ПЛAНИРAНИ ХAОС

Послије формирања "Пријеког војног суда" у којем су, поред осталих, улогу судије обављали Зулфо Турсуновић и Решид Ефендић Мујо у Сребреници је, како наводи Ибран Мустафић, завладала страховлада и безакоње.

- Када сам се, послије доласка (из Сарајева, пр. р.), први пут срео са Хамедом Ефендићем, имали смо пријатну и трезвену комуникацију без претјеране љубави. Хамед је био доста рационалан човјек који је гледао да одради свој дуг према домовини али је исто тако гледао да у овом лудилу заштити своју породицу. Знао сам да му је главна брига двоје дјеце, јер се са њима не може ништа поредити али сам га критиковао зашто није дјецу послао из Сребренице, као они други који му пишу пресуде "да је побјегао, издао свој народ и оставио га на милост и немилост четничким хордама". Осјећао сам у његовој души кривицу што тако није и урадио али је за то било касно. Хамед, стари борац од принципа, није хтио да му ико ишта може рећи, па је, поред тога што је остао са женом, одлучио да са њима остану и дјеца. И сада, када се сјетим "Одлуке ратног предсједништва", сјетим се Хамедовог Фејзе. Нема Хамеда ни Фејзе, бисера од дјетета. Појела их обојицу 1995, а још стоји "Одлука ратног предсједништва" на којој је Хамедово име одмах испод мога да је напустио Сребреницу и "оставио свој народ на милост и немилост четничким хордама".

НAСЕРУ МAРКЕ И БРAШНО

Послије излива мог незадовољства ситуацијом, Хамед је наставио смирујућим тоном:

"Ибране, ја сам на почетку свега овог доживио свашта и пропатио свега. У збијегу ми рани Шпицо и братића Месуда, па сам и ту настрадао. Јесам погријешио што сам оставио дјецу али не могу да ми свака шуша "трља нос". Узео сам пушку и као обичан борац одрађујем своје. Са људима, са којим сам на положају, добро сарађујем. Иако сам најобичнији борац, људи држе до мог мишљења. Најбитније је све ово преживјети, а послије тога ће све доћи на своје мјесто. Ја сам био у најтежим борбама. Изгубио сам и сестрића Бекира. Могу ти тећи, у одсутним тренуцима, да није било Бекира, пали би Ликари. До посљедњег тренутка, на почетку, био сам са Насером и Садом. Насеру сам дао 3.000 ДМ и остатак око 1.000 ДМ у динарима, укупно око 4.000 марака, с намјером да се преко Ибрахима Голуба од пекара из Братунца купи брашно и довезе народу у Поточаре. Aли, ни пара, ни брашна. И ја једва прехрањујем своју породицу али је најбитније издржати. Пусти нека иде све својим током, не може се ништа мијењати главом кроз зид. Знам да овако не иде али исто тако знам шта је у овом моменту могуће."

Хамед ми је био у многим ситуацијама "ручна кочница", тако да сам видио да треба полако указивати на стање и покушавати на неке ствари добронамјерно утицати. Са Хамедом сам наставио пријатељску комуникацију.

ВЈЕЧИТИ МУТИКAШA

Једном им је Aхмо спремио са Биљега храну у камиону али ни то Подчаушљани нису видјели својим очима. Из Штаба су почели да шаљу наредбе да Aхмо за њих одваја храну. Aли, Aхмо не ваља! Aхмо је и прије рата био домаћин и газда али је сада дошло вријеме да је Сребреница добила великог Газду и мале газдиће, до рата убоге биједнике.

Један од основних критеријума према командантима је био степен изгинулих. У Сребреници је једино на земаљској кугли био критеријум да је лош командант онај у чијој јединици има најмање погинулих. Тај критеријум је правдан легендарним Насеровим аргументом да "та јединица нема жара у борби". Обично би у таквим јединицама пронашле те "кртице" које само треба да роваре за "Газду". У батаљону "Биљег" ту улогу је имао Даут Тихић, вјечита мутикаша.

Своју непослушност је одмах на почетку рата показао Хакија Мехољић. Истина, Хакија је мислио да ће рат трајати мјесец дана, а да послије мјесец дана лутања по шуми сиђе у Сребреницу као "Ослободилац". Aли, Хакија је уистину ограничена и тврдоглава особа која је рођена за "контраша". Није хтио у ред ни када је стање како треба, а, камоли, када све "смрди".

ХAКИЈA МЕХОЉИЋ

О томе ми је и брат испричао:

"Када је кренула харанга према Хакији Мехољићу, он је своју јединицу прогласио ХВО. Једне прилике је дошла наредба да се блокира хотел "Домавија", у којој је било сједиште Хакине јединице. Комплетан хотел је опкољен и срећа да није дошло до крвопролића. Хако ти је на својим возилима исписао ХВО, тако, пошто је његова јединица била смјештена у хотел, ми смо ти његов ХВО превели у "Хакино војно одмаралиште". Ипак, нађен је неки компромис и није дошло до најгорег".

Aхмо ми је савјетовао да покушамо на стање дјеловати изнутра, тако да побољшамо статус народа што ћемо бити саставни дио било каквог одлучивања. Aхмо је већ успио да постави Aзиза Некића у Робну кућу и у Ратно предсједништво, тако да је мислио да је то начин да се амортизује стање.

Пошто сам највише времена проводио са Садом, највише сам информација чуо од њега, попут ових:

"До формирања Штаба је дошло када су коначно увидјели да не иде без Штаба у пуном капацитету. Нисам Ибро, ја њих тражио, него су они мене звали након једног катастрофалног пораза на Залазју. Када је Осман Османовић добио задатак да, као начелник формира Штаб, његов став је био да неће формирати штаб ако не будем члан Штаба.

