежа храна", наставио је Ибе.

Садо је до почетка акције био на истуреном командном мјесту али када се већ улазило према Кравици, напустио је и кренуо на борбене линије.

"Смајо Манџа је био јако ригорозан, тако да се изнервиравши, почео псовати према Насеру, мисле ли и они данас уопште ратовати, па су и они кренули!", причао је Садо.

Кравица никада није била у окружењу, тако да је увијек имала одступницу, на двије стране. У Кравици је неко од цивила могао погинути само ако није хтио ићи, јер је комплетно становништво, након нашег војног удара, кренуло преко брда према Дрини и безбједно стигло до Зелиња и Полома. Најјаче њихово војно утврђење на прилазу Кравици су били Шиљковићи, али ни они нису дуго издржали пред дејствима, углавном бораца Коњевић Поља. Кравица очигледно није ни очекивала напад, него лагодан дочек православног Божића.

Интересантно, већ тада је у акцији на Кравицу био рањен Веиз Сабић, који је командовао јединицама из Коњевић Поља. Није чудо што је био рањен али је јако чудно што је рањен са леђа!? У временима кад лоши људи почну располагати људским животима, "сумња" постаје темељ размишљања.

У Сребреници људска смрт је била само колатерална штета, тако да је у Сребреници до априла 1993. године убијено око 1.800 невиних људи, жена и дјеце.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.