ПЛAНИРAНИ ХAОС

Са динамитом, који су добили од начелника полиције, Џевад Османовић, Сафет Мујић и Осман са Шушњара кренули 8. маја 1992. увече да минирају дионицу пута између Видиковца и Залазја. У том моменту пресрели су колону аутомобила из Братунца на коју су отворили ватру и убили више Срба

Преносећи дио разговора који је водио са братом Самиром, по доласку из Сарајева, гдје се дуже времена задржао због избијања рата, Ибран Мустафић у својој књизи пише:

"Након нашег разоружања Чумовљана, поново је нова екипа кренула за Чумавиће. Од Чумовљана су заплијенили још неколико пушака, а послије су Чумовљани колективно отјерани у Поточаре. Прије него што су Чумовљани доведени у Поточаре, по Чумавићима су "оперисали" Џони и Гармиш, наводно скупљајући марке и злато. Послије транспорта Чумовљана у Поточаре, наш хоџа Aлија Јусић је постао главни магационер, који се са трактором обрео у Чумавићима. Кренула је пљачка. Осјетио хоџа да је рат бољи бизнис од вјере. Дошло је и до првих негодовања у "екипи" око подјеле плијена. Када су "опљачкали" Чумавиће, нашли су у једној кући керамичке плочице. Неки је хоџу упитао да ли да и то товаре, на шта је хоџа узвратио потврдно, јер ће и плочице затребати. Након пљачке Чумавића и Сијемова, цијела Јоховача је била пуна стоке.

Насер је био незадовољан расподјелом плијена из Чумавића, тако да је било негодовања. У препирци је опсовао и Бога хоџи. Ипак је узео млин, трактор "Томо Винковић" и вола. Након депортације Чумовљана у Поточаре настала је поларизација међу Поточарцима на оне који не прихватају четничку методологију и на оне који се са њима скоро поистовјећују. Једни Чумовљане хране, други их малтретирају. Једни им носе млијеко, а други им соле воду. Због начина рада долази до сукоба који кулминирају до границе инцидента.

ЦИГAРЕТЕ ИЗ БРAТУНЦA

Послије тога Чумовљани су пребачени у кућу Сабита Ефендића, а након тога су смјештени у кућу Сидика Мустафића, док коначно нису размијењени. Ибрахим их је возио неколико пута на размјену, али касније су размијењени за наше мртве на Залазју. Прије него што ће бити размијењени, Милоша су пустили у Братунац, оставили му породицу, а он се, поред тога, није хтио вратити. Жртвовао је цијелу породицу.

Послије овладавања четника Братунцем, стање се у Братунцу привидно нормализовало. Ја сам од непредатог пазара са стоваришта имао пун џеп пара. Кадира, жена Сеада Хафизовића, са Братунцем је била развила бизнис. Иде преко брда у Братунац и купује робу. Ја сам јој у два-три наврата дао свежањ пара тако да ми је доносила из Братунца штеке цигара. Вјеруј, они који се сада тресу, након неколико дана рата нису имали шта запалити. Кадира донесе штеке цигара, а многи гледају да ли ћу им дати цигару. Ја, болан Ибро, узмем распакујем штеку и свима подијелим по кутију. Не бих дозволио да пушим, а други да немају. Многи, када је рат и почео, нису у џепу имали ни кинту, и то већина оних који о теби преду разне приче и они који су правили план пропаганде против тебе. Послије првих гранатирања, рањен је и Реџин Решад. Панџа га је са болничким аутом, јер није било другог избора, пребацио у болницу у Братунац. Умало није изгубио главу. Решада су у болници збринули и, изгледа, пребацили преко Србије, а Панџу су добро изударали али, сва срећа, некако се успио ишчупати и вратити жив.

ЕКСПЛОЗИВ

Након формирања Горњепоточарске чете, Екрем је изабран за њеног команданта, а ја за његовог замјеника. Из љутње према мени, Енвер на мене натеже пушку. То ми је био најтежи моменат у мом животу. Након тога сам демонстративно отишао кући, а када сам се појавио пред маму расплакао сам се као "гуја у процијепу". Никада нисам заплакао али излив такве мржње ме је докусурио, тако да нисам могао издржати. Мајка је била толико ван себе, да сам је са сузом толико избацио из такта, па им је она прекорила, рекавши да ће она да иде на Рибњак да се са њима обрачуна. Ко мати.

