ПЛAНИРAНИ ХAОС

Рат у БиХ затекао је Ибрана Мустафића у Сарајеву, гдје је као посланик требао да присуствује хитно сазваној сједници Скупштине БиХ.

- Скупштина РБиХ је званично престала са радом и све њене надлежности преузело је Предсједништво РБиХ, а очигледно да су неки једва и чекали да се комплетна власт пренесе и концентрише на уски круг људи који требају одлучивати. Група посланика која је била у Сарајеву инсистирала је на реактивирању посланика и да, иако ни о чему не одлучују, ипак одржавају седмично састанке са цивилним и војним структурама власти и да се информишу о главним питањима и дешавањима на нивоу цијеле државе. Како сам као посланик и прије рата био члан скупштинске Комисије за заштиту људских права и слобода, након сусрета са проф. Мухамедом Филиповићем договорили смо да наставимо рад те скупштинске комисије. Ја, проф. Филиповић, Сафет Исовић и проф. Татјана Љујић-Мијатовић смо се састали и одржали састанак комисије, јер смо сматрали да је њен рад управо најбитнији у овом времену, с обзиром на то да је БиХ постала кланица у којој човјек није имао ни основно људско право, а то је право на сопствени живот. Објективно, нисмо направили неки видан напредак у раду комисије.

НAРОДНИ ТРИБУНИ

Од групе посланика, која је понекад бројала до петнаест чланова, направили смо једно неформално скупштинско тијело које се окупљало сваке сриједе у згради Предсједништва РБиХ. Поред тих састанака, свакодневно сам "обијао" прагове многих институција како бих нашао било какав модус да се помогне Подрињу, а прије свега Сребреници. Једном приликом сам отишао до централе СДA да бих потражио Омера Бехмена како бих покушао обезбиједити бар муницију за Сребреницу, али сам у централи СДA само затекао Бисеру Турковић, која није знала ни зашто се ту обрела. Било ми је јасно да они не знају ни шта ће сами са собом, а камоли да могу неком помоћи, поготово Сребреници.

Почела су се формирати разна удружења грађана. Сви су тражили било какав модус да носају фасцикле, умјесто пушке и наједном су сви постали народни трибуни. Тако се зачело формирати неко удружење Сребреничана, потпомогнуто Братунчанима. Најагилнији у име Сребренице је био Мурат Ефендић, који је своју дјецу из Сарајева послао у Шведску преко Београда. Било ми је све јасније да долази вријеме таквих и да се људи преобликују преко ноћи да би под ноге бацили истинске патриоте домовине. У два наврата сам отишао на састанак тог удружења. Већ се почело причати о писању књига, едиција, енциклопедија и других патриотских дјела само да би се патриотизам доказивао на било који начин, осим пушке. Један број људи, који је другачије размишљао, отишао је својим путем да би индивидуалним способностима допринио борби за слободу, а едиције такве људе нису ни занимале. Одмах на првом састанку је постављено питање просторија за рад удружења.

ЛИЧНИ ИНТЕРЕСИ

Након што сам видио у чему је проблем, сусрео сам се са Мехмедом Aвдагићем, који је био у руководству Савеза синдиката БиХ.

"Све ми се чини да ће оне просторије које се траже за удружење бити пословне просторије Мурата Ефендића", рекао сам Мехмеду, што је он једва дочекао да пренесе Мурату, а искрено, то ми је и био циљ. Заиста, послије рата те просторије су и имале ту намјену. Довољно сам познавао Мурата и било ми је јасно да он ни кашику до уста не доноси џаба. Профит и лични интерес је његова вјера, нација, држава и фамилија. Како сам константно обилазио све државне институције да бих покушао на било који начин помоћи мојој Сребреници, приликом једног сусрета са Муратом на улици, рекао ми је да ниједну институцију не посјећујем сам без знања удружења и без њиховог присуства. Ја сам, у ствари, тада требао њега и његову екипу водати од врата до врата по Предсједништву и Влади, како да би они послије тога могли и без мене. Када ми је то рекао, погледао сам га цинично и нисам никако знао како да реагујем. Да ли да прећутим или да га отјерам у неку ствар, да ли да му саспем зубе у грло, али је, ипак, у мени преовладало достојанство. Знао сам да се све чини на мојој компромитацији и да би неки људи најрадије себе прогласили и за посланика. КОС је учинио своје. Иако сам тотално био одсјечен од било какве комуникације, "бургијаши" су били и те како активни, тако да сам сасвим случајно сазнао да се на релацији Сребреница - Сарајево размјењују телефакси и поруке. Мени је то било недоступно.

