ОРИЈЕНТAЛИСТA - Отоманско царство гурнуто у амбис

Константинопољ је био подијељен у зоне, слично Берлину након Другог свјетског рата: Французи су контролисали Стамбол; Британци су држали Галату и Перу, такозване франачке четврти; мање дијелове града окупирали су Италијани и Грци

Мало ко се данас сјећа велике турске улоге у првом свјетском рату, изузев чувеног Галипоља, гдје су Турци збрисали британске, аустралијске и новозеландске експедиционе снаге. Готово на свим другим ратиштима турски војници су били збрисани

************************

Лев се дивно осећао на броду који је напустио Кавказ и пловио ка главном ка граду посрнулог Отоманског царства. После неколико дана пловидбе Клеопатром уз анадолску обалу, коначно је угледао чувене џамије, цркве и палате о којима је толико читао: Златни рог.

Причало се да се ова плавна речна долина искрила од злата које су у њу побацали Византинци пред надирућим Турцима. Необични понтонски мостови на Рогу - на којима су мушкарци у белим одорама наплаћивали мостарину - повезивали су стари Стамбол, турску престоницу препуну палата и џамија са Галатом, "франачком луком. Хиљаде Јевреја побегло је овамо пред шпанском инквизицијом, населивши се међу Aрапима, Грцима и Јерменима. На најузвишенијој тачки у Галати уздизала се камена осматрачница, дело ђеновљанских трговаца који су у четрнаестом веку основали четврт.

Већина великих градова изграђена је покрај водених токова; за Константинопољ се може рећи да стоји насред воденог пута. Кроз град се може проједрити или провести паробродом са севера и југа. Две хиљаде година скупљана блага и иновације украшавају његове обале. Контролисати ове воде значило је управљати протоком робе и оружја између Европе и Aзије, што су отомански Турци чинили пет стотина година.

Долазак у Константинопољ

Клеопатра је упловила у луку, окружена сивим, металним сјајем модерних топовњача, над којима се вила црвено-бело-плава британска застава. Почетком рата, 1914. Отоманско царство се придружило Немачкој и 1921. још увек је плаћало цену те одлуке. Константинопољ је био подељен у зоне, слично Берлину након Другог светског рата: Французи су контролисали Стамбол; Британци су држали Галату и Перу, такозване франачке четврти (Турци су европске хришћане још увек звали именом крсташке руље коју су упознали пре једног миленијума); мање делове града окупирали су Италијани и Грци. У граду је био и један број јапанских војника, пошто се и Јапан придружио противницима немачко-турске коалиције крајем првог светског рата.

Савезништво с Немачком било је изненадни обрт турске стратегије, дело младотурака, тајног националистичког удружења које је свргло султана с власти насилним државним ударом 1908. Младотурци су испрва много говорили о универзалним људским правима и расној и религиозној једнакости, обећавајући да ће Отоманско царство и његове бројне етничке групе - Јермене, Грке, Јевреје, Aрапе и Курде - увести у модерно доба. "Било да се молимо у синагоги, цркви или џамији", објавио је Енвер-паша, вођа хунте, "сви живимо под истим плавим небом, поносно се називајући Отоманима."

Дух универзалног отоманског братства је ускоро ишчезао, откривајући много ригиднију, рестриктивнију идеологију. Младотурци су пригрлили "пантуранизам" - веровање да сви Турци од руских степа до Aнадолије потичу из заједничке прапостојбине "Турана". Према овом учењу, дотадашња окренутост Отоманског царства ка Европи и Блиском истоку била је погрешна. Уместо тога царство се требало посветити уједињењу туранских народа у Русији и Централној Aзији. У књизи Aлах је велики, Лев упоређује опсесију Тураном са идејама "крви и тла" у Немачкој. Турска паралела идеје о лебенсрауму говорила је о будућности која чека на истоку - о инвазији Русије и повратку свих изгубљених земаља одузетих од тринаестог века наовамо, не само Отоманима већ и другим великим туранским народима, Монголима и Хунима.

Војни аташе

Истински архитект турско-немачке осовине током Првог светског рата био је Енвер-паша. Енвер, склон упијању мрачних утицаја обављао је дужност отоманског војног аташеа у Берлину, где је развио склоност ка шиљатим шлемовима, сјајно углачаним чизмама и причама о вагнеријанском сумраку богова - џихаду.

Када је Енвер 1908. довео младотурке на власт, дошао је на положај војног министра носећи бркове "а ла кајзер Вилхелм", јасан наговештај основног правца спољње политике. Уследио је вероватно најдраматичнији процес "аутоколонизације" у историји: ради постизања инстант модернизације и уздизања до статуса међународне силе, младотурска хунта је од Отоманског царства начинила војну колонију Немачког рајха.

Неки дипломатски зналци прокоментарисали су овај преображај фразом "Deutschlad uber Alles". Био је то смртно озбиљан процес који се одвијао брзином светлости. Енвер је сав официрски кадар поверио Немцима; више од двадесет пет хиљада немачких официра и  стручњака добило је командне положаје. Пруски официр основао је турске ваздушне снаге, а два немачка бојна брода укотвила су се у златном рогу. Немачке посаде су без зазора навукле фесове и запевале "Deutschlad uber Alles"  под прозорима руског амбасадора.

Младотурци су гурнули Отоманско царство у амбис. Мало ко се данас сећа велике турске улоге у Првом светском рату, изузев чувеног Галипоља, где су Турци збрисали британске, аустралијске и новозеландске експедиционе снаге. Готово на свим другим ратиштима турски војници су били збрисани. Више од триста хиљада турских аскера погинуло је само на Кавказу, борећи се с Русима за остварење Енверовог плана за коначно ослобођење турске прапостојбине.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.