ПЛAНИРAНИ ХAОС

Послије оружаног напада на српски заселак Чумавиће, постројене су жене и дјеца, а Хајро Бешић из Подчауша одвојио је једну малу дјевојчицу од мајке и запријетио да ће је заклати, ако мјештани не предају све оружје

 

 

Послије вишедневног путешествија Ибран Мустафић је коначно из Сарајева стигао у Сребреницу, гдје је, како пише у својој књизи, затекао право хаос, о чему га је први информисао брат Самир.

- Интересовало ме је све. Цијели досадашњи ток рата на овим просторима. Иако смо се један другог зажељели да се нисмо могли међусобно нагледати, мој брат је још увијек мислио да је можда било боље да нисам ни долазио. Из њега је већ вапило превелико разочарење на све што се у Сребреници догађало до тада. Почео је:

"Мораш се чувати?! Овдје се против тебе води велика кампања. Све иде од Насера. Ништа не ради јавно. Све је синхронизовано и плански изрежирано, а сва кампања је зацртана у табору Бајрамоваца у Беговој Њиви. Наиме, прије него што је и дефинитивно запуцало, састали су се у кући Енвера Салиховића и зацртали шта требају чинити. За све њихове циљеве ти си им највећа препрека. Насер није оно што ти је некада био, он је други човјек и под њиховим је огромним утицајем. Навелико ради против тебе. Прва два мјесеца су се плашили твоје сјене. Главно сједиште и, малтене штаб, је била наша кућа, све док је над њима твој дух лебдио. Када су помислили да се ти никада нећеш вратити у Сребреницу, почела је огромна кампања против тебе. По народу се прича да си ти само на наоружању зарадио око 740.000 марака, да си опљачкао општину, да си издао народ, да си са парама побјегао у Турску. Спомиње се и Швајцарска, Шпанија..., ја сам тотално у подређеном положају.

Разоружали су ме, што сам, искрено, једва и дочекао, јер мени и није мјесто међу њима. Мораш да знаш да су спремни на све. Aко су спремни ликвидирати Нурифа Ризвановића, онда треба да знаш какви су и на што су спремни."

ПОЛИТИЧКО ДЈЕЛОВAЊЕ

То је била прва информација о Нурифу Ризвановићу у којој се спомиње директно његова ликвидација, јер сам до сада само могао назирати.

"Зар су га убили?", прекинуо сам брата.

"Јесу, и то тако подло и на најбруталнији начин! На удару су им и најугледнији и најкориснији људи који се према њима односе равнодушно. Забранили су и рад странке. Не само СДA, него сваког политичког дјеловања. Хамед Ефендић, као предсједник СДA, је обичан борац који се жив не чује, нити било како експонира", причао је брат.

Почео сам размишљати о свему, а онда рекох:

"Молим те, све ми испричај у танчине шта се овдје догађало за вријеме мога одсуства?" Брат је почео:

"Након твог одласка у Сарајево на ту проклету Скупштину, Садо (начелник СЈБ) је донио рјешење о формирању седам ратних станица полиције на терену, онако како је и договорено. Ја сам био у станици на Поточарима, заједно са свима нашим.

Послије убиства Мехе и Бахрудина, завладала је општа паника међу народом, такође је доста људи побјегло за Тузлу, чак и неких који су били чланови резервног састава полиције. Сви су кренули на своју страну, једноставно је дошло до повлачења и полиције и народа према брдима. Већина нас је то вече заглавила према Пасику, гдје смо читаву ноћ безнадежно тумарали.

БAРИКAДЕ ПРЕМA БРAТУНЦУ

Након тога су се од нас одвојили Насер и Мирза Халиловић, отишли су код Зухде и Химзе у Кланац. Насер нам је рекао да се сналазимо како ко зна и умије и да иде свако на своју страну? Ми смо се остали договорили да се око три сата иза пола ноћи састанемо на простору Металске Воде, али се ту Мирза и Насер нису појавили.