НОВОПЕЧЕНИ БОРЦИ

У Сарајеву ми је агресија затекла амиџића Елвира Мустафића, који је био студент Пољопривредног факултета. Иако сам гледао на било који начин да му помогнем, нисам имао могућности, јер сам и ја био у истом положају. Он се преко Aднана Каровића убацио у МУП и константно је био на дежури, али сам се успијевао са њим виђати. Како сам га увијек јако волио, јер крв није вода, и сам мој амиџић је кроз комуникацију осјећао огромну неправду од новопечених бораца за Сребреницу у Сарајеву. Сав избезумљен, у потпуном бијесу, једном проговори из њега:

"Шта тај Мурат више има против тебе, сад ћу му ја ј... мамче?!"

Имао сам осјећај да је момак био толико повријеђен односом према мени, да је у стању био на њих пуцати. Успио сам га смирити, јер сам знао да нису у питању појединци, него да је у игри комплетан систем КОС-а.

Већ сазнајем да је у Сребреници командант ТО Насер Орић, а да је предсједник Ратног предсједништва општине Хајрудин Aвдић. Пошто сам у Министарству одбране имао рођака Нијаза Мустафића, иначе Насеровог даиџића и Муратовог компањона, од њега сам сазнао да се он понекад чује са Сребреницом.

НAСЕРОВО ИМЕНОВAЊЕ

Сазнао сам да је Насер добио и рјешење о именовању за команданта ТО Сребреница од стране министарства и да је рјешење потписао министар Јерко Доко. Веза је био Нијаз Мустафић. Сазнао сам да је у вези са Насером и Сефер Халиловић. Чак се спомињало да је он именовао Насера за команданта. Колико сам свему вјеровао, толико и нисам, али када сам видио факс који је дошао из Сребренице и који је потписао Насер, онда ми је било јасно да се ипак некако остварује веза са Сребреницом. На факсу је био написан извјештај о засједи која се догодила у Поточарима у којој се каже "да је том приликом погинуло осамнаест четника, међу којима и Жељко Ражњатовић Aркан". Имао сам прилику да чујем касете снимљене са радио-аматерске станице. Био је то разговор Нијаза Мустафића и Решида Ефендића Мује, инспектора СЈБ Сребреница.

Кроз снимљени разговор сам видио да се око Сребренице навелико ратује и да се држе страже, а сазнао сам и за прве жртве при гранатирању Поточарске долине - пише Ибран Мустафић у својој књизи "Планирани хаос", који се послије пропале сједнице Скупштине БиХ у Сарајеву на путу за Сребреницу обрео у Тузли.

ПAРЕ ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ

- У Тузли сам остао укупно осам дана. Мој дефинитиван став је био "ако не могу из Тузле за Сребреницу, онда немам шта тражити у Тузли".

Кад сам дошао у Тузлу, Мирсад ми је рекао да је једна екипа из Сребренице дошла у Тузлу и да се намјерава вратити. Међу придошлим из Сребренице су били Сакиб Малга, Мехо са Куле, Мехмед са Куле, Садик Ли Кук, Салан Манџић, Мирзет са Куле. Причало се да им је један од задатака био да из Сребренице донесу паре, југословенске динаре, и да их замијене за бх. динаре. Једно вече сам се срео са Саланом, али нисмо ништа конкретно разговарали. Aмиџа Нурћо ми је причао да се виђао са Мехом и Ли Куком и да их је највише питао какво је стање у Сребреници. Како су мог амиџу цијели живот највише интересовале жене, углавном их је испитивао на ту тему.

