ОРИЈЕНТAЛИСТA - Пријестоница круте милитаристичке државе

Када су толерисани Јевреји и странци отворили књижевне салоне у којима се говорило француски, Берлин је стекао надимак "Aтина на Шприји". Свима је било јасно да је Берлин заправо "Спарта на Шприји", пријестоница једне круте, милитаристичке државе.

У таласима емиграције Берлин је постао руски још 1918. кад су бјегунци од револуције почели да стижу у тако великом броју да су возачи трамваја, када би стигли до улице Булов, викали: "Русија"!

**************************

Иако је сиротиња 1921. била животна пратиља већине Берлинаца, послератна инфлација и немачко очајање учинили су већину странаца, чак и руске емигранте, добростојећим људима. Марка, која се пре рата мењала у односу четири за долар, 1921. је била на нивоу од седамдесет пет за долар (ситуација ће се две године касније знатно погоршати: однос ће бити четиристо четрдесет милиона за долар).

Руси, власници драгуља и рачуна у швајцарским банкама, могли су изванредно живети захваљујући слабости домаће валуте. У невољи су били бивши индустријалци са имовином у Русији. Aбрахам је остао без новца, иако је редовно нудио тапије на продају у Паризу. Тапије, некадашњи предмет ценкања и преговора, постале су папири без икакве вредности. Нусимбаумови су остали без пребијене паре.

Повратак у Париз и живот на рачун Левових рођака с мајчине стране био би понижење, док повратак "кући" није долазио у обзир. Лев се изненада нашао у надреалној, измештеној постојбини. Нусимбаумови су обишли свет, бежећи из пропалог Руског царства, да би осванули у његовом средишту. Немци су Берлин другом половином 1921. звали - другом престоницом Русије.

"Шарлотин град" 

Попут већине осталих емиграната, Нусимбаумови су пронашли стан у Шарлотенбургу, некадашњој престижној западној четврти града којој су Немци наденули име "Шарлотин град" (Руси су је назвали Петербург). Берлин је постао руски још 1918. кад су бегунци од револуције почели да стижу у тако великом броју да су возачи трамваја, када би стигли до улице Булов, викали: "Русија"! То је била географски најближа престоница Руског царства, улазне визе су се једноставно добијале, живот је био јефтин. Већина шарлотенбуршких избеглица није долазила из егзотичних "оријенталних" делова Русије околним путем, преко Константинопоља, Рима и Париза. Стизали су из Санкт Петербурга и Москве преко Пољске, возом, колима и свим могућим транспортним средствима.

"На сваком кораку чуо се руски", сећа се писац Иља Еренбург, који је те јесени стигао из Москве. "Отварале су се десетине руских ресторана - с балалајкама и зурлама, Циганима, палачинкама, шашљиком и, наравно, незаобилазном тугом." До посла се тешко долазило, али су уштеђевине и новчана помоћ страних добротворних организација могле покрити већину издатака у граду у коме су Немци инфлаторне плате носили кући у кантама.

"Власници радњи су свакодневно мењали цене, марка је падала", Еренбург описује 1921. у мемоарима. "Крда странаца ваљају се по Kurfurstendamm: купују остатке некадашњег луксуза за багателу". Надреалистички песник Aндреј Бељи пише неколико година касније: "Aко би чули немачки то би изазвало велику неверицу: Како? Немачки? Шта они траже у 'нашем' граду?... Испред раскошних радњи седели су просјаци без руку, ногу, инвалиди из претходног рата, многи од њих одликовани гвозденим крстовима... показивали су патрљке пролазницима."

Берлин се, као метропола, издигао отприлике у исто време кад и амерички град с којим су га често поредили, Чикаго. Уздигао се брзо, а пао још брже.

Почетком деветнаестог века успавани град на реци Шприји био је гарнизонско место, административна престоница Пруског краљевства, у коме су готово сви запослени радили за државу. Франкофилски владар Фридрих Велики посветио се набавци културних добара ефикасношћу војног лидера: отворио је врата прогоњеним француским хугенотима и радикалним мислиоцима попут Волтера, очекујући од њих нове идеје. Промовисао је и "најбоље" локалне Јевреје као Мојсија Менделсона који се, захваљујући генију (и политичкој вештини), изборио за делимично изузеће од пруских антијеврејских закона.

Отворени књижевни салони

Када су толерисани Јевреји и странци отворили књижевне салоне у којима се говорило француски, град је стекао надимак "Aтина на Шприји", иако су критичари режима надимак приписивали здањима неокласичних фасада подигнутих по налозима аутократских владара. Свима је било јасно да је Берлин заправо "Спарта на Шприји", престоница једне круте, милитаристичке државе.

Какву год су формулу раста применили пруски краљеви, одлично је функционисала. Почетком двадесетог века Берлин је био престоница друге по величини индустријске нације на свету, после Сједињених Држава. Број градских житеља нарастао је с једног милиона 1877. на два милиона 1905. и четири милиона 1920. не рачунајући пристигле Русе, којих је било још пола милиона.

Влада се са ужасном несташицом стамбеног простора изборила у класичном пруском милитаристичком стилу, изградњом огромних "касарни за издавање", на брзину изграђених зградурина у којима је 1910. становало деведесет процената људи...

...Све је бујало на таласу наизглед бесконачног напретка и продуктивности, у клими која је Немачкој наговештавала још бољу будућност.

                                     ( Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.