ORIJENTALISTA - Prijestonica krute militarističke države

Kada su tolerisani Jevreji i stranci otvorili književne salone u kojima se govorilo francuski, Berlin je stekao nadimak "Atina na Špriji". Svima je bilo jasno da je Berlin zapravo "Sparta na Špriji", prijestonica jedne krute, militarističke države.

U talasima emigracije Berlin je postao ruski još 1918. kad su bjegunci od revolucije počeli da stižu u tako velikom broju da su vozači tramvaja, kada bi stigli do ulice Bulov, vikali: "Rusija"!

**************************

Iako je sirotinja 1921. bila životna pratilja većine Berlinaca, posleratna inflacija i nemačko očajanje učinili su većinu stranaca, čak i ruske emigrante, dobrostojećim ljudima. Marka, koja se pre rata menjala u odnosu četiri za dolar, 1921. je bila na nivou od sedamdeset pet za dolar (situacija će se dve godine kasnije znatno pogoršati: odnos će biti četiristo četrdeset miliona za dolar).

Rusi, vlasnici dragulja i računa u švajcarskim bankama, mogli su izvanredno živeti zahvaljujući slabosti domaće valute. U nevolji su bili bivši industrijalci sa imovinom u Rusiji. Abraham je ostao bez novca, iako je redovno nudio tapije na prodaju u Parizu. Tapije, nekadašnji predmet cenkanja i pregovora, postale su papiri bez ikakve vrednosti. Nusimbaumovi su ostali bez prebijene pare.

Povratak u Pariz i život na račun Levovih rođaka s majčine strane bio bi poniženje, dok povratak "kući" nije dolazio u obzir. Lev se iznenada našao u nadrealnoj, izmeštenoj postojbini. Nusimbaumovi su obišli svet, bežeći iz propalog Ruskog carstva, da bi osvanuli u njegovom središtu. Nemci su Berlin drugom polovinom 1921. zvali - drugom prestonicom Rusije.

"Šarlotin grad" 

Poput većine ostalih emigranata, Nusimbaumovi su pronašli stan u Šarlotenburgu, nekadašnjoj prestižnoj zapadnoj četvrti grada kojoj su Nemci nadenuli ime "Šarlotin grad" (Rusi su je nazvali Peterburg). Berlin je postao ruski još 1918. kad su begunci od revolucije počeli da stižu u tako velikom broju da su vozači tramvaja, kada bi stigli do ulice Bulov, vikali: "Rusija"! To je bila geografski najbliža prestonica Ruskog carstva, ulazne vize su se jednostavno dobijale, život je bio jeftin. Većina šarlotenburških izbeglica nije dolazila iz egzotičnih "orijentalnih" delova Rusije okolnim putem, preko Konstantinopolja, Rima i Pariza. Stizali su iz Sankt Peterburga i Moskve preko Poljske, vozom, kolima i svim mogućim transportnim sredstvima.

"Na svakom koraku čuo se ruski", seća se pisac Ilja Erenburg, koji je te jeseni stigao iz Moskve. "Otvarale su se desetine ruskih restorana - s balalajkama i zurlama, Ciganima, palačinkama, šašljikom i, naravno, nezaobilaznom tugom." Do posla se teško dolazilo, ali su ušteđevine i novčana pomoć stranih dobrotvornih organizacija mogle pokriti većinu izdataka u gradu u kome su Nemci inflatorne plate nosili kući u kantama.

"Vlasnici radnji su svakodnevno menjali cene, marka je padala", Erenburg opisuje 1921. u memoarima. "Krda stranaca valjaju se po Kurfurstendamm: kupuju ostatke nekadašnjeg luksuza za bagatelu". Nadrealistički pesnik Andrej Belji piše nekoliko godina kasnije: "Ako bi čuli nemački to bi izazvalo veliku nevericu: Kako? Nemački? Šta oni traže u 'našem' gradu?... Ispred raskošnih radnji sedeli su prosjaci bez ruku, nogu, invalidi iz prethodnog rata, mnogi od njih odlikovani gvozdenim krstovima... pokazivali su patrljke prolaznicima."

Berlin se, kao metropola, izdigao otprilike u isto vreme kad i američki grad s kojim su ga često poredili, Čikago. Uzdigao se brzo, a pao još brže.

Početkom devetnaestog veka uspavani grad na reci Špriji bio je garnizonsko mesto, administrativna prestonica Pruskog kraljevstva, u kome su gotovo svi zaposleni radili za državu. Frankofilski vladar Fridrih Veliki posvetio se nabavci kulturnih dobara efikasnošću vojnog lidera: otvorio je vrata progonjenim francuskim hugenotima i radikalnim misliocima poput Voltera, očekujući od njih nove ideje. Promovisao je i "najbolje" lokalne Jevreje kao Mojsija Mendelsona koji se, zahvaljujući geniju (i političkoj veštini), izborio za delimično izuzeće od pruskih antijevrejskih zakona.

Otvoreni književni saloni

Kada su tolerisani Jevreji i stranci otvorili književne salone u kojima se govorilo francuski, grad je stekao nadimak "Atina na Špriji", iako su kritičari režima nadimak pripisivali zdanjima neoklasičnih fasada podignutih po nalozima autokratskih vladara. Svima je bilo jasno da je Berlin zapravo "Sparta na Špriji", prestonica jedne krute, militarističke države.

Kakvu god su formulu rasta primenili pruski kraljevi, odlično je funkcionisala. Početkom dvadesetog veka Berlin je bio prestonica druge po veličini industrijske nacije na svetu, posle Sjedinjenih Država. Broj gradskih žitelja narastao je s jednog miliona 1877. na dva miliona 1905. i četiri miliona 1920. ne računajući pristigle Ruse, kojih je bilo još pola miliona.

Vlada se sa užasnom nestašicom stambenog prostora izborila u klasičnom pruskom militarističkom stilu, izgradnjom ogromnih "kasarni za izdavanje", na brzinu izgrađenih zgradurina u kojima je 1910. stanovalo devedeset procenata ljudi...

...Sve je bujalo na talasu naizgled beskonačnog napretka i produktivnosti, u klimi koja je Nemačkoj nagoveštavala još bolju budućnost.

                                     ( Nastaviće se )

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.