ОРИЈЕНТAЛИСТA - Левовим сновима до Оријента и ислама

Уз бољшевике и социјалне револуционаре цвјетале су безбројне, мање терористичке организације. Обично су као водећи принцип истицале анархизам или неку форму социјализма, али су њихова имена свједочила о суштински терористичким идеалима

Поново видим тројицу слугу како трче иза мене док сам учио јахање, а четвртог на коњу, наоружаног, с меланхоличним, паћеничким изразом, поред мене. Пролазници би се заустављали и смијешили. Частили су ме осмијесима презира

****************************

Најстарија позната Левова фотографија је његов портрет у пуној опреми кавкаског горштака: носи сјајни бели капут са реденицима и белу крзнену капу, двапут већу од главе, накривљену у страну; једна рука му почива на боку док другом нехајно држи штап за јахање. По свему судећи, начињена је годину-две пре божићне забаве из 1913. Уместо очекиваног самоувереног израза дечачића у импозантној одећи, младац у одори планинског ратника има обестан, готово распусни изглед. Није могао имати више од седам година.

Иако одевен као планински ратник, Лев никада није напуштао кућу без пратње. У добу између две револуције 1905. и 1917. над имућне породице у Бакуу надвила се претња киднаповања и уцене. Уз бољшевике и социјалне револуционаре цветале су безбројне, мање терористичке организације. Обично су као водећи принцип истицале анархизам или неку форму социјализма, али су њихова имена сведочила о суштински терористичким идеалима: Смрт за смрт, Лига црвеног фитиља, Терористи-индивидуалисти, Црни соколи, Aнархисти-уцењивачи. "Експропријације" и друге форме политичког терора мешале су се на Кавказу са традиционалним друмским разбојништвом.

Мета киднапера

Бољшевици су доминирали, али је било места и за друге радикалне групе, нпр. за фракцију социјалдемократа звану Терор града Тифлиса и околних предграђа.

Aсадулајеви, пријатељи Нусимбаумових, били су мета киднапера. Банина Aсадулајева сећа се како је њен деда два пута киднапован и пуштен после исплате енормног откупа. У Левовом случају "нарочит начин надгледања и одгајања деце" огледао се у чињеници да није смео излазити напоље без готово комичне пратње тешко наоружаних телохранитеља и неговатељица:

"Поново видим тројицу слугу како трче иза мене док сам учио јахање, а четвртог на коњу, наоружаног, с меланхоличним, паћеничким изразом, поред мене. Пролазници би се заустављали и смешили. Мислио сам да то чине зато што сам им симпатичан па сам им узвраћао осмехе. Частили су ме осмесима презира. Касније сам сазнао да су мештани говорили како моја дадиља, достојанствена Немица Aлиса, трчи за коњем држећи га за реп... Видим бледуњавог дечака у величанственој кавкаској одори и осећам презир гледајући наследника нафтних милиона...

Био је то више трагичан но смешан призор - дете, заточеник доктора и телохранитеља. Није ми било дозвољено ни пењање кућним степеницама, њима ме је пажљиво носио кућни евнух."

Левово образовање се ослањало на огромну кућну библиотеку, заоставштину његове мајке. "Нико није дирао књиге док нисам научио да читам", присећао се. "Добио сам кључеве и читао шта год сам хтео. Никоме није било дозвољено да ме узнемирава. Отац је рекао да је то моје наследство и да с њим могу чинити шта ми је воља". Сећао се света сачињеног од "књига, књига, књига", свег што му је од мајке остало. "Данима сам непомично седео у фотељи читајући књиге о арапским бардовима, персијским мудрацима и турским витезовима".

Левово дјетињство

Када му је било дозвољено да излази, "увек је бирао азијски део града", присећа се фрау Шулте, "са yамијама, минаретима, уским сокацима и ниским кућама." Проводио је сате шетајући се међу зидинама старог муслиманског града, изукрштаним, вијугавим уличицама, између вртова са прастарим бунарима и огромним вратима са средњовековним арапским натписима. Све уличице су водиле ка трошној, допола урушеној кановој палати, оази мира у све опаснијем граду. "Моја љубав према старој, рушевној палати постепено је прерасла у љубав према људима који су у њој рођени", писао је Лев. "Око палате давнашњих канова, око града, простирала се пустиња. У добу од осам година седео сам, лењ и непомичан, на крову наше куће и писао стихове о пустињи и палати. Обе су за мене постале оличења мирне, прастаре, неме величине." У Aлију и Нино, Лев обликује карактер младог муслиманског принца према себи, описујући га као поетичног сањара који највећи део времена проводи лежећи на крову родитељског дома, гледајући на сводове палата поређаних крај узбурканог Каспијског мора. Aли, као и Лев, зазире од модерног дела града.

Левова машта била је његово једно прибежиште:

"Све што сам прочитао, чуо и помислио помешало се у овим сновима. Видео сам широка пространства песковите арапске пустиње, видео сам јахаче у снежно белим бурнусима који лепршају на ветру, видео сам скупине пророка како се моле окренути Меки и пожелео да се сјединим са тим зидом, са пустињом, са неразумљивим китњастим натписима, са читавим исламским Оријентом, који је у нашем Бакуу церемонијално сахрањен уз победоносне бубњеве европске културе."

Његова идентификација са исламом и Оријентом зачела се овде, пре навршене десете године. "До данашњег дана нисам схватио порекло тог осећања, нити сам га успео објаснити. Можда сам и њега наследио од незнаних предака? Знам да сам током детињства сваке вечери сањао о арапским здањима. (I) знам да је то било најснажније, најважније осећање мог живота."

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.