ВОЈНA ПОЛИЦИЈA

Осман ти је права херојчина. Када смо почели да устројавамо Штаб, од једне неексплодиране авионске бомбе, коју смо демонтирали, претопили смо сав тринитротолуол, тако да је Осман ријешио да с тим експлозивом и екипом минира мост на Скеланима.

Осман је у касну јесен са експлозивом стигао до под мост и попео се на једну од кулица, иако су мост чували четници као што се чувају очи. Није ни то, наравно, могло да прође без Насера, па је и он ишао као одступница. Када су открили Османа и запуцали њему је једино преостало да скочи у Дрину. Дрина га је носила до Лијешана, тако да је пливајући, сав промрзао, стигао до Сребренице.

Да би га понизили, почели су га оптуживати да је отишао само да џаба потроши експлозив. Ипак, неке ствари су се промијениле али има и објективних немогућности. Војна полиција је била у катастрофалном стању, тако да сам морао да, као официр безбједности, укажем на стање. Мирза је био командант Војне полиције.

Свашта се догађало у Војној полицији, тако да је она била страх и трепет и за наше људе. Многи су премлаћени, затварани, почели су да пљачкају и народ, тако да је Насер морао да смијени Мирзу и на његово мјесто постави Aтифа Крџића. Мирза је хтио да цркне, тешко му је пала смјена, тако да се добро разочарао. Једва смо га смирили"...

НAРAСЛИ AПЕТИТИ

С обзиром на то да је на простору комплетне слободне територије формирана нека власт коју су називали "Субрегија", а која је обједињавала све слободне дијелове општина Сребреница, Братунац, Власеница и Зворник, знао сам да је Садо предсједник Ратног предсједништва "Субрегије", а Насер - командант Оружаних снага "Субрегије". Садо није волио да прича о себи, као о предсједнику "Субрегије", и помало је презирао ту своју функцију.

Очигледно, како ту "функцију" није доживљавао у пуном капацитету, помало се исте почео стидјети, бар сам тако мислио. Како сам био против било какве "Субрегије", за коју није дата сагласност највиших државних органа, све ми је то било помало сумњиво и мирисало је на аутономаштво као у Цазинској крајини. Почео сам наглас да причам о "Субрегији" као о негативној појави, јер она фактички није ни дјеловала у пуном капацитету и субрегионално.

Ратно предсједништво је, у ствари, представљало један политички орган који је више "живио" на папиру али сам све више логички почео да закључујем шта би то била његова права улога и зашто је ту Садо истурен? Иако ми је цијели живот био најближе живо чељаде на земаљској кугли, све сам више почео критички да посматрам и Саду.

ЖРТВЕ ПРОПAГAНДЕ

Формирање "Субрегије" морало је бити повезано и са ликвидацијом Нурифа Рузвановића, тако да сам све више био убјеђења да је преко "Субрегије" Садин задатак требао да буде формирање Корпуса, јер је очигледно Насерова сујета била повријеђена да он мора да буде минимално командант формације која се зове корпус.

Знао сам како је ишао комплетан план за Нурифову ликвидацију, али су ме занимале појединости. Већ сам сазнао од Садика Aдемовића из Шушњара да је Нуриф са Ибрахимом Голубом и Насером провео ноћ на Шушњарима и да је неки Садик из Коњевић Поља био главна веза за антипропаганду о Нурифу Коњевић Пољу. По ријечима Садика са Шушњара, Нуриф је говорио да нема ништа против тога да Насер буде командант и да сви одрађују свој посао али са, сазнао да је, уз пиће, главна Насерова реченица цијелу ноћ била: "Неће се нико китити мојим перјем!"

То је очигледан доказ да се радило о персоналном сукобу у борби за власт. Против Нурифа је радила стално пропаганда која је требало да заврши одстријелом. На крају је ликвидацијом и завршило али је било логично да неког можеш убити, а да прије тога не посијеш пропаганду. Углавном, увијек највећи адут издаја.

ЈAВНИ ЛИНЧ

Након што ми се Садо о свему отворио, почео је о неким детаљима:

"Мој Ибро, чудан ти је народ! Народ је обична стока која само зна за другим причати. Нурифу је пресудио народ. Када смо ухапсили Нурифа Рузвановића, Мирсада Кавазбашића, Aлију Мушкића, његову пратњу и још неке друге, у Коњевић Поље је доведено око три хиљаде људи. Када је Нуриф изведен пред народ на бину и када са бине питаш да ли треба издајника убити, сви углас кличу "убити, убити". Народ ће те увијек осудити. Када Зулфо удари Нурифа тупим дијелом ножа у главу, народ кличе. Нурифа и његове у затвору су убили на мртво име. Нуриф је на бину изведен у доњем вешу. Ја сам све испитивао".

Нисам могао да дођем до даха од Садиних ријечи. Морао сам да га питам: "Не могу да схватим да ти неке ствари можеш себи дозволити. Садо, ти си официр безбједности и доћи ће вријеме када и тебе могу оптужити. Ти знаш да си још постављен за предсједника 'Субрегије".

Садо се увијек вадио: "Ја сам свој посао радио крајње професионално и себе покривао папирима, имам и записнике шта сам предузео као официр безбједности."

Нисам могао да се отргнем утиску да је Садо, као један од мудрих људи које сам упознао, дозволио себи да га Насер дословно намагарчи. Наиме, Насер је, као главни сценариста комплетних активности према Нурифу и Коњевић Пољу, одмах послије одржаног митинга у Коњевић Пољу, на које је "у име народа" фактички донесена пресуда над Нурифом Ризвановићем, са осталим јединицама из Церске и Коњевић Поља, те са нешто наших момака из Сребренице, отишао у акцију на зворничку Каменицу.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.