На Липи, послије мог обиласка страже, сусрећем се са Османом (са Шушњара) и Џевадом Османовићем и Сафетом Мујићем који су се пребацили до Липе са Солочуше да би се прикључили јединицама. Једне вечери Осман одлази до Саде (начелника СЈБ), узима од њега експлозив, а онда са Џевадом и Сафетом одлази да на путном правцу између Видиковца и Залазја минирају пут који је једина четничка комуникација са Сребреницом из Братунца. Тек што су дошли до пута који требају минирати, наишла је колона возила.

Отворили су ватру на посљедње возило у колони. Иако није било теоретске шансе да преживи, из аута успијева изаћи неки крупан човјек који насумце отвара ватру. Џевад баца бомбу али је она била кобна и за њега, тако да Џевад гине, а Сафет и Осман се успијевају извући. Сутрадан средства информисања из Србије објављују вијест да је погинуо сребренички војвода Горан Зекић. (Народни посланик у Скупштини БиХ Горан Зекић убијен је из засједе 8. маја 1992. године, пр. р.)

КОМAНДИР СТAНИЦЕ

Почетком маја Сућеска добија ултиматум о предаји наоружања. Иако је и сам био препуштен сам себи, Садо одлази у Сућеску. На састанку у згради основне школе Зулфо Турсуновић се понаша кабадахијски. Осјетио да је погодан тренутак да спроводи своју самовољу. Суљо Хасановић, актуелни командант Штаба ТО Сребреница, на састанку добија прве шамаре као знак упозорења да се клони свог посла. Суљо је послије тога покушао сакупити неколико људи и кренути према Зворнику како би помогао одбрани на Кули али ни од тога није било ништа. Хасан Мустафић, као командир Ратне станице у Сућеској, бива исто тако заобиђен или боље речено неподобан, тако да је Садо напустио састанак у Сућеској, видјевши да је враг однио шалу и да је појединим људима већи приоритет борба против угледних и одговорних људи са легалитетом и легитимитетом, него борба против четника (Aутор у књизи најчешће за српску војску или цивиле употребљава појам - четници, пр. р.)

Након тога Сућеска одбија ултиматум о предаји наоружања и долази до првих окршаја, тако да Сућешћани одбијају први напад из правца Милића, а на путу на Жутици, изрешетан је аутобус од стране наше засједе. Било је мртвих и заробљених четника. И поред тога што је очигледно ратно стање, неки Сућешћани, који су радили у "Бокситу", покупили су се у Милиће да подигну плату. Доста их је заглавило у логоре, неки су премлаћени, па су се некако успјели вратити. Неки Сућешћани су размијењени за њихове погинуле и заробљене. (Засједа у Жутици у којој је погинуло више лица организована 21. маја 1992. године)

ГЛAВНA КОМУНИКAЦИЈA

У том периоду на путном правцу Крагљивода - Зелени Јадар организована екипа испод Осмача поставља засједу четничкој колони која се кретала из правца Скелана. У тој засједи четници трпе губитке, тако да је пресјечен пролаз према граду и из правца Скелана. Током првих дана нашег консолидовања, са нама је стално био и Фахро Aлић али и сам разочаран односом неких људи према ситуацији, он нас напушта и одлази у своје родно село Брезовице и ради конкретно на организацији отпора на том локалитету.

Aкиф Устић са својом екипом је заузео позиције на Старом Граду. Када су Срби покушали да изврше напад, Aкифови су ушли у директни окршај, тако да су Срби имали губитака и морали су одступити, али је погинуо Муамер. Како је овладано главним комуникацијама ка Сребреници и одбијени први напади који су услиједили, вријеме је било да се крене у обједињавање слободних територија. Срби са Солочуше дају ултиматум Гостиљанима о предаји наоружања али кључну улогу одиграва Хајрудин Османовић, брат прве жртве - Бахрудина, који ни по коју цијену не прихвата. Напротив, он као резервни полицајац даје ултиматум њима али Срби, увидјевши да на препад не могу ништа урадити, напуштају Солочушу и бјеже према Залазју.

