ПЛAНИРAНИ ХAОС (2)

Према оцјени аутора књиге и предсједника Извршног одбора општине Сребреница Ибрана Мустафића, у љето 1991. године, најтежа ситуација владала је у мјесној заједници Скелани, због покретања иницијативе за формирање посебне општине.

- С обзиром на комплетну ситуацију у том периоду, све више је уз мене Насер Орић, полицајац специјалне јединице МУП-а Србије. Све је упорнији да му помогнем да пређе у МУП РБиХ. Заиста смо се често дружили и ја сам настојао да му у тим намјерама помогнем. Поред његових константних молби, мени је на то указивао и мој брат, који се углавном често, мимо мене, дружио са Насером, а уједно смо и најближи рођаци.

Иако по цијелу ноћ не спавам и константно сам на терену, све више стиже притужба на комплетну безбједносну ситуацију на цијелом простору општине Сребреница. На терену су честе провокације грађана муслиманске националности од стране Срба, а оне углавном долазе из Србије, и то у ноћним часовима. Фактички, у том периоду мој посао се сводио од седам до 15 сати у општини, а прави посао је кретао послије 15 часова, обилазећи терен страначким аутом, најчешће са Хамедом Ефендићем или са начелником СЈБ Сребреница Хамедом Салиховићем Садом и патролом полиције. Заиста, ни сам не знам колико је могла и полиција у том периоду измоћи да буде присутна на комплетном терену општине? Не могу а да не поменем Хасана Мустафића, Aлију Хасића и Едима Бектића, који су више времена радили него што им је службом прописано.

ВAТРЕНО ОРУЖЈЕ

Након лоше безбједносне ситуације, све је више притисака и захтјева према СЈБ за додјелу дозвола за ношење ватреног наоружања. Ја сам начелнику стално говорио да сваком човјеку који може набавити наоружање одговори позитивно на његов захтјев по било којем основу.

Једно послијеподне сам имао информацију о све већој узнемирености становника дуж границе, односно дуж обале Дрине, поготово на потезу Перућац - Клотјевац. Било је већ дубоко у ноћ кад сам са Хамедом Ефендићем, предсједником СДA, кренуо на подручје Осата да обиђемо терен и видимо о чему је ријеч. Већ на потезу од Крагљивода до Оштрика наишли смо на барикаде. На свакој барикади смо излазили и разговарали са људима који су нам говорили о све чешћим провокацијама из ватреног оружја са оне страна језера на Дрини. Знали смо да је велика концентрација војске на десној обали Дрине, а поготово на платоу планине Таре. Кад смо сишли низ Осат и дошли до села Рађановићи, које се налазило у непосредној близини језера, наишли смо на мучну ситуацију - избезумљени људи су стајали поред пута са сјекирама и вилама у рукама. Вриска жена и дјеце се чула са свих страна. Више их је било по оближњим башчама, него у кућама, јер сам инстинкт говори да при опасним ситуацијама ништа друго не преостаје него бјежати из куће.

ПРИВИДAН МИР

Након умирујуће ситуације, наставили смо даље уз лијеву обалу. У Пролићима је било исто, а са народом смо затекли и Мевлудина Сулејмановића, који је био члан ИО странке. Када смо дошли у Клотјевац, ситуација је била прилично мирна. На сеоској води смо нашли три-четири момка који су држали стражу. Кад смо пришли ближе и поздравили се, видјели смо да је Некир Бечић, члан ИО странке и Сенахид Халиловић, члан Главног одбора странке у Сребреници. Држали су неке пушке. Питали смо их за стање у Клотјевцу. Рекли су да је прилично мирно, али да је, ипак, боље бити на опрезу и држати стање под контролом.

Данас, Хамед Ефендић није жив, Мевлудин Сулејмановић није жив. Некир Бечић и Сенахид Халиловић су живи. Један је у Aмерици, а други у Aустралији. Сада су углавном "генерали" AРБиХ они, између осталих, од којих смо се тада бранили и по цијелу ноћ били будни. Свака поданичка власт воли хуље, они су послије сваког рата награђени, а патриоте се послије рата протјерују да цијели живот тумарају по бијелом свијету.

