ORIJENTALISTA - Rušenje poretka na Divljem istoku Evrope

Baku je bio mjesto fantastičnih kontrasta između bogatstva i siromaštva, gdje su gasno osvjetljenje i telefon postojali naporedo sa kamiljim karavanima i izgladnjelim zaratustranskim monasima.

Iako većina istoričara stoji na stanovištu da carska vlada nije planirala i upravljala pogromima, iz pisama je jasno da su ih Nikolaj i njegovi savjetnici pozdravili, u vjeri da je revolucija jevrejska zavjera i da pogromi ojačavaju "tradicionalne vrijednosti" kod stanovništva

*****************************

Novi naftni milioneri bili su veliki filantropi, odlučni da svoj grad iz provincijske zabiti preobraze u najlepši islamski grad na svetu - ogledni primer pozitivnih posledica venčanja Istoka i Zapada. Kao reprezentativna lokalna grupa, muslimanski naftni baroni naginjali su razmetljivim javnim iskazima novostečenog bogatstva. Putovali su Evropom uzduž i popreko unajmljujući arhitekte da izgrade kopije zgrada, muzeja i operskih kuća na koje su nailazili, namerni da se utvrde u zapadnjačkoj budućnosti i ograde od orijentalne prošlosti.

Baku je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka bio mešavina Dodž Sitija, srednjovekovnog Bagdada, industrijskog Pitsburga i devetnaestovekovnog Pariza, poslednji veliki grad nastao pre nego što je Prvi svetski rat razvejao san o večitoj ekspanziji superiorne zapadne civilizacije. Bio je mesto fantastičnih kontrasta između bogatstva i siromaštva, gde su gasno osvetljenje i telefon postojali naporedo sa kamiljim karavanima i izgladnelim zaratustranskim monasima. Divlja i protivrečna priroda grada izbila je u prvi plan na prelazu stoleća, kada je proglašen "Divljim istokom Evrope", naftnom metropolom sveta.

Ruski poraz

Godine 1905. čitava ruska granica kupala se u krvi, carstvo je ulazilo u prvu revoluciju. Neredi su se širili od korejskih obala do sanktpeterbuškog Nevskog prospekta, ni Baku nije bio pošteđen. Revolucija je stigla, kao i mnoge pre nje, na talasima katastrofalnog rata, jednog od najkrvavijih u istoriji. Carevi savetnici izmislili su 1904-1905. rusko-japanski rat, delimično i da bi razvodnili revolucionarnu napetost. Nadali su se brzoj pobedi, injekciji patriotizma kao i dragocenim drvnim koncesijama na korejskoj obali. Umesto toga, Rusi su doživeli potpuni poraz. Katastrofa na Dalekom istoku - od strane ljudi koje je car nazvao "sitnim, kratkorepim majmunima" - učinila je Rusko carstvo krhkim i rashodovanim. Ruska vojska, gotovo uništena porazom, nije bila u stanju da uguši pobunu. Jedini preostali deo ogromne carske pomorske armade koji Japanci nisu potopili bila je čuvena Crnomorska flota i njen najvažniji bojni brod, najmodernija oklopnjača Potemkin, na kojoj su se u proleće 1905. pobunili mornari pobivši oficire. Na obalama Crnog i Kaspijskog mora srušio se javni poredak. Dok je neverovatan broj mrtvih Rusa izrešetanih po ledenim mandžurskim poljima, pokazao smrtonosnu moć rata revolucionarni terorizam i pogromi unutar Rusije pokazali su novu brutalnost politike - najavljujući užase koje će doneti savremena sredstva masovnog uništenja.

U godini Levovog rođenja teroristi su ubili ili ranili gotovo tri hiljade sedamsto javnih službenika - nakon što je carski proglas umirio revolucionarnu krizu obećanjem ustavnih reformi. Tokom Levovog detinjstva teroristički napadi postali su tako uobičajeni da su mnoge ruske novine uvele podlistak sa spiskovima političkih ubistava i bombaških akcija širom carstva. Revolucionarno političko nasilje mešalo se sa religioznim i rasnim sukobima.

Iako većina istoričara stoji na stanovištu da carska vlada nije planirala i upravljala pogromima, iz pisama je jasno da su ih Nikolaj i njegovi savetnici pozdravili, u veri da je revolucija jevrejska zavera, da su pogromi korisni u borbi protiv te pošasti i da ojačavaju "tradicionalne vrednosti" kod stanovništva.

Gušenje revolucije

Dve vrste nasilja i nereda samo su pothranjivale jedna drugu. U dve nedelje posle careve Ustavne proklamacije od sedamnaestog oktobra dogodilo se sedam stotina pogroma.

Neke od najživljih opisa ovih događaja dugujemo mladoj Jermenki Armeni Ohanian. Preživela je nerede i napisala svoja iskustva za Aziju, američki časopis posvećen Orijentu. Opisala je kako su kozaci, pozvani da uspostave mir posle nekoliko dana nereda, prouzrokovali krvoproliće na ulicama Bakua po kome će Levova godina rođenja ostati upamćena (to je mogao biti razlog što je njegova trudna mati poslata u Švajcarsku da bi u povratku završila na sporednim šinama nedaleko od Bakua). Priseća se:

"Hiljade mrtvih ležalo je na ulicama kao i na pretrpanim hrišćanskim i muslimanskim grobljima. Zadah leševa nas je gušio. Žene mahnitih pogleda svuda su tragale za izgubljenom decom, muževi su prekopavali gomile istrulelih leševa.

U hodniku nas je presreo sluga. Car im je dao ustav! vikao je. Fascinirale su me njegove stisnute usne. Svako je slobodan da čini što mu je volja. Zato - zato - kozaci spaljuju četvrt.... Čitav grad je goreo, dok su talasi Kaspijskog mora, pokriveni naftom iz zapaljenih bušotina, bljuvali vatru kao razjareni zmaj.

Tako su kozaci slavili ustav koji je car darovao Rusima posle poraza."

Revolucija je konačno ugušena i na trenutak je izgledalo da će autokratsko, neprilagodljivo carstvo uspeti da se iznutra reformiše. Katastrofa Prvog svetskog rata poslužiće kao fatalni katalizator masakra i haosa iz 1905. Carski režim će konačno pokleknuti pred novom, još gorom tiranijom, a među upisanim gubicima naći će se i nezapamćeni međuetnički kapitalistički dinamizam Kaspijskog basena, gde su na trenutak "svi bili puni nade".

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.