ОРИЈЕНТAЛИСТA - Рушење поретка на Дивљем истоку Европе

Баку је био мјесто фантастичних контраста између богатства и сиромаштва, гдје су гасно освјетљење и телефон постојали напоредо са камиљим караванима и изгладњелим заратустранским монасима.

Иако већина историчара стоји на становишту да царска влада није планирала и управљала погромима, из писама је јасно да су их Николај и његови савјетници поздравили, у вјери да је револуција јеврејска завјера и да погроми ојачавају "традиционалне вриједности" код становништва

*****************************

Нови нафтни милионери били су велики филантропи, одлучни да свој град из провинцијске забити преобразе у најлепши исламски град на свету - огледни пример позитивних последица венчања Истока и Запада. Као репрезентативна локална група, муслимански нафтни барони нагињали су разметљивим јавним исказима новостеченог богатства. Путовали су Европом уздуж и попреко унајмљујући архитекте да изграде копије зграда, музеја и оперских кућа на које су наилазили, намерни да се утврде у западњачкој будућности и ограде од оријенталне прошлости.

Баку је крајем деветнаестог и почетком двадесетог века био мешавина Доџ Ситија, средњовековног Багдада, индустријског Питсбурга и деветнаестовековног Париза, последњи велики град настао пре него што је Први светски рат развејао сан о вечитој експанзији супериорне западне цивилизације. Био је место фантастичних контраста између богатства и сиромаштва, где су гасно осветљење и телефон постојали напоредо са камиљим караванима и изгладнелим заратустранским монасима. Дивља и противречна природа града избила је у први план на прелазу столећа, када је проглашен "Дивљим истоком Европе", нафтном метрополом света.

Руски пораз

Године 1905. читава руска граница купала се у крви, царство је улазило у прву револуцију. Нереди су се ширили од корејских обала до санктпетербушког Невског проспекта, ни Баку није био поштеђен. Револуција је стигла, као и многе пре ње, на таласима катастрофалног рата, једног од најкрвавијих у историји. Цареви саветници измислили су 1904-1905. руско-јапански рат, делимично и да би разводнили револуционарну напетост. Надали су се брзој победи, инјекцији патриотизма као и драгоценим дрвним концесијама на корејској обали. Уместо тога, Руси су доживели потпуни пораз. Катастрофа на Далеком истоку - од стране људи које је цар назвао "ситним, краткорепим мајмунима" - учинила је Руско царство крхким и расходованим. Руска војска, готово уништена поразом, није била у стању да угуши побуну. Једини преостали део огромне царске поморске армаде који Јапанци нису потопили била је чувена Црноморска флота и њен најважнији бојни брод, најмодернија оклопњача Потемкин, на којој су се у пролеће 1905. побунили морнари побивши официре. На обалама Црног и Каспијског мора срушио се јавни поредак. Док је невероватан број мртвих Руса изрешетаних по леденим манџурским пољима, показао смртоносну моћ рата револуционарни тероризам и погроми унутар Русије показали су нову бруталност политике - најављујући ужасе које ће донети савремена средства масовног уништења.

У години Левовог рођења терористи су убили или ранили готово три хиљаде седамсто јавних службеника - након што је царски проглас умирио револуционарну кризу обећањем уставних реформи. Током Левовог детињства терористички напади постали су тако уобичајени да су многе руске новине увеле подлистак са списковима политичких убистава и бомбашких акција широм царства. Револуционарно политичко насиље мешало се са религиозним и расним сукобима.

Иако већина историчара стоји на становишту да царска влада није планирала и управљала погромима, из писама је јасно да су их Николај и његови саветници поздравили, у вери да је револуција јеврејска завера, да су погроми корисни у борби против те пошасти и да ојачавају "традиционалне вредности" код становништва.

Гушење револуције

Две врсте насиља и нереда само су потхрањивале једна другу. У две недеље после цареве Уставне прокламације од седамнаестог октобра догодило се седам стотина погрома.

Неке од најживљих описа ових догађаја дугујемо младој Јерменки Aрмени Оханиан. Преживела је нереде и написала своја искуства за Aзију, амерички часопис посвећен Оријенту. Описала је како су козаци, позвани да успоставе мир после неколико дана нереда, проузроковали крвопролиће на улицама Бакуа по коме ће Левова година рођења остати упамћена (то је могао бити разлог што је његова трудна мати послата у Швајцарску да би у повратку завршила на споредним шинама недалеко од Бакуа). Присећа се:

"Хиљаде мртвих лежало је на улицама као и на претрпаним хришћанским и муслиманским гробљима. Задах лешева нас је гушио. Жене махнитих погледа свуда су трагале за изгубљеном децом, мужеви су прекопавали гомиле иструлелих лешева.

У ходнику нас је пресрео слуга. Цар им је дао устав! викао је. Фасцинирале су ме његове стиснуте усне. Свако је слободан да чини што му је воља. Зато - зато - козаци спаљују четврт.... Читав град је горео, док су таласи Каспијског мора, покривени нафтом из запаљених бушотина, бљували ватру као разјарени змај.

Тако су козаци славили устав који је цар даровао Русима после пораза."

Револуција је коначно угушена и на тренутак је изгледало да ће аутократско, неприлагодљиво царство успети да се изнутра реформише. Катастрофа Првог светског рата послужиће као фатални катализатор масакра и хаоса из 1905. Царски режим ће коначно поклекнути пред новом, још гором тиранијом, а међу уписаним губицима наћи ће се и незапамћени међуетнички капиталистички динамизам Каспијског басена, где су на тренутак "сви били пуни наде".

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.