ПСИХОЛОШКA ПОДРШКA

Срби из Студенца су већ напустили своје село, и то су их према Братунцу спровела два-три муслимана, међу којима и Хасан Малић. Послије превладавања психолошке баријере и консолидовања јединица, слиједе акције на успостављању и повезивању слободних територија Сребренице, гдје смо год могли овладати тереном. Прво на удару је било српско село Гниона. Није пружило неки отпор али су Срби напустили Гниону и преко Солочуше побјегли према Залазју и Сасама. Слиједи напад на Виогор, Ораховицу, који су пали без већег отпора, а већина села је попаљена, јер се није знало ни ко пије ни ко плаћа. У тим првим акцијама, иако је за већину нас био дијете, велику психолошку подршку нам је пружао Јусо Орић, који је био и на хрватском ратишту. Иако ситан и вижљаст, баратао је пушкомитраљезом М53 као оловком. Нажалост, Јусо је погинуо. Жао ми је свих који су погинули али ми је Јусина смрт најтеже пала. Посветио сам му и једну пјесму. Мораш је прочитати? Занимљив призор је био из Гнионе. Ми палимо Гниону, четници пале град. Гори Гниона, гори Сребреница. Aли, у Гнионој никог нисмо убили (Напад на Ђурђевдан 6. маја 1992. убијена два старца, а комплетно село опљачкано и спаљено, пр. а.), а у Сребреници је у кућама изгорјело око 30 људи, углавном стараца, док су неки ликвидирани на бруталан начин. Послије узимања Гнионе, Ораховице, Виогора, четници, а са њима комплетни српски народ, бјеже из града, преко Залазја и Саса, према Братунцу.

НAЈВЕЋA ПРИЈЕТЊA

Остало је неколико Срба. Све што су могли опљачкати, опљачкали су. Град остаје сабласно празан и тек након два дана нас једна група из Поточара одлази до града. У тој групи смо били ја и Сапко. У граду смо нашли Мијача. Обишли смо и неколико станова али нас ништа друго није интересовало, осим ракије. Кад смо обезбиједили довољно, са Мијачем смо цијелу ноћ провели уз причу и пиће.

Град Сребреница није ни ослобађана, остављена је, тако да је испало да смо ја, Сапко и још неколицина нас, која је прва ушла у Сребреницу, ушла као ослободиоци. На самом почетку је од стране неколико наших момака ослобођена Звијезда која је била највећа пријетња из правца Братунца. Хајро са Пала, Салих и Мелво са Будака, Aзиз из Дугог Поља, су као од шале узели Звијезду али је нису могли задржати.

Нажалост, послије напуштања Звијезде, налетјели су на мине и неколико их је изгинуло. Становништво се вратило својим кућама али је сав простор био изложен константном гранатирању...

ИЗМИШЉЕНИ "СПЕЦИЈAЛЦИ"

Горњи Поточари били су стално изложени паљби са Чауша из правца Ликари, са једне стране, а са Рогача, из правца друге стране.

У више наврата слободни простор општине Сребреница је био изложен и дејству авијације. "Мигови" су нас бомбардовали са касетним бомбама. Како гранатирања нису престајала, морао се нападати простор Чауша и Обади. Кад смо овладали простором према Обадима, било је и погинулих. Међу првима је погинуо Сеад Орић. Напади нису јењавали. У четничким нападима на простор око Чауша имали смо директне борбе са нишким специјалцима и специјалцима из Бијељине.

Послије једне битке, када сам дошао до мртвог четника, заробио сам војни снајпер, тако да је и први војни снајпер стигао управо у нашу кућу. Није успјела радост ни преноћити, јер су ме пробудили прије ране зоре да ми га узму. Дао сам им. На одбрани рубова око Чауша погинули су, између осталих, и Бекир Беговић и Муса Нуријин.

  (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.