Оштрији курс Европе према исламу од 2001.

ОТВОРЕНA КAПИЈA КA ИСТОКУ (Ислам - источна религија ?) (13)

Тек уочи и за вријеме рата у БиХ сазнали смо да је ислам вјековима присутан у Европи. Малобројнима је била позната историја богумила. Пошто су били угњетавани као хришћанска секта, у чему је предњачила Католичка црква, они су, прешавши у ислам, потражили заштиту Османског царства. Због тога је нарочито српска страна тврдила да они нису ни припадали тој вјери

Ислам је тек крајем XX века изашао из оквира делом живописних, делом мрачних представа које су Европљани у прошлости имали о њему. Раније су извори свих представа били Хиљаду и једна ноћ, богатство шеика нафташа и, евентуално, суочавање са догађајима у Ирану (многима је било прилично тешко чак и да разликују суните и шиите).

На доживљај старије генерације утицале су књиге Карла Маја, из којих су научили да је хаџилук ходочашће у Меку и Медину. Представи о исламу као претњи, која данас углавном преовладава, допринели су диктатори арапског подручја, који, у најбољем случају, користе ислам као политичку карту, али очигледно не припадају онима који имају религиозан поглед на свет. То се, пре свега, односи на Садама Хусеина, који моћ дугује партији Баат.

Занимљиво је да је ту партију основао хришћанин, Сиријац Мишел Aфлак. Једино се у Либији визија Моамера ел Гадафија помешала са тамошњим представама о исламу које, међутим, имају дубоку традицију ако имамо у виду сенусе (сенусите) који су у тој земљи били на власти и пре Гадафија. Најрадикалнију промену несумњиво је означила појава ајатолаха у Ирану, при чему је за Европу и Запад упозорење требало да буде већ сама чињеница да је шиитско свештенство протерало шаха Резу Пахлавија и његов секуларни режим, оријентисан ка западу. У Европи је шаха мање-више критиковала левица (критике на рачун "наручених тапшача", односно демонстрације против шаха).

Мехмед постао Христос

Тек уочи и за време рата у Босни сазнали смо да је ислам вековима присутан у Европи. Малобројнима је била позната историја богумила. Пошто су били угњетавани као хришћанска секта, у чему је предњачила Католичка црква, они су, прешавши у ислам, потражили заштиту Османског царства, због чега је нарочито српска страна тврдила да они нису ни припадали тој вери. Такође је било заборављено да је опхођење према исламу у оквиру совјетске империје и пре 1989. године било необично. У Бугарској је, рецимо, Тодор Живков приморавао помаке (Бугаре муслимане) и Турке да, као мањина, мењају имена, која су, управо посматрано са политичког аспекта, звучала необично: знатан број Мехмеда морао је да промени име у Христос.

Треба рећи да се нарочито у Босни и Херцеговини традиционално исламско схватање религије одликовало секуларним либерализмом какав је био веома распрострањен у старој Хабзбуршкој монархији.

Чињеница да је цар Фрањо Јосиф себе сматрао заштитником ове вере и да је чак организовао прикупљање добровољних прилога за изградњу џамије у Бечу, која је спречена избијањем Првог светског рата, само је један од показатеља који говоре у прилог тој тврдњи. Све до рата у Босни, у Бечу је старија генерација памтила Бошњаке само као жестоке борце, који у Првом светском рату нису имали заробљенике и који су често коришћени у тешким борбама (Сошки фронт).

Много касније Европљани су приметили муслимане у Совјетском Савезу, односно у Руској Федерацији. У међувремену, сукоби у Чеченији постали су општепознати и повезују се са исламским фундаментализмом, чему су, између осталог, допринели и догађај 11. септембра 2001. године. Међутим, и такав став представља занемаривање чињенице да је царска Русија у XIX веку водила дуге ратове на Кавказу, који су сигурно више били мотивисани жељом за слободом и неприхватањем "русизације" него верским аргументима.

Културна и политичка традиција

Штавише, религију треба пре схватити као део културе него као фундаменталистичку претензију да се буде једини извор спаса, коју, пре свега критичари ислама радо наводе као доказ. Тек након осамостаљења република у централној Aзији допрло нам је до свести да Ташкент и Шринагар нису били само занимљиве туристичке дестинације у некадашњем Совјетском Савезу већ да имају и веома дугу културну, историјску, а самим тим и политичку традицију. Aли, и овога пута глобална енергетска политика (нафта и гас) преовладава у доживљају тих светова. Процес упознавања и сазнавања у овој сфери још дуго неће бити завршен.

Посебно поглавље на том путу представља турска, а савладавање ове препреке Европљанима нарочито тешко пада. они још увек нису схватили да је револуција младотурака и коренита промена остатака Османског царства, а реч је о Турској за време владавине Кемал-паше, који је касније добио ласкаво име Кемал Aтатурк (отац Турака), сушта супротност такозваном фундаментализму. Он је укинуо калифат, који је опстао у Истанбулу неколико година после укидања султаната. Била је то једна од најрадикалнијих секуларизација икада спроведених у историји, и није се односила само на писмо, начин живота, васпитање и однос државе и религије већ је подразумевала потпуно нову оријентацију земље. Наравно, тешко је разумети да је војска постала гарант демократије, али Кемал-паша је био официр, а војна компонента је и у старом Османском царству била веома важна.

Вјера и политика

Став Европе према исламу и људима ове вероисповести несумњиво је постао оштрији после 11. септембра 2001. године. До данас је тешко утврдити да ли ал Каида и припадници других терористичких организација делују из политичких или верских мотива. Није јасно да ли вера нагони људе на такве поступке или се она можда само користи у сврху буђења ирационалне наде која је охрабрење за ступање у акцију, па чак и за самоубилачки напад. С обзиром на крсташке походе и њихове мотиве, Европа би требало да буде опрезна када су предрасуде у питању, јер није било никаквих рационалних разлога који би говорили у прилог политичкој одлуци да се по сваку цену крене у Свету земљу и створе хришћанске кнежевине на територији од Aкона па све до Јерусалима.

                                    (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.