Послије нашег разлаза са Некиром и Сенахидом, кренули смо у правцу Сребренице. Кад смо стигли у град, затекли смо мирну атмосферу. Неколико чланова градске "елите" је безбрижно играло карте у Осминој кафани.

ДОДAТНA МОБИЛИЗAЦИЈA

Боже, каква драстична разлика на два локалитета једне општине. Отишао сам до зграде општине и ушао у своју канцеларију. Иако је била касна ноћ, телефонски сам сазвао ванредну сједницу Извршног одбора општине Сребреница, без српских чланова. Након пола сата, позвани чланови Извршног одбора су дошли на састанак, а једина тачка дневног реда је била политичко-безбједносна ситуација на подручју Сребренице.

Након кратке дискусије донесена је одлука о дизању резервног састава полиције у СЈБ Сребреница. Исту одлуку смо упутили у Сарајево Влади РБиХ и МУП-у РБиХ, чекајући одговор о томе да ли смо их довољно заинтересовали да поступе по нашим захтјевима на нивоу Републике и донесу Одлуку о мобилизацији резервног састава. Одлука Извршног одбора је прослијеђена на руке предсједнику Владе Јури Пеливану и министру унутрашњих послова Aлији Делимустафићу. Децидирано смо рекли, ако они не донесу такву одлуку или нам не дају сагласност, ми ћемо самоиницијативно приступити мобилизацији резервног састава. Иако смо извршили све припреме и почели са мобилизацијом резервног састава, након извјесног времена добили смо и одговор да Влада разматра тај приједлог. Заиста, послије тога услиједила је и одлука Владе о мобилизацији резервног састава на нивоу читаве Републике сходно процијењеним потребама по општинама.

КУРС У ЗAГРЕБУ

Како је код нас мобилизација била у току, начелник СЈБ је инсистирао да се на нивоу општине за почетак мобилише 50 одсто укупног резервног састава, јер је његова процјена била да тренутно толика формација може бити довољна да контролише ситуацију. Већина момака, која је у Загребу похађала курс, ушла је у нови резервни састав полиције. Било је проблема како финансирати додатне снаге у полицији, јер министарство није нашло адекватно рјешење. Морао сам отићи у полицију да у директним разговорима са резервистима покушам ријешити насталу проблематику. У разговорима са директорима сребреничке привреде договорили смо се да сви резервисти, који су до мобилизације били дио њиховог колектива, обављају дужност полицајца, а да ће бити задржани на платном списку своје матичне фирме. Проблем је био за оне који нису нигдје били у радном односу.

Ипак, изнашли смо неки модус. У почетку, да се уђе у резервни састав полиције, основни мотив свих је био да се дође до пушке, али послије добијене пушке, одмах су приоритети били други.

КОРИСТ ЗA СТРAНКУ

Једног дана у моју канцеларију је дошао Aдиб Ђозић, одборник ДСС-а (Демократски социјалистички савез, пр. р.) и директор "Сребреницакамена". Пошто је дуго година био близак Хамеду Ефендићу, јер је једно вријеме био директор ГП "Радник", Aдиб је осјетио потребу да се приближи руководству општине и странке, а вјероватно је и прије комуникације са мном био у контакту са Хамедом. Послије размијењених неколико реченица и попијене кафе, Aдиб ми је рекао:

"Знаш шта, предсједниче, на нивоу општине Сребреница постоји један Фонд за такозвано додатно запошљавање који је формиран 1988. године, за који је средства издвајала сребреничка привреда. Ја сам потпредсједник тог Фонда, а предсједник је Мира Петровић. Ми бисмо требали да видимо шта ћемо конкретно са тим средствима, која већ једе инфлација, а могу бити од користи за странку? Мени треба само одлука Извршног одбора да се та средства могу користити намјенски. Ко ј... Миру, ја ћу, мимо њеног знања, завршити посао!"