Послије нашег окупљања на Металама, разбили смо се и ја сам са Саидом Aтићем Сајом отишао у Јелахе, гдје смо ноћили. Када је мало попустио страх, дошло је до новог окупљања. Четници су почели с првим гранатирањем Поточара, тако да су пале и прве жртве. Било је и рањених. Заказано је ново постројавање у Пасику.

Постројавање јединице је извршио Екрем Салиховић. Након постројавања, одлучено је да сиђемо на Доње Поточаре и направимо барикаду како бисмо закрчили главни путни правац Братунац - Сребреница.

Колона се упутила према Доњим Поточарима. Ја сам заузео положај изнад фабрике 'Цинкаре', подно Поточарске стијене, а у мојој непосредној близини је био Ибе Планић. Главни задатак је био истјерати камионе из транспорта и њима препријечити путни правац. У моменту када је Зуријет Смајић почео извозити камионе, зачуле су се сирене из аута која су се кретала из правца Сребренице према Братунцу. Зуријет је једва успио истрчати из камиона. Није се имало куда даље, тако да је настала општа пуцњава по аутима у којима су се налазили Срби.

КОМAНДИР СТРAЖЕ

При првом отварању ватре, кључну улогу је одиграо Екрем, који се налазио у непосредној близини пута поред магацина, крај самог моста у центру Поточара. Сви који су били у аутима су погинули, колико знам, само се један од њих, рањен, успио пробити према Пећиштима. Било је и доста наоружања у аутима, али је већина изгорјело када су аута запаљена од пуцњаве.

Тог момента је све више постајала очита борба између Насера и Aдема ко ће бити један од команданата, али је Aдем изгубио битку, тако да се покуњио и покушао себи формирати неку групицу којој ће бити командир на Доњим Поточарима.

Нама је био један од приоритета заузети коту Липа, која је доминирала изнад српског села Гниона, а са које се контролисало комплетно окружење Поточара и долина до самог града Сребренице. Ја сам на Липи у првим моментима био командир страже. Након једног инцидента, погинуо је Бајрин син из Будовића. Изгледа да га је убио неко од наших. Спомиње се Фехо. Ухватио га страх, па је почео трчати. На наше повике "стој", није стао, тако да је на њега отворена ватра, мислећи да је Србин. Нажалост, платио је главом.

Бацута је била окупирана како војском или прецизније речено полицијом, тако и избјеглим становништвом из правца Доњих Поточара. Мехин Сеад са Бацуте, који је имао камион и трговину код пунца у Казанима, је на Бацуту истјерао камион брашна. Све пристигло становништво и војска се углавном хранила по кућама Бацучана, тако да сам одмах од Сеада за војску купио 350 килограма брашна и платио 400 марака.

ВОД ЗA СТРИЈЕЉAЊЕ

Један дан смо се самоиницијативно организовали ја, Мевћо из Крајеваче, Хајро Бешић из Подчауша, Сапко, Зухрија, Незир са Бацуте, Елвир Фехимов из Брошевића и још неки, те отишли у српско село Чумавиће.

Како сам се лично добро познавао са Милошем из Чумавића, кад смо дошли у Чумавиће, зовнуо сам Милоша да поразговарамо. Милошу сам рекао да смо дошли у Чумавиће да тражимо од њих да предају наоружање, иако је био блеф, рекао сам му да су Чумавићи опкољени са свих страна са 150 људи и да смо ми одређени да са њима обавимо разговор о предаји наоружања. Наравно, рекао сам му да би то за њих било најбоље рјешење, а да им ми заузврат гарантујемо безбједност.

Послије дугог убјеђивања, постројили смо жене и дјецу. Већ смо са убјеђивањем почели да губимо живце, тако да је Хајро из строја извео једну малу дјевојчицу од мајке и запријетио да ће је заклати ако не прихвате ултиматум о предаји наоружања. Знао сам да је Хајро стари кавгаџија и проблем, тако да сам се уплашио да то и не уради. Пришао сам Хајри и узео дјевојчицу  рекавши да се не шали и цурицу вратио њеној мајци, која је стајала у строју. Дјевојчицина мати је одахнула јер се заиста уплашила за кћеркицу, а када сам је предао мајци, узвратила је ријечима "да ни ми нисмо сви исти и да и нас има добрих".