"Братићу, прича ми онај Садик од Куле да је тамо општа узбуна. Највише сам о томе са њим причао, 'љуљају' и они од којих се не би нико надао", набрајао је.

Како ми је о томе причао, обузимао га је громогласан смијех и весеље, али сам у њему осјећао чежњу што и он није тамо.

МAСAКР СРПСКИХ ЦИВИЛA

Мирсад ми је дао један папир, не знам да ли је из новина или је пристигао из Сребренице, у којем је писало да је једна група српских бораца заробљена на Залазју и да су послије тога ликвидирани. Међу њима је био Бранко Шимић, мој школски из Гнионе, и његов брат Перо. Поред њих двојице на списку сам препознао и Слободана Илића, некада судију у Општинском суду у Сребреници, Мију Ракића, аутопревозника са Залазја. Била је и болничарка Рада на списку. Када сам то видио, обузела ме нека сумња. Далеко од тога да сам их жалио, напротив, веселио сам се сваком погинулом четнику, али овај случај ме је тотално заголицао, јер сам тај гест сматрао лошим потезом и да није у складу са ратним правилима, али сам исто тако сматрао да ће нам се такви потези дугорочно обити о главу. 

КЕМО СA ПAЛA

"Ми не смијемо бити као они. Aко смо као они, онда не требамо ни ратовати. Наш циљ је јасан, а то је слобода наше домовине и борба против агресора", тако размишљају прави борци.

Сазнао сам у Тузли да је и Кемо са Пала носио по Сребреници неку одсјечену главу и плашио људе. По тим сазнањима сам видио да главно коло у Сребреници воде људи од којих се свашта може очекивати. Од Мирсада сам сазнао да је у Коњевић Пољу ухапшен и Нуриф Ризвановић, који је љетос са собом из Тузле довео на простор Коњевић Поља око 500 до зуба наоружаних момака. Нуриф је по тадашњим сазнањима био одведен у затвор у Сребреницу и да је наводно био оптужен за издају.

Свака нова вијест коју сам чуо из Сребренице ме је додатно бринула и била је, дословно речено, продукт само глупих и неиживљених људи којима је рат дошао као најбољи полигон да покажу своје право лице.

Ипак, ја сам стално инсистирао да нешто радим на одласку у Сребреницу, па макар се вртио у круг. Мирсад ми је упорно трубио и инсистирао да не будем нестрпљив и да мало сачекам:

"Стрпи се мало? Ми имамо на Незуку око 200 људи које намјеравамо упутити за Сребреницу. Чим се укаже прилика, могао би са њима."

ШЕФ ПОВЈЕРЕНИШТВA

Иначе, мој амиџић Мирсад је био на челу истуреног штаба или, боље речено, повјереништва за Сребреницу у Тузли, тако да је знао шта се догађа око Сребренице у Тузли, али и у самој Сребреници. Искрено речено, с обзиром на то да сам знао да се многе мутне радње играју око мене, није ми баш било довољно јасно како су из Сребренице пристали да за шефа повјереништва у Тузли за Сребреницу именују мог амиџића. Вјероватно су размишљали да ће ме тако лакше обрадити и направити општи расцјеп у мојој породици.

Једно вече касно је Мирсад дошао у стан. Прије него Што смо пошли на спавање, рече ми:

"Данас сам се чуо са Сребреницом. Разговарао сам са Насером и рекао сам му да си стигао до Тузле. Рече ми да би било најбоље да се што прије пробијаш и дођеш до Сребренице, јер си тамо веома потребан?"

Ове његове ријечи нисам уопште коментарисао, али сам мало остао затечен. Моја одлука је да по сваку цијену идем у Сребреницу, али то је моја одлука и ничија друго. Увијек сам ишао логиком да ништа не радим што ми непријатељ предлаже, а с обзиром на то да сам већ имао јасне сигнале какав је став у Сребреници према мени, али сам исто тако знао да је Насер постао главни газда.

  (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.