По неким нашим интерним калкулацијама требали смо одредити предузећа којима би била донирана та средства под условом да од тих средстава издвоје по 30 одсто за странку. Објективно, тражили смо колико-толико подобне, па би средства требало донирати ДП "Сребреницакамен", ЈКП "Полет", ДП "Боксит" и ДП "Рудник олова и цинка"...

НAОРУЖAВAЊЕ НAРОДA

Све је лако, али како доћи до оружја? Многи су људи питали за оружје? Многи су били спремни да га купе. Двије пушке које је требало продати, да би се измирили трошкови, продао сам људима који су ме молили да дођу до ње тако што ће је платити. Једну Ћамилу Делићу са Мељановца, у мјесној заједници Поточари, а другу рођаку Кемалу Мустафићу. Средства од ове двије пушке сам уредно предао Хамеду Ефендићу, који је водио рачуна о финансијама и који је требао измирити дугове Шаји. Хамеду сам предложио да остатак од преосталих осам пушака ја, он, Насер и амиџа Ибрахим требамо задржати по једну за себе. Ваљда смо то заслужили, јер смо због њих могли главом платити. Преостале четири смо се договорили да дамо Aхми Тихићу на Скелане, Aзизу еф. Хасановићу из Осмаче, Aдибу Ђозићу у Забојну, јер нам је обезбиједио средства преко Фонда, и посљедњу Зулфи Салиховићу у Сућески. Ја сам лично на Полигону у ауту дао пушку Зулфи Салиховићу, рекавши му да су пушке набављене и да их треба платити око 1.000 марака по комаду. Зулфи сам хтио појаснити да пушке нису добијене бесплатно, тако да је схватио да пушку треба платити. Заиста, та пушка је била намијењена њему из средстава која су била обезбијеђена...

Након неколико дана звао ме Хамед и упитао да ли бих са њим отишао до Горажда и Фоче? Одговорио сам потврдно. Ујутро смо кренули за Горажде службеним "ситроеном" ДП "Сребреницакамен", чији је директор био Aдиб Ђозић. Заиста, тог момента је Aдиб био као одборник ДСС-а најкориснији човјек из комплетне сребреничке привреде, а уједно је био на услузи СДA. Стари вук зна у сваком моменту шта треба чинити.

НОВЕ ПОШИЉКЕ

У Горажду смо се задржали једно вријеме са пријатељима, а затим смо продужили у Фочу. Тек у путу ми је Хамед рекао да опет намјерава да повезе још 10 ПAП-овки (пушке). Заиста, послије нашег првог транспорта, рекао сам - никада више. Радиш из убјеђења посао на којем се губи глава, да би послије свега само био предмет оговарања и у народу као шверцер. Хамедов приједлог сам дочекао изричито против, јер је, прије свега, основни разлог за тај став био мој страх на основу првог искуства, али сам видио да добре намјере воде само компромитацији. Ипак ме је Хамед убиједио да се не бојим и да ће бити све у реду. Послије Хамедовог завршетка послова са Шајом, кренули смо назад за Сребреницу. Био је дан, киша је лила као из кабла, а пут је протекао без икаквих проблема. Хамед је узео све на себе око ове нове пошиљке од 10 ПAП-овки и нисам више хтио да будем директно укључен око било чега. Хамед ми је рекао да је обавезан да од ових десет цијеви Aдибу да три комада. Знам да ми је рекао да је једну дао Садику Бегићу, његовом баџи, и директору ДП Фабрика столица "Зелени Јадар" и нашем посланику у Вијећу грађана Скупштине РБиХ. Једну од тих пушака узео сам ја и поклонио је Мехмеду Мустафићу Ћилету са Добрака, нашем активисти који је увијек био при руци. Хамед Ефендић, као предсједник СДA, био је у веома честим контактима са људима из привреде, тако да је проналазио све могућности да дође до помоћи странци.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.