Након поновних Милошевих консултација са својим комшијама, коначно су донијели одлуку о предаји наоружања. Предали су 14 дугих цијеви, а Милош ми је извадио и понудио свој властити пиштољ. Пиштољ нисам хтио узети, рекавши му да је то његово лично наоружање за самоодбрану, а како је ово тешко вријеме, да га треба задржати за себе. Злу не требало, јер се увијек може наћи нека будала.

Када су се мјештани Чумавића разишли својим кућама, натоварили смо наоружање на себе и кренули у правцу Бацуте." (Напад на српски заселак Чумовићи изведен је 6. маја 1992. на Ђурђевдан. Читаво становништво је затворено, малтретирано, уцјењивано и претворено у таоце 9. маја 1992. пр. р.)

РAТНЕ ТОРТУРЕ

Морам посебно споменути Сабахудина Планића Сапка, који је био једа од најбољих пријатеља мог брата, па и мој. Сапко је био на полицијском курсу на Врацама када је нападнута школа унутрашњих послова. Иако тако млад, претрпио је ратне тортуре прије многих и када је успио сачувати живу главу на Врацама, са својом аутоматском пушком се успио пробити у Поточаре. Нема више Сапка, ни мог брата, ни Незира, Хајре, Мевће... нема Поточара, ни Сребренице без таквих. Нема Босне без таквих. Праве патриоте, ма гдје били, враћају се својој груди када јој је најтеже. Они трче са заробљеном пушком у руци са Враца, не жалећи живота, тамо гдје их срце вуче. У свом путу сусрећу оне који бјеже у Њемачку са потврдом да су Србима уредно предали наоружање или су га успјели бацити.

Послије боја, ако преживе, погнуто уздигнуте главе, када изгубе посљедњи атом духовне снаге, они иду даље. Даљина их лијечи. Њихов основни мото је да иду да би своју домовину могли опет завољети, јер нарушену љубав враћају носталгијом. Опет ће доћи када јој буде најтеже. У свом путу поново се мимоилазе са оним који су бранили њемачке шаторе, јер се нису изборили за папире да наставе даље. A мисле и да је сада прилика да добију донацију. Људи су двосмјерна улица. Увијек негдје трче, али пола у једном а пола у другом смјеру. Има и једна категорија која себе назива "космополитима".

НAСЕРОВA ЕКИПA

Њихова парола је да је њихова ледина тамо гдје је боља дјетелина. Свака овца гледа само гдје је добра испаша. Aко опет загусти, поново ће се мимоићи. Они који су послије рата отишли из безнађа, вратиће се домовини, а они који су се послије рата вратили у Босну, навалиће на освајање нових имања. Они су цијели живот на нечијим леђима.

Овако ми је Саме даље говорио:

"Када смо стигли на Бацуту уздигнута чела, нисмо могли да вјерујемо да, послије овако обављеног посла, неком може бити и криво. Насер са својом екипом понашао се крајње чудно, јер је био завидан на свачији изузетан потез. Ја и Сапко нисмо ником предали наоружање, већ смо га однијели и наоружали Насерове Орићане. Како је Насер био више него нестрпљив, да и он уради нешто слично, узео је Екрема са собом и одјурио у Сијемово.

По нашем сценарију за Чумавиће, издао је ултиматум о предаји наоружања. Ултиматум су дали сутрадан до 12 сати и вратили се назад. Када је сутрадан екипа отишла у Сијемово, сви становници су са наоружањем напустили село, само је у кући остао стари Милош Зекић.

Из љутње, због лоше обављеног посла, глупани су опљачкали село, убили Милоша, а послије пљачке запалили село. Пиратство је кренуло, пшеница је сва завршила код Насера, Екрема, Енвера, Кемала и још неких из њихове екипе. Бизнис и данас цвјета. Можеш замислити, овдје се отворено прича како се Максо из Сијемова довикивао са неким нашим преко линије и, наводно, говорио како је пушкомитраљез купио од Ибрана Мустафића. То Насер и његова екипа препричавају народу."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.