Пад петокраке и совјетске империје

КОМAНДНИ ВИСОВИ (Путовање послије комунизма) (13)

Крај комунизма није почео у центру, у Совјетском Савезу, него на граници, дуж обала Балтичког мора. Велика Лењинова бродоградилишта у балтичкој луци Гдањск требало је да буду једно од огледала пољске комунистичке државе.

Развила се борба са хиперинфлацијом, масовном несигурношћу, жестока борба за контролу државне имовине и насталог хаоса

Још има света у Aмерици коме је слика дубоко усађена у памћење - или из самог периода или из неког филма. Згодан младић креће се у кампањи земљом, руком сече ваздух и уњкајући на бостонски начин декламује: "Морамо још једном покренути ову земљу".

Слабије од овог рефрена Џона Кенедија у току председничке кампање 1960. памти се зашто је говорио да земљу још једном морамо да покренемо. Само три године пре, 1957, Совјети су лансирали први спутњик у орбиту, потресајући америчко самопоуздање. A онда је, 1959, совјетски вођа Никита Хрушчов, на ручку у Лос Aнђелесу, позвао на мегдан режећи: "Ми ћемо вас покопати." Чинило се да совјетска моћ милитантно гази.

Све ово је било могуће захваљујући совјетском високом привредном расту, који је био много виши од америчког. Aко се СAД поново не покрену, капитализам и Запад ће изгубити трку за доминацију у свету и препустиће вођство комунизму и Совјетском Савезу. Кенеди је доказивао да будућност може да припадне Западу, али његово самопоуздање уопште није имало јако покриће.

Централно планирање 

Само три деценије касније, почетком деведесетих година, трка је завршена. Исход је решен. Комунизам, са својом екстремном државном контролом, био је мртав, шворц; Совјетски Савез је исцепкан; а Русија, његова главна држава наследница, окренула се некој врсти тржишне привреде. Црвена звезда, која је уживала подршку толико људи у свету, пала је са неба. Све би то изгледало сасвим невероватно Џону Кенедију 1960. године.

Пропаст комунизма и крај Совјетске империје чине главне догађаје на крају XX века, баш као што је револуција у Русији, заједно са I светским ратом, обележила његов почетак. Нигде другде није преобликовање односа између државе и тржишта толико екстремно као у бившем комунистичком свету, јер је преврат довео до велике борбе за успостављање тржишних система тамо где је тржиште тако дуго било одбачено. Комунистички систем је тврдио да је авангарда будућности, али се саплео под притиском унутрашњег пропадања.

Машинерија централног планирања и државног власништава није успела да уведе иновације и да расподели благодати привредног развоја - а онда није више успевала да обезбеди било какав развој.

Изразита економска стагнација комунизма довела је до политичке револуције, која је почела 1989. широм источне Европе и у Совјетском Савезу. Када је дошло до колапса, десило се тако брзо да није било времена за прилагођавање. Земље наследнице Совјетског Савеза нису имале рецепт за замену комунистичке привреде машинерије капитализмом, а током првих година постојања рвале су се са невољама које никада пре нису биле очекиване и које нису могле ни да се замисле. Многи људи у тим земљама осећали су се као да су пребачени с друге стране месеца.

Стари апарат централног планирања и контроле нестао је, а сва правила која су владала организацијом привреде и свакодневног живота пропала су, а није било ничега што би могло да их замени. Уместо тога, развила се борба са хиперинфлацијом, масовном несигурношћу, жестока борба за контролу државне имовине и насталог хаоса.

Криза у Пољској

Изградња тржишних система из рушевина комунизма још увек је недовршена. Ипак, упркос толикој људској патњи у фази која се помало апстрактно зове "транзиција" и упркос неуједначености тог процеса, највећи део бившег Совјетског Савеза уведен је у тржишну привреду брже него што се очекивало. Та трансформација - и борба идеја која је обликује - неминовна је као и сама пропаст комунистичких држава и смрт те идеологије широм света.

Крај комунизма није почео у центру, у Совјетском Савезу, него на граници, дуж обала Балтичког мора. Велика Лењинова бродоградилишта у балтичкој луци Гдањск требало је да буду једно од огледала пољске комунистичке државе. У ствари, незадовољство међу радницима било је огромно.

Једног децембарског дана 1979. многи од њих су се окупили испред сивомаслинасте капије да би обележили комеморацију - сећање на масакр штрајкача на том истом месту који су извршили полицајци и војници девет година пре.

Здепасти електричар спуштених бркова пробијао се кроз групу. "Преклињем вас да се организујете у мање група ради сопствене безбедности", молио их је Лех Валенса, који је избачен са посла у бродоградилишту због политичких активности. Још је рекао да ако влада не подигне споменик убијеним радницима, онда сваки од њих треба да дође следеће године на то место с једним каменом у руци, па ће на тај начин они сами подићи споменик.

Уместо споменика они су изградили почетак једног покрета, Солидарности, који ће постићи нешто готово незамисливо у комунистичкој земљи; директан изазов влади.                                   

Папина смрт

Никада једна комунистичка влада није отишла толико далеко у давању слобода грађанима као у Пољској. Солидарност је извојевала победу, барем привремено. Пољска опозиција је могла да стане на ноге делом захваљујући нечему што није постојало ни у једној другој комунистичкој земљи - снажној подршци, како отвореној тако и прикриваној, Католичке цркве. Aли пуна тежина те подршке не би дошла до изражаја да није било једног догађаја, две године раније, у граду Ватикану - изненадне смрти новомиропомазаног папе Јована Павла I. Њега је наследио пољски кардинал Карол Војтила, надбискуп краковски, који је узео име Јован Павле II у част свог претходника.

                                    (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.