ОРИЈЕНТAЛИСТA - Путовање у сточном вагону преко пустиње

Одређеног дана бољшевици су надвладани побуном која је, не изненадивши никога изузев њих, избила у свим дијеловима града. Завјереницима су помогли бијели емигранти жељни комунистичке крви

Бијели, наши руски савезници, у складу с властитом традицијом, предложили су погром Јевреја. Овај приједлог смо најљубазније одбили, иако су Руси већ одштампали летке са поруком: Удрите Јевреје, спасите Aзербејџан

***********************

Сиромашније муслиманске породице су у харему држале најдрагоцјенију имовину: свилену постељину и прекриваче. Поред симбола женске части, постељина је била и значајан део имовине таквих домаћинстава. Све је похарано "у интересу светске револуције".

Гомила је покупила све из дома Нусимбаумових, али су Лев и његов отац, заокупљени важнијим бригама, равнодушно посматрали отимачину. "Знали смо да постоје две могућности - или ће бољшевици бити протерани, што ће нам омогућити повратак старом начину живота, или нас очекује стрељачки строј... Размишљали смо и о бекству. У сваком случају, намештај нам није био неопходан."

После пљачке су их посетили чекисти носећи папир с налогом за "исељење у року од двадесет четири минута" - стандардни бољшевички документ; функционери би једноставно прецртали сате и дописали минуте. Чека им је дозволила усељење у Aбрахамову канцеларију, где им је оставила једну просторију. Нису имали чиме да је напуне.

Одлазак у Гању

Aбрахам и већ петнаестогодишњи Лев су сачинили план бекства. Овај пут ће кренути на запад, ка још увек независној Грузији. Пошто их је полиција, претпостављајући да Aбрахам неће сам побећи, увек надзирала када су били у пару, морали су поћи одвојеним путем. Лев ће кренути први, пошто је био под мањом присмотром. Отпутоваће до Гање, старог града у унутрашњости Aзербејџана, недалеко од грузијске границе. Гања је била средиште националистичке опозиције и тамо је породица имала много пријатеља. Неколико месеци после синовљевог бега, Aбрахам ће поћи у инспекцију нафтних поља изван Бакуа, током које ће нестати и упутити се ка Гањи. Срешће се са сином на договореном месту на азербејџанско-грузијској граници.

Чим му се указала прилика, Лев је сео на први воз. Путовао је преко пустиње у сточном вагону са сељацима, а не у опасном путничком возу. Седео је на поду као скитница из Стајнбекових новела, путујући преко равница, пустиња и гора. Осећао се као међу својима. Сељаци су, сви одреда, "проклињали комунисте, па сам се осећао као међу нафтним магнатима". Воз се често заустављао усред поља, након чега би упали војници трагајући за "белима", псовали би "глупе домороце", претећи Чеком. Као и кондуктери, били су углавном пијани.

Знао је, ако стигну до азербејџанско-грузијске границе, Нусимбаумови ће наћи брод који ће их превести преко Црног мора до Европе. Тамо ће бити на сигурном. После пустиња, зашли су међу густо распоређена села окружена бујном вегетацијом, далеко од нафтних поља. Лев би повремено напуштао воз; на одмориштима би брао воће и делио га сапутницима. "Земља Заратустре је изгледала нетакнута црвеним терором; било је пролеће."

По доласку у Гању, некадашњу азербејџанску престоницу, Лев је утврдио да је место већ у приличној мери бољшевизирано, иако је важило за средиште "националистичке" активности. Дочекали су га исти знаци и војне објаве које је гледао у Бакуу. Овде се, ипак, нешто кувало, нарочито у муслиманском делу града, где су на базарима људи гласно проклињали "црвене окупаторе". Ово расположење је узбудило Лева, ослобођеног очевог крутог надзора, и он се упустио у прву од завера и интрига које ће му обележити читав живот.

Завјеренички послови

Пријатељски настројен трговац га је представио групи завереника, која је сматрала да је добро имати у својим редовима познаваоца Бакуа, града који је словио за главни циљ националистичког устанка. У први мах Леву је ласкало ово поверење. Брзо је, са позиције члана покрета, схватио да су готово сви умешани, што је значило да се "заверенички послови обављају готово јавно". Чудила га је неефикасност власти, неспособне да открије и ликвидира ове не нарочито конспиративне заверенике.

Било је право чудо како националистички завереници нису ухваћени. Одређеног дана бољшевици су надвладани побуном која је, не изненадивши никога изузев њих, избила у свим деловима града. Завереницима су помогли бели емигранти жељни комунистичке крви. Завера је у Гањи успела много лакше но што би то био случај у Бакуу, зато што у њој и није било много бољшевичких војника.

Сећајући се побуне у Гањи, пише:

"Бели, наши руски савезници, у складу с властитом традицијом предложили су погром Јевреја. Овај предлог смо најљубазније одбили, иако су Руси већ одштампали летке са поруком: Удрите Јевреје, спасите Aзербејџан!"

Лев сведочи како је узео летке с позивом на покољ Јевреја и уништио их, док су "остали" муслимани одбили предлог. Објаснио је Русима "да не смеју заборавити да се налазе у култивисаном Aзербејџану, а не у дивљачкој Русији, након чега су Руси предложили погром Јермена." Лев је тврдио да су његови земљаци одбацили и ову идеју, зато што муслимански Aзери убијају само због части и освете; пошто су се већ осветили Јерменима масакром у Бакуу, нису "желели непотребно проливање крви". (Годинама касније, у Берлину, Лев закључује: "Није било нимало лако натерати Русе на разбориту сарадњу.")

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.