Pad petokrake i sovjetske imperije

KOMANDNI VISOVI (Putovanje poslije komunizma) (13)

Kraj komunizma nije počeo u centru, u Sovjetskom Savezu, nego na granici, duž obala Baltičkog mora. Velika Lenjinova brodogradilišta u baltičkoj luci Gdanjsk trebalo je da budu jedno od ogledala poljske komunističke države.

Razvila se borba sa hiperinflacijom, masovnom nesigurnošću, žestoka borba za kontrolu državne imovine i nastalog haosa

Još ima sveta u Americi kome je slika duboko usađena u pamćenje - ili iz samog perioda ili iz nekog filma. Zgodan mladić kreće se u kampanji zemljom, rukom seče vazduh i unjkajući na bostonski način deklamuje: "Moramo još jednom pokrenuti ovu zemlju".

Slabije od ovog refrena Džona Kenedija u toku predsedničke kampanje 1960. pamti se zašto je govorio da zemlju još jednom moramo da pokrenemo. Samo tri godine pre, 1957, Sovjeti su lansirali prvi sputnjik u orbitu, potresajući američko samopouzdanje. A onda je, 1959, sovjetski vođa Nikita Hruščov, na ručku u Los Anđelesu, pozvao na megdan režeći: "Mi ćemo vas pokopati." Činilo se da sovjetska moć militantno gazi.

Sve ovo je bilo moguće zahvaljujući sovjetskom visokom privrednom rastu, koji je bio mnogo viši od američkog. Ako se SAD ponovo ne pokrenu, kapitalizam i Zapad će izgubiti trku za dominaciju u svetu i prepustiće vođstvo komunizmu i Sovjetskom Savezu. Kenedi je dokazivao da budućnost može da pripadne Zapadu, ali njegovo samopouzdanje uopšte nije imalo jako pokriće.

Centralno planiranje 

Samo tri decenije kasnije, početkom devedesetih godina, trka je završena. Ishod je rešen. Komunizam, sa svojom ekstremnom državnom kontrolom, bio je mrtav, švorc; Sovjetski Savez je iscepkan; a Rusija, njegova glavna država naslednica, okrenula se nekoj vrsti tržišne privrede. Crvena zvezda, koja je uživala podršku toliko ljudi u svetu, pala je sa neba. Sve bi to izgledalo sasvim neverovatno Džonu Kenediju 1960. godine.

Propast komunizma i kraj Sovjetske imperije čine glavne događaje na kraju XX veka, baš kao što je revolucija u Rusiji, zajedno sa I svetskim ratom, obeležila njegov početak. Nigde drugde nije preoblikovanje odnosa između države i tržišta toliko ekstremno kao u bivšem komunističkom svetu, jer je prevrat doveo do velike borbe za uspostavljanje tržišnih sistema tamo gde je tržište tako dugo bilo odbačeno. Komunistički sistem je tvrdio da je avangarda budućnosti, ali se sapleo pod pritiskom unutrašnjeg propadanja.

Mašinerija centralnog planiranja i državnog vlasništava nije uspela da uvede inovacije i da raspodeli blagodati privrednog razvoja - a onda nije više uspevala da obezbedi bilo kakav razvoj.

Izrazita ekonomska stagnacija komunizma dovela je do političke revolucije, koja je počela 1989. širom istočne Evrope i u Sovjetskom Savezu. Kada je došlo do kolapsa, desilo se tako brzo da nije bilo vremena za prilagođavanje. Zemlje naslednice Sovjetskog Saveza nisu imale recept za zamenu komunističke privrede mašinerije kapitalizmom, a tokom prvih godina postojanja rvale su se sa nevoljama koje nikada pre nisu bile očekivane i koje nisu mogle ni da se zamisle. Mnogi ljudi u tim zemljama osećali su se kao da su prebačeni s druge strane meseca.

Stari aparat centralnog planiranja i kontrole nestao je, a sva pravila koja su vladala organizacijom privrede i svakodnevnog života propala su, a nije bilo ničega što bi moglo da ih zameni. Umesto toga, razvila se borba sa hiperinflacijom, masovnom nesigurnošću, žestoka borba za kontrolu državne imovine i nastalog haosa.

Kriza u Poljskoj

Izgradnja tržišnih sistema iz ruševina komunizma još uvek je nedovršena. Ipak, uprkos tolikoj ljudskoj patnji u fazi koja se pomalo apstraktno zove "tranzicija" i uprkos neujednačenosti tog procesa, najveći deo bivšeg Sovjetskog Saveza uveden je u tržišnu privredu brže nego što se očekivalo. Ta transformacija - i borba ideja koja je oblikuje - neminovna je kao i sama propast komunističkih država i smrt te ideologije širom sveta.

Kraj komunizma nije počeo u centru, u Sovjetskom Savezu, nego na granici, duž obala Baltičkog mora. Velika Lenjinova brodogradilišta u baltičkoj luci Gdanjsk trebalo je da budu jedno od ogledala poljske komunističke države. U stvari, nezadovoljstvo među radnicima bilo je ogromno.

Jednog decembarskog dana 1979. mnogi od njih su se okupili ispred sivomaslinaste kapije da bi obeležili komemoraciju - sećanje na masakr štrajkača na tom istom mestu koji su izvršili policajci i vojnici devet godina pre.

Zdepasti električar spuštenih brkova probijao se kroz grupu. "Preklinjem vas da se organizujete u manje grupa radi sopstvene bezbednosti", molio ih je Leh Valensa, koji je izbačen sa posla u brodogradilištu zbog političkih aktivnosti. Još je rekao da ako vlada ne podigne spomenik ubijenim radnicima, onda svaki od njih treba da dođe sledeće godine na to mesto s jednim kamenom u ruci, pa će na taj način oni sami podići spomenik.

Umesto spomenika oni su izgradili početak jednog pokreta, Solidarnosti, koji će postići nešto gotovo nezamislivo u komunističkoj zemlji; direktan izazov vladi.                                   

Papina smrt

Nikada jedna komunistička vlada nije otišla toliko daleko u davanju sloboda građanima kao u Poljskoj. Solidarnost je izvojevala pobedu, barem privremeno. Poljska opozicija je mogla da stane na noge delom zahvaljujući nečemu što nije postojalo ni u jednoj drugoj komunističkoj zemlji - snažnoj podršci, kako otvorenoj tako i prikrivanoj, Katoličke crkve. Ali puna težina te podrške ne bi došla do izražaja da nije bilo jednog događaja, dve godine ranije, u gradu Vatikanu - iznenadne smrti novomiropomazanog pape Jovana Pavla I. Njega je nasledio poljski kardinal Karol Vojtila, nadbiskup krakovski, koji je uzeo ime Jovan Pavle II u čast svog prethodnika.

